Skriveni u pećini

VAŠKE SU MI POJELE UŠI: Negotin, gradić na istoku Srbije, tamo gde se sunce rađa sa zakašnjenjem, jer ga zaklanjaju vrhovi visokih planina, osvanuo je tog jutra okupan suncem. Sunce, kao da se žurilo da Negotincima ulepša poslednje jutro pred okupaciju. Uskoro su sve oči bile uperene u prašnjave uniforme Vermahta, crne uniforme SS trupa, i ko zna koga sve još; svi su oni znali šta im je činiti u okupiranom gradu, samo žitelji Negotina nisu znali šta da rade.

Mita Todorović, zidar, kad je bilo posla za njega, seljak, kad je trebalo prehraniti porodicu, došao je u grad da čuje novosti. Na ulicama je bilo više ljudi u uniformi, nego civila. Još uvek se slobodno kretalo gradom, iako su već uveliko pravljeni spiskovi Jevreja i komunista. Imao je Mita uvek u džepu neki dinar, jer, da bi čuo novosti, moralo je nešto da se potroši u kafani.

Kad je Mita ušao u kafanu ugledao je inženjera Miroslava Šomlu, kod koga je povremeno radio kao zidar, kako sedi za stolom i priča sa prijateljima. Prišao je da pozdravi inženjera i da ga pita za zdravlje. Kad ga je pitao za porodicu, Miroslav se požalio:

- Ne znam gde da sklonim decu, - videlo se na inženjerovom licu da ga more velike brige, - prave spiskove Jevreja i komunista, samo je pitanje dana kada će početi hapšenja.

- Dođite u Dubravu, kod mene na salaš, - mirno je rekao Mita, kao da je to gotova stvar.

Miroslav se kiselo nasmešio, zahvalio na ponudi, još uvek se nadao da će se situacija smiriti i da će ponovo početi da radi. Nije prošlo puno vremena od kad je porodica Šomlo izbačena iz kuće u kojoj su živeli. Kuća je rekvirirana za nemačke potrebe. Našli su utočište kod prijatelja, ing. Pantića, u baštenskoj kući bez struje i vode.

Kad je Mita čuo da je inženjer uhapšen i odveden u Zaječar u sabirni logor za Jevreje iz njihovog okruga, požurio je da nađe njegovu porodicu. Mita i njegov sin Žika su početkom 1942. godine na smenu donosili hranu u baštensku kućicu za inženjerovu suprugu Budimku i decu: Milanu, koja je imala devet godina i Anu staru sedam godina. Inženjer Miroslav je pušten iz logora, a Budimka je spakovala decu i poslala ih kod brata u Vršac. Mislili su da će tamo deca biti sigurnija, ali ni tamo situacija nije bila bolja, folksdojčeri su paradirali gradom u novim nemačkim uniformama.

Ponovo je Miroslav bio uhapšen i odveden u isti logor. Pomogao mu je folksdojčer, bivši učenik Budimke Smederevac, profesorke književnosti u gimnaziji, i poslednji put upozorio:
- Budeš li još jednom doveden u logor bićeš ubijen.

Miroslav Šomlo, čestit čovek, cenjen u Negotinu i istočnoj Srbiji, nije bio spreman da ostavi suprugu samu. Kao da nije bio svestan da mu život visi o koncu, ostao je sa Budimkom u baštenskoj kućici. Nije prošlo puno vremena kad je Miroslav po treći put uhapšen, ali proročanstvo da će biti ubijen nije se ispunilo, logor je u međuvremenu likvidiran i on je sproveden u Beograd. Sam Bog zna kako je uspeo da se izvuče odande. Kad se vratio u Negotin shvatio je da više nema izbora. U Dubravu ga je odveo putarski nadzornik Danilo Nikolić iz Braće-vaca. Zaobilaznim putevima, po dubokom snegu, Miroslav je našao utočište kod Mite u Dubravi, salašu između sela Štubika i Malajnice, dvadesetak kilometara od Negotina. Miroslav nije sve vreme bio kod familije Todorović, selio se po salašu iz kuće u kuću, bio je stalno na oprezu, gledao je kroz male prozore na put, kojim su okupatori mogli da stignu na salaš.

Deca nisu dugo izdržala kod ujaka. Početkom 1943. godine Milana i Ana su se vratile u Negotin, ipak je bilo najsigurnije uz majčine skute. Nekoliko meseci kasnije Budimka se srela sa koleginicom sa posla i u poverenju čula da sutra ujutro hapse jevrejsku decu i žene. Odmah je požurila na pijacu da nađe nekog seljaka koji će javiti Miti da dođu po Milanu i Anu. Budimku još uvek niko nije dirao, ona je bila Srpkinja, ali joj je nad glavom stalno visila opasnost jer je bila udata za Jevrejina. Poslala je Miti poruku da će ga čekati u kafani na periferiji grada.

Milani i Ani nije bilo milo što se ponovo rastaju sa majkom, ali, tešile su se, na salašu ih je čekao otac. Majka im je spakovala nekoliko najnužnijih stvari i kada je pao prvi mrak, sporednim putevima, preskačući baštenske ograde, nekako su stigle do kafane na periferiji grada. Uveliko je svanulo kad je Žika, Mitin sin, stigao sa konjskom zapregom. Odmah su se ukrcali u kola i krenuli za Dubravu.

Žika je sa suprugom Radom i dvoje male dece živeo u zajednici sa roditeljima. Rada i Kruna, Mitina supruga, prihvatile su Milanu i Anu kao svoju decu. Todorovići su bili siromašni, ali su sve delili kao porodica. Na salašu je bilo nekoliko domaćinstava i svi su znali da se tu krije jevrejska porodica, naravno, bez mame, koja je kao jedina veza sa svetom ostala u Negotinu. Često su pored salaša prolazile nemačke trupe, ali niko od seljana nije potkazao jevrejsku porodicu.

Sredinom 1944. godine neko je tokom noći zapalio komšijsku štalu. To je bio znak za uzbunu, svi žitelji salaša spustili su se u jarugu, a odatle pobegli prema planini Miroč. Posle uzbune seljaci su se vratili na salaš, a porodica Šomlo našla je smeštaj u Malajnici, u školi kod učitelja Žike. Tu bi i ostali da se nakon nekoliko dana nisu pojavili Nemci. Morali su ponovo da beže u planinu. Lutali su između Miroča i Deli Jovana. Više nisu smeli da se vrate u kuću Mite Todorovića, jer su posle požara sve vojske, koje su operisale u tom kraju, često obilazile salaš.

Povremeno, u potrazi za hranom, menjali su mesto boravka. Na Deli Jovanu su se sreli sa jevrejskom porodicom Žaka Levija, koja se takođe krila od fašista i domaćih izdajnika. Na kraju, već se bližila zima, porodica Šomlo se smestila u jednu pećinu na planini Miroč.

U pećini je bilo toplo, ali je pećina bila puna buva i vaški. Inženjer je teško mogao da objasni deci zašto nemaju hrane; kada bi pao sneg gladovali su po nekoliko dana. Uglavnom su se hranili raznim biljem i kukuruzom do koga su teško dolazili. Još uvek su zaostala stada ovaca bila na ispaši i deca su ponekad mogla da pojedu po parče proje ili malo sira koje su im davali pastiri.

Bio je novembar 1944. godine. Šćućureni u pećini osluškivali su grmljavinu topova, ponekad im se činilo da neko puca ispred njihovog skloništa. Veći deo dana su trebili vaške, kako se to onda govorilo, a tako je bilo. Odjednom je Ana skočila na noge.

- Tata, da li čuješ blejanje ovaca, - pitala je Ana, ponadavši se da će ponovo pojesti malo proje ili sira.

- Učinilo ti se, - rekao je otac, ali je rešio da malo protegne noge i izašao je iz pećine.

Nedaleko od pećine pastir je terao ovce u selo gde će prezimiti. Inženjer je požurio da se pozdravi s njim. Deca su istrčala iz pećine, a pastir ih je gledao kao neko čudo neviđeno.

- Možeš li da nam daš malo hrane? - pitao je otac, - gladujemo već nekoliko dana.

Pastir je izvadio iz torbe malo proje i sira što mu je ostalo od doručka, a onda ih pitao šta oni tu rade.

- Mi smo Jevreji, - rekao je inženjer, - krijemo se od fašista da nas ne ubiju.

- Pa rat je završen,- pastir nije mogao da veruje da oni to ne znaju, - Negotin je oslobođen još pre dva meseca!

- A ovi topovi što se čuju? - pitao je inženjer.

- Rusi nadiru iz Rumunije, bore se sa ostacima nemačkih snaga, - odgovorio je pastir. - A tuku se i partizani i četnici.

Porodica Šomlo odmah je krenula kući. Bio je to dug put do Negotina. Pored puta su nailazili na mrtve nemačke vojnike, ubijene konje sa naduvanim stomacima, prevrnuta vojna vozila, a gladne oči su tražile malo hrane.

- Dok ne stignemo kući, nema hrane, - rekao je tata strogo, plašio se trovanja i deca usput nisu smela ništa da uzmu.

Učiteljica Budimka se nije radovala kraju rata. Neko je javio da su svi njeni stradali i dani su joj prolazili u tišini i žalosti. Rat je zauvek odneo sa sobom njenu najveću radost, njenu decu i muža. U školi je bilo puno dece, a ona se svaki dan posle posla vraćala u praznu kuću.

- Zar vi niste obešeni? - zaprepašćeno je pitala Budimka kad ih je na vratima kuće ugledala neuredne i zapuštene; zavrtelo joj se u glavi.

Radost i bes pomešali su se sa osećanjem sreće što se porodica našla na okupu.

- Kako je moguće da se do sada nisi javio? - pitala je muža, Budimka je imala puno pitanja, ali odgovori nisu stizali do njene svesti.

- Kako je bilo u pećini? - pitala je decu, kada je prošlo prvo uzbuđenje.

- Dobro, - odgovorila je Ana, - samo nije lepo što su mi vaške pojele uši!

(Kruna i Mita Todorović, Radmila i Živojin Todorović proglašeni su 1995. godine za Pravednike među narodima.)

SA SLOBODANOM U SLOBODU: U opštem rasulu posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, dr Josip Fenje, veterinar, vratio se u Rašku. Pred početak Drugog svetskog rata dobio je premeštaj iz Užica u Rašku, gde je postavljen za sreskog veterinara. Josipova porodica, supruga Hermina i kćerke Magda i Ilonka, još uvek se nalazila u Užicu. Po dolasku nacista u Užice počeo je progon Jevreja i Josip je organizovao hitno prebacivanje porodice u Rašku.

Dr Josip Fenje je dugo godina službovao u tom delu Srbije, stekao je ugled u narodu, imao je puno prijatelja, ali se sigurno nije nadao da će mu prvi priskočiti u pomoć okupatori. Naime, kad je porodica već smestila stvari u vagon, spremna da krene u Rašku da se pridruže ocu, sreski načelnik Aleksić, sa nadimkom Kurjak, naredio je da se zapečati vagon, a porodici zabrani izlazak iz Užica. Kurjak nije znao da je po savetu nemačkog vojnog veterinara, kome je pomagao dobroćudni kolega iz Vojvodine, dr Krajtner, porodica dr Fenjea trebalo da pod hitno napusti Užice. Kada je dr Krajtner čuo da porodica dr Fenjea ne može da napusti grad, poveo je Ilonku, koju su zvali Ica, kod nemačkog veterinara, kome se Ica obratila sa molbom da se zauzme kod vlasti da porodici dozvole odlazak u Rašku. Nije znao ni dr Krajtner da nemački kolega može i bez zauzimanja kod vlasti da naredi da se vagon otpečati i dozvoli porodici dr Fenjea da napusti Užice. Nemački veterinar tešio je Icu, koja nije mogla da zaustavi suze, i poručio kolegi dr Fenjeu, koga nikada nije upoznao, da izdrži još malo, jer Hitler neće moći još dugo!

U Raškoj je dr Fenje radio kao da nije okupacija. Porodica je bila na okupu i još uvek nije imala jasnu predstavu šta se sprema Jevrejima. Tako je to bilo do 22. juna 1941. kada je Hitler napao Sovjetski savez. Nemci, sećajući se demonstracija 27. marta iste godine u Beogradu, požurili su da spreče novi otpor naroda Srbije. Počela su hapšenja, a u Raškoj su uhapšeni svi viđeniji ljudi i simpatizeri komunista, a među njima, na putu za logor na Banjici, našao se i dr Fenje. Zahvaljujući tome što se našao u toj grupi, a nije uhapšen kao Jevrejin, dr Fenje je posle izvesnog vremena, sa ostalima, pušten iz logora.

U jugozapadnoj Srbiji, gde se nalazi i Raška, jačao je pokret otpora i Nemci su u novembru 1941. godine poslali kaznenu ekspediciju, koja je trebalo da pokori buntovni narod. U to vreme u Beogradu, a i u većem delu Srbije, uveliko je počeo progon Jevreja. Stigla je na red i Raška, dr Fenjea i porodicu su izbacili iz stana, naredili im da nose žute trake i da se svaki dan javljaju nemačkoj komandi. Nisu smeli da napuste Rašku, a našli su se na ulici. Do juče svuda rado priman, dr Fenje nije znao šta mu je činiti. U pomoć je priskočila popadija Vida i njen suprug prota Svetozar Milenković. Vida je poslala brata Aleksandra - Acu Petrovića da pomogne Fenjeovima da se sa stvarima prebace u njihovu kuću.

Na žalost, nisu mogli dugo da ostanu kod popadije. Stigle su vesti da Nemci hapse Jevreje i odvode u logore. Seljaci, koji su poštovali i voleli dr Fenjea, nisu dali njihovog veterinara, bili su spremni da pomognu. Ali, pre toga je trebalo napustiti Rašku. Železničari su organizovali izvlačenje porodice Fenje iz Raške. Bila je subota, pazarni dan, iako je padao sneg bila je gužva na ulicama. Fenjeovi su jedno po jedno stigli na železničku stanicu i ukrcali se u vagon koji je bio spreman samo za njih. Nekoliko stanica dalje, kod sela Biljanovac, železničari su otkačili vagon i voz je nastavio dalje.

U Biljanovcu ih je čekala jedna trošna i vlažna kuća, koje će im sledećih meseci biti dom. Fenjeovi su se smestili u neudobnu kuću sa ono malo stvari što su poneli. Magda je uspela da dovede i svog vučjaka, od koga nije htela da se rastavi.

Dr Fenje nije bio toliko bogat da je mogao bez prinadležnosti koje je primao u Raškoj. On nije smeo da se tamo pojavi, jer bi ga odmah prepoznali i uhapsili. Bio je 2. februar 1942. kada su mama Hermina i Ica otišle u Rašku po novac. Otac i Magda su ostale u Biljanovcu. Kada je Hermina podigla pare, krenuli su da traže prevoz za Biljanovac.

Stajale su pored jednih kola, čekajući kočijaša, kad im je prišao jedan čovek i rekao da odmah beže. Ta kola su čekala da se u njih smeste uhapšeni Jevreji! Hermina i Ica su ponovo potražile pomoć od popadije Vide. Vidin brat, Aca Petrović, sa jednim seljakom, je izveo Herminu i Icu iz Raške. U Rašku su stigle obučene kao seljanke i tako su i izašle iz grada. Aca ih je smestio kod svog rođaka Jovana Petrovića u Kruševicu.

U međuvremenu su u Biljanovcu dva seljaka zakucala na vrata kuće u kojoj su ostali dr Josip Fenje i kćerka Magda. Rekli su im da su Nemci prošli kroz Biljanovac prema Jošaničkoj Banji, gde se nalazilo više jevrejskih porodica koje su pobegle iz Beograda.

Kada njih pokupe, rekoše seljaci, Nemci dolaze u Biljanovac po porodicu Fenje. Josip i Magda su odmah izašli iz kuće. Popeli su se na jedno brdo odakle su posmatrali Nemce kako im ulaze u kuću. Nemci su bili besni, jer ni u Jošaničkoj Banji nisu našli nijednog Jevrejina. Raspitivali su se okolo, ali sve je bilo uzalud, niko od seljaka nije hteo da im pomogne. Na kraju su zapečatili kuću i otišli neobavljena posla. Bilo je veoma hladno, u dubokom snegu na brdu Josip i Magda su čekali da neko dođe po njih da se sklone na neko drugo mesto. Tek uveče je stigao Aca Petrović, popadijin brat iz Raške. Rekao im je da su Hermina i Ica na sigurnom mestu i hteo je da i njih, oca i kćerku, povede u Kruševicu. Magda nije mogla da ide. Kada su pobegli iz kuće, bežeći uzbrdo, Magda je iščašila članak na nozi. Aca je odveo Josipa u Kruševicu, a Magdu su seljaci prebacili u Ušće kod manastira Studenice.

Smestili su je u kuću kafedžije Prokića. U kući je bila i kafana, a Nemci su tu često svraćali. Magda nije smela nos da promoli iz jedne male odvojene sobice. Dolazio je i jedan lekar da pregleda Magdinu bolesnu nogu, ali Magda je ubrzo morala da se seli. Prokić je Magdu prebacio kod svog prijatelja Vojvodića, što dalje od nemačkih pogleda. Jovan Petrović je kao šumar radio na Kopaoniku, a uveče se vraćao kući u Kruševicu. Njegova žena Rada brinula je za goste. Imali su sina Milana i tri kćerke. Fenjeovi su sa Radom i njenom decom odlazili da rade u polju. Selo je bilo zabačeno i Nemci su retko prolazili tim putem. Ipak, jednog dana, kada se Jovan vratio sa posla zatekla ga je vest da je neko prijavio Švabama da se u njihovoj kući krije jevrejska porodica. Odmah je odveo Josipa, Herminu i Icu kod svog prijatelja Bude Pavlovića u Krljane, selo 4-5 kilometara udaljeno od Kruševice.

Za to vreme se Magda smestila u kući Vojvodića, ali ne za dugo. Jedne noći, iznenada su došli Nemci da uhapse domaćinovog mlađeg brata. Nisu ga našli u kući i odveli su domaćina. Magda je, po ciči zimi, provela napolju celu noć sa seljakom koji joj je pomogao da na vreme pobegne iz kuće Vojvodića.

Kad su im javili da su Nemci otišli, Magda više nije smela da se vrati u kuću Vojvodića. Ponovo se obrela u kući kafedžije Prokića, ali je uskoro morala i odande da ode. Na kraju su je prebacili u Krljane, gde su se već nalazili majka, otac i sestra. Porodica Fenje je ponovo bila na okupu. Buda Pavlović i njegova porodica zbrinula je porodicu Fenje. Čuvali su ih i hranili, sve dok se nije čulo da su Nemci ponovo ušli u trag porodici Fenje.

Porodica Fenje je morala ponovo da se seli. Ovog puta im je pomogao jedan seljak i arhimandrit iz manastira Studenica. Prebacili su ih u Đakovo, u kuću predsednika opštine Kostića. Magda nikad nije zaboravila ženu predsednika opštine Mariju Kostić. Da bi bili što sigurniji, porodica Fenje je potražila način da dođe do falsifikovanih dokumenata.

Ustvari, dokumenta su bila prava, samo su imena bila izmišljena. Magda je uzela ime Marija, po svojoj dobročiniteljki iz Đakova. Svi su se slikali i po jednom seljaku poslali u Rašku fotografije za nova dokumenta. Iako su se slikali u seljačkim odelima, žene sa maramom na glavi, čelnici opštine u Raškoj su ih prepoznali.

Izdali su im legitimacije i poručili da se čuvaju. Mnogi su znali gde se nalazi porodica Fenje, kao što su znali i za drugu jevrejsku porodicu iz Raške, porodicu Papo, koja se krila u selima na padinama Kopaonika, ali ih niko nije izdao.

U Đakovu se Magda upoznala sa mladim mašinskim inženjerom Dušanom Mičićem iz Ivanjice. Buknula je ljubav, koja je bila jača od nedaća koje su ih snašle. Venčali su se u Studenici. Popovi su znali da je Marija Jevrejka, ali je Magda imala iz Raške legitimaciju na ime Marija i tako je upisana u crkvenim knjigama. Nažalost, nisu mogli dugo da ostanu zajedno, četnici su mobilisali Dušana.

Magda, alijas Marija, bila je u drugom stanju kada su se Nemci u proleće 1943. godine, u potrazi za Jevrejima i partizanima, jednog dana pojavili u Đakovu.

Nisu našli one koje su tražili, ali su spalili opštinsku zgradu, a porodica Fenje je morala da beži dalje. Put ih je vodio preko sela Ponore, gde su se zadržali neko vreme. Ubrzo su pred poterama morali da se povuku u brda, što dalje od puteva kojima su prolazili okupatori. Fenjeovi su se smestili u jednu planinsku kolibu iznad Rudine, koja je pripadala domaćinu Desimiru Anđelkoviću. U čobanskoj kolibi je bila domaćica, koja je tu pravila sir i kajmak, i koja im je ustupila jednu sobicu, više nije imala. U sobici nije bilo kreveta, samo je bila rasprostrta slama na podu. Tu je Magda 14. juna 1943. rodila sina. U blizini nije bilo ni lekara ni babice. Ica, Magdina starija sestra, presekla je pupčanu vrpcu. Pored sve muke zatitrao je osmeh na licima dve sestre. Željne slobode mališi su dale ime Slobodan.

Desimirova koliba je postala pretesna za porodicu Fenje. Morali su da ostanu u brdima, tu je bilo najsigurnije, i u pomoć je priskočio Miroljub Koturović. Ustupio im je u zaseoku Manča svoju kolibu, koja je bila udobnija. Tu je porodica Fenje sa Slobodanom dočekala slobodu.

Posle rata, vratili su se među svoje Raščane, gde je dr Josip Fenje službovao još neko vreme. Jedino je tako mogao da se oduži svima koji su mu u najtežim životnim prilikama pomogli da sačuva porodicu i sebe od sigurne smrti.

(Vidosava i Svetozar Milenković, Aleksandar Petrović proglašeni su 2002. godine za Pravednike među narodima.)

(NASTAVIĆE SE)