Sladak kao voćni sok jer dobro svira rock

PRVA LJUBAV – Prva ljubav (Jugoton)

U eri nacionalne euforije za Srebrnim krilima koji dijalektički mudro i sa njima svojstvenom inteligencijom pokrivaju devojačko tržište od 11 do 16 godina, učeni i nadareni mislioci setili su se da je time zapostavljena čitava generacija kupaca koji tek što su izašli iz pelena. Rock'n'roll za predškolski uzrast! Pa, naravno - klinci i klinke sa šest, sedam i osam godina, oni koji su pošli u zabavište ili u prvi razred OŠ imaju prava na svoje idole. Zar da eurokrem dečurliji ne damo razonodu, zar da ih lišimo osećanja pripadnosti ROCKU, nikako! Već od malih nogu odgajimo ih tako da znaju svoje muzičke puteve budućnosti: za početak dobra je Prva ljubav, kasnije stižu Krilca od Srebra, pa nadahnuta i životna domaća zabavna muzika. Veličanstvena evolucija - de luxe obrazovanje.

Prva karika u ovom mentalno zaostalom lancu nosi ime na koje smo osetljivi i pubertetski uzdrhtali - Prva ljubav. To su četiri mladolike kreature koje njihove mame i tate sa smislom za lepo oblače i kupaju subotom, da bi im za slobodne dane, kada ne pišu domaće zadatke i naravno, preko vikenda - kupili gitare i ostalu neophodnu opremu kako bi deca svirala, pevala i zabavljala se. Narodno veselje!

''... Hej tko ima sreće
da ga danas puste na ples
hej subotnje veče
svi smo tu čekamo nju...''

Suzanu? Anu? Tanju? Svejedno, Prva ljubav imala je dobre učitelje. Nedostatak talenta nadoknadili su mladalačkim šarmom, zrelost su nadomestili pin-up garderobom, a svoje ideje smestili su u izrazito filozofske stihove na čijem rešavanju i nalaženju odgonetni udruženim snagama rade pokojni Kant, Hegel i Aristotel:

''... Tko bi mogao druže moj
veslat bez vesala
veslat bez vesala
reci mi dragi druže...''

Dragi drugovi, ja ne znam odgovor, ali Prva ljubav ne može da izdrži i nastavlja:

''... ja bih mogao druže moj
veslat bez vesala
veslat bez vesala
vjeruj mi dragi druže...'' 

Dragi drugovi i drugarice, ovo je Balada o prijateljstvu koju ni vesla ni jedra ne mogu da pomute - samo ''suze u oku'', samo ''prijatelj verni'' to može da shvati. Ali, ako ste mislili da je ovo The End - prevarili ste se: ovo je početak meditacije, EP poruke tek dolaze:

''... Tko se u životu
izbirljivo hrani
ostat će mali
isti kao lani...''

ili

''... Tko ništa ne sanja
i premalo spava
svakog će ga jutra
zaboljeti glava ...''

Mesni doručak i aspirin - konačno sam shvatio! Paštete i iznutrice! Jogurt i mleko svako jutro! Za večeru spanać, za ručak šargarepa! Uvek! Na svakom mestu! Ne zaboravite! Prva ljubav! Uz nju slađe jedete, bolje učite, lepše sanjate! Prva ljubav u četiri obroka dnevno! Prva ljubav u duši! Ko se guši - manje puši! Autor inteligentnih i očaravajućih stihova koji mi ne daju mira je (zapamtite i izbegavajte) Josip Ivanković. Čovek je čak komponovao sve numere. Pozvao je i hor i dirigenta. I nastavnika. Tako je nastao album.

I posle su svi živeli srećno i imali mnogo dece i dobra vila im je donosila darove i baka je pekla kolače i sunce se rađalo svakog jutra i tramvaj je veselo jurio (veselo, veselo!) i ptičice su pevale i poštar je donosio čestitke iz Džuboksa i Crvenkapa je stigla i dok su pod budnim okom psihijatra prisutni uživali u Sreći, iznenada su se uhvatili za ručice i zapevali:  ''... Radosni smo svi kad Prvu ljubav slušamo mi...'' (Džuboks br. 73, oktobar 1979)

PRVA LJUBAV – Naši vršnjaci (Jugoton)

Ponekad – samo ponekad – uhvatim sebe kako se osećam ludo srećnim jer nemam petnaest ili nešto manje godina, jer bih tada bio vršnjak Prve ljubavi i mama bi me gnjavila pitanjima kako to da su oni snimili već drugi album, a ja nisam ni singl ploču, otkud to da su ti klinci galantno fini i elegantni, kako to da oni imaju ljubavne probleme, a ja sam sam kao u samici... Ti retki trenuci iskonske sreće došli su mi preko glave kad sam opet video Prvu ljubav na omotu njihove nove LP ploče koja nije slučajno nazvana „Naši vršnjaci“.

Sam naslov ukazuje na uzročno-posledičnu vezu jedne generacije, jedne zaokružene celine koju su Prva ljubav i njihovi mentori (J. Ivanković, D. Mandić) formirali u svojoj svesti daleko od realnosti svakidašnjice: tj. ako su njihovi vršnjaci stvarno isti ili barem slični klincima iz Prve ljubavi, onda dižem ruke i odlazim zauvek tamo gde me ta generacija neće naći. Stisnuti u procepu trivijalnih dečjih maštanja o „osmijehu“, „djevojkama“ i „poljupcu“, priterani uz zid folirantskim ispovestima od kojih se kosa diže na glavi, klinci iz prve ili neke devete ljubavi nisu ni za trenutak ono što bi mogli da budu: naivni, radoznali ili zbunjeni. „Naši vršnjaci“ prikazuju ih kao mal-starce, bolnu dečurliju koja tuguje i luduje po ugledu na nešto starije i isto tako razočarane momke iz Krila.

Stihovi „Neka kiša nikad ne prestane/neka naš tramvaj zaluta/neka netko zaustavi vrijeme/mi volimo prvi puta, prvi puta“ tako bi lepo pristajali bajnom Kalemberu da već vidim njegovu neodoljivu senku nad krhkim senama ovih maloletnika.

Klinci su sve vreme u egzaltiranoj frci i trci: te klinka im je dala prvi dolar (molim?), te on je njoj dao prvu ljubav, pa je ona dala prvi osmijeh, tu je i „djevojka za jedan cmok/devojka za rock“ koja nema „prgav nos“ kako bi naivku prodala „koji štos“, onda ispade da je on „sladak kao voćni sok jer dobro svira rock“. Takvih i sličnih nonsens „stihova“ ima koliko hoćete, jer se veruje da „njihovi vršnjaci“ ništa drugo i ne znaju osim voćnog Fructal soka i prodavanja klinačkih štoseva. Dublje analize tekstualnog štiva odvele bi me u rastrojstvo, no, pre nego što otkačim i skinem trolu s pameti, dozvolite mi da citiram njegovo veličanstvo Tekst, kako u svom bolu ne bih bio sam:         

„Neke mi devojke pišu,

Neke mi devojke zbrišu,

Neke bi razbile mi nos,

Ne znam u čemu je štos

Ja nisam kriv što sam živ

Ja nisam kriv što sam živ“                                                                   

Ovo me je dotuklo. Pitam se već satima ko je kriv što sam živ? Da li sanjam realnost ili realnost sanja mene? Da li su ploče fikcija ili komadi plastike namenjeni topljenju pod idealnim meteorološkim uslovima? Imaju li neki vršnjaci drugih vršnjaka bar malo moždane mase ili se radi o veštačkim uzorcima robota iz serije za „dečju razbibrigu“.

Više ništa ne znam. Pocepao sam slike svoje prve ljubavi i odlučio da budem čovek koji je odmah počeo od pete ljubavi. Razbio sam sebi nos, pitao se u čemu je štos, onda sam pio voćni sok i zaboravio na rock, šetao gradom zanesen i pljuvao na jesen. Napisao sam oproštajno pismo i zaključio svoje postojanje logičnim odgovorom: ja sam kriv što sam živ, ali ću to, pod hitno, da ispravim. Čim nađem malo slobodnog vremena... (Džuboks, 1980)