Skučenost lako pomešamo sa osećajem sigurnosti

„Da probamo ponovo“.  Tu rečenicu sam prvi put čuo otprilike u isto vreme kad je do mene došao film Happy Together. „’Ajde opet ispočetka“ je ono što mnogi ljubavnici izgovaraju, uglavnom kad je novi početak najgori mogući izbor. Valjda mi je zbog toga i izmakla ironija u naslovu (bilo je to pre otrilike dvadeset godina) – u to vreme je za mene to bio najlepši ljubavni film, jer je ljubav obično baš onakva kako je sami doživljavamo, sve drugo je fantazija.

Još je nešto bilo važno u onome što nam je ponudio majstor Kar-Wai Wong – film počinje bez okolišanja, scenom seksa koji je grub, ali stvaran. Skoro nijedan od drugih filmova s gej junacima u to vreme nije mogao time da se pohvali, autori su okolišali, a od gledalaca se očekivalo da čitaju između redova, da se zadovolje ljubavnim mrvicama. Happy Together nas odmah uverava da smo na pravom mestu – tu su Ho Po-wing (Leslie Cheung) i Lai Yiu-fai (Tony Leung Chiu-wai) koji žive baš kao i mi (nekad).

Glavni junaci su doduše u Buenos Ajresu, odakle su pobegli iz Hongkonga. Kvir ljudi i danas često maštaju o bežanju, nesvesni da uglavnom beže od sebe (i od nasilja i homofobije, ali najpre od sebe). Kad je Južna Amerika daleko, beži se na drugi kraj grada, u drugi stan. Nova sredina može da posluži kao antibiotik koji smiruje upaljena ljubavna mesta, bar na neko vreme. Onda se opet stiže do nove tačke i do potrebe za novim početkom.

Naslov je dakle potpuno ironičan, što je svakome ko film gleda objektivno odmah jasno. Niko tu nije srećan, najmanje ljubavnici koji rade sve da se osećaju još gore. Ali filmski jad je bolji od onog životnog, posebno kad se u sve umeša Kar-Wai Wong, koji usamljenost vrlo dobro razume – posebno onu u kojoj nismo sami. Samoća udvoje je još crnja od one obične, najpre zbog toga što je lišena nade. Kad smo stvarno sami jasno nam je da to neće da traje večno, kad smo sami s nekim taj položaj je poput začaranog prstena koji nas steže oko vrata, sve dok nam usne ne pomodre.

„Mislio sam da sam drugačiji od Po-Winga“, kaže Yiu-Fai, „Ispostavilo se da su svi usamljeni ljudi isti“. I jesu, bar dok su zajedno, jer hteli to ili ne, vremenom počinjemo da ličimo na one koje smo pretvorili u objekte ljubavi koja nikako da presuši. Lepo je kad ta samoća boravi usred boja, pa se i najprljavije podstanarske sobe pretvaraju u odaje iz 1001 noći. U životu su takvi stanovi tek „rupčage“, a sigurno je da bi nas i tamo, u Buenos Ajresu koji je izmislio Kar-Wai Wong, dočekala samo prljavština s buvama i drugim krvopijama.

Patološki odnosi nas često potpuno obuzmu, s dobrim razlogom – jedino s onima koji nas vinu u nebesa možemo da osetimo određene stvari. Problem je što nas istom silinom vraćaju nazad na zemlju, a teško da postoji pad koji ne boli.

Žudimo da se takve stvari završe i da stvarno počnemo iz početka. Ukoliko se ne uhvatimo u koštac sa sopstvenim problemima (na primer s traumama i internalizovanom homofobijom), novi počeci dolaze s novim ljudima, dok mi ostajemo oni stari. U Happy Together tu mogućnost donosi mlađani Chang, koji, kao uostalom i svi oni koje ne poznajemo dobro, izgleda kao savršenstvo, natprirodno biće koje je stvoreno za ljubav.

Iz starog se obično beži u novo, jer se nazad ne može. Neispisani redovi nude lažnu nadu da novoizabrani partner nema nikakvih mana, da je pun razumevanja i pravljen po našoj meri. Budući da i drugi imaju svoje potrebe, bezuslovne ljubavi nema, niti bi trebalo da je bude. Ljubav dakle ima uslove, a prvi je da ljubavnici budu prisutni i spremni za pokret. To kretanje uvek mora da bude napred, jer tapkanje u mestu omogućava da problemi puste koren i zabiju ga duboko u meso.

Happy Together radi baš to – u vlažnoj sobici bujaju egzotične muke napaćenih junaka. Klaustrofobično je, ali tu skučenost lako pomešamo sa osećajem sigurnosti, posebno kad smo mladi. U filmu jedva da ima drugih, što je odlična ilustracija za ljubavno slepilo. Drugi su suvišni, a kada su kvir veze u pitanju, vrlo često su i opasnost.

Uprkos svemu, ovo je važan i lep film, ne samo zbog toga što je remek-delo. Značajan je i kao ogledalo koje ne pita „Najlepši na svetu ko je?“, već nešto drugo – šapuće iz stakla i kaže „Počni ispočetka, ali stvarno“. Prvi put je emitovan pre 25 godina (na Kanskom festivalu 1997. godine), a do danas je ostao onaj kojem se mnogi vraćaju – neki s gorčinom, drugi pak s radošću, a ponekad je sve to pomešano.