Sladak život u grlu

Mladi pisac Moraldo iz filma I Vitelloni (1954) junak je kojeg mnogi doživljavaju kao predstavnika kvir zajednice – uprkos tome što je stalno okružen prijateljima, čini se da najdublji odnos ima s mladićem koji ga jedini prati do železničke stanice kad krene u Rim. Kritičari tvrde da je La Dolce Vita (1960) prvobitno zamišljen kao nastavak ovog filma, budući da je trebalo da prati Moraldov život u Rimu.

Novi film je ipak dobio drugog junaka – Marcella, a na momente je jasno da je ovaj u sebi zadržao ponešto od Moralda. Tako je nastalo jedno od najprepoznatljivijih Felinijevih remek-dela, film o tabloidnom novinaru kojeg igra Marcello Mastroianni, ali i o raspusnosti tadašnje elite. Reditelj se nakon ovog filma probio u prvi red svetski priznatih umetnika, a u pitanju je priča koja je otvorila mnoga vrata u inače zatvorenim glavama kritičara, ali i gledalaca.

La Dolce Vita je doživeo veliki umetnički, ali i komercijalni uspeh, budući da se za slatkim životom žudelo i pre šezdeset godina. Za Felinija sladak život nije udoban krevet i sigurna plata, već potpuno prepuštanje svemu što može da učini da je junaci i junakinje osećaju kao da zaista žive. Marcello Rubini (Marcello Mastrioanni) se našao usred jednog takvog života, rastrzan između tabloidnog novinarstva, koje ni tada nije spadalo među omiljene profesije, i želje da se priključi intelektualnoj eliti – kao „pravi pisac“.

Svet tračeva i intriga ukrstio mu je puteve s najrazličitijim ličnostima, pa nedelju dana u njegovom životu izgleda kao decenija u nekom drugom. Od bogate naslednice Maddalene (Anouk Aimée) koja ga upoznaje i s biseksualnom zabavljačicom Ninni (Adriana Moneta), preko ljubomorne partnerke Emme (Yvonne Furneaux), do američke zvezde Sylvie (Anita Ekberg), Marcello živi – uglavnom noću.

U toj lepezi najrazličitijih građana svoje mesto su pronašli i kvir junaci, pa se čini da ih je reditelj upotrebio za širenje priče, ali ne tako što ih je eksploatisao kao alatke koje služe da izazovu šok, već kao prave junake. Istina, homoseksualni likovi nisu razvijeni jednako kao oni drugi i uglavnom su na margini, ali se u priču uključuju nenametljivo, kao deo života koji se prikazuje.

Među prvima je već pomenuta seksualna radnica Ninni, s kojom Maddalena i Marcello provedu noć. Reditelj je u to vreme mogao samo da signalizira da se u poplavljenoj spavaćoj sobi dogodilo nešto utroje. Tu je i njen makro, koji se po gradu vozi s mladićem koji je bez sumnje njegov ljubavnik, potom Pierone (Gio Staiano) koji se pojavljuje samo kada je potrebno da bude duhovit (u završnoj špici se navodi kao „feminizirani tip“), ali i drugi koji su više ili manje prisutni.

Ovakva i ovolika vidljivost je zanimljiva ako se ima u vidu da je film snimljen pre više od šezdeset godina. Kvir junaci nisu razbacani po priči, već su dobro integrisani u ono što se dešava, pa su jednaki kao drugi – ni bolji, ni gori. U toj atmosferi imaju ista prava, budući da diskriminišući zakoni bar na prvi pogled ne utiču na to kako se živi noću. Homoseksualni junaci su „prave“ ličnosti, a ne simboli razuzdanosti – mogu da vole i brinu jedni o drugima, što im se često ne dopušta ni danas.

Zabava pri kraju filma otvara najviše prostora za drugačije junake, a zanimljivo je da ništa u tim scenama nije diskretno – o svemu se otvoreno govori („Privatnost u vođenju ljubavi vređa“, kaže jedan gošća). Na zabavu uskoro stižu i drag kraljice, a Pierone ih predstavlja tako što prisutne upozorava da „ne bi bilo dobro da im se smeju, jer je jedan od njih senatorov ljubavnik“. Smeh izostaje, ali pojedini gosti negoduju – „Ovu dvojicu će neko ubiti pre Božića“, kaže jedan stariji muškarac. Felini na taj način ostavlja komentar o homofobiji, te o tome koliko je bilo hrabro živeti sopstvenu istinu u svetu koji želi da je likvidira.

U takvom okruženju i epizodni likovi imaju pravo na sreću, bez obzira na to da li se njihov identitet prihvata ili ne. Pierone će na završnoj zabavi pronaći potencijalnu sreću koja uključuje drugog muškarca – slobodno i spontano, kao da homofobi ne postoje. „Nikada nisi bio sa ženom?“, pita ga jedna gošća. Istina, Pierone joj ne odgovara, budući da je pitanje na engleskom jeziku koji ne razume. Ona uprkos tome ponavlja „Nikada? Nikada? Nikada?“, što ukida potrebu da se na pitanje uopšte odgovori.

Radni naslov filma bio je „Although Life is Brutal and Awful, You Can Always Find a Few Moments of Sensuality and Sweetness“, što i sami sebi ponavljamo gotovo svakog dana. Ta mantra važi i za kvir junake – možda najviše za njih – ali i za sve ostale u filmu koji se u različitim tumačenjima drugačije doživljavao – kao istorijska zabeleška o jednom društvu i jednom trenutku, kao upozorenje da sladak život može i da zastane u grlu, te kao slobodan prostor za gejeve, lezbejke, biseksualne i *transrodne junake.

La Dolce Vita je definisao slobodu i pre nego što je došla, a mnogo je kritičara i istoričara koji veruju da je Felini tu ostavio i komentar o sopstvenom životu. Njegova je seksualnost, kako tvrde, bila kompleksna, a jednom je i sam rekao da je Moraldo iz filma  I Vitelloni baziran na njemu.

John Baxter, koji je napisao Felinijevu biografiju, u eseju koji se bavi filmom Juliet of the Spirits piše: „Iako su Fellini i Masina (Giulietta Masina) živeli u istoj kući, boravili su na različitim spratovima. Vodili su odvojene živote, imali različite prijatelje. Felini je flertovao s drugim ženama, ali je najbliskije odnose imao sa svojim mladim gej asistentima, među njima i Pier Paolom Pasolinijem“.

Jasno je da seksualni identitet umetnika nije presudan u pravljenju umetnosti, ali je sigurno jedan od razloga što su filmovi poput La Dolce Vita bili mogući pre toliko decenija.