Slatka pica mladosti

Početkom sedamdesetih godina Larry Flynt je bio besni, bogati uživalac amfetamina i seksualno nezasiti pornografski magnat. U autobiografiji Nedoličan čovek on se osvrće na to vreme: „Bio sam nezajažljiv, ponekad sam imao drugu ženu svakih četiri-pet sati. Sećam se da mi je sekretarica jednom rekla: „Ovo je osamnaesta ove nedelje - a tek je petak.“ Pitao sam: „A?“, na šta je ona odgovorila: „Znaš dobro šta hoću da kažem. Ako su bile u tvojoj kancelariji duže od deset minuta, jebo si ih'".

Utešna je pomisao da se ove žene nisu tucale uzalud. Najzad, njihova spremnost da se podadu i slikaju gole omogućila je suštinski napredak američke liberalne demokratije, utemeljene na Prvom amandmanu. To je zaključak koji se nameće posle gledanja Formanovog filma.

U eri u kojoj većina naslova liči na kompjutersku grešku ili na zbrkani proizvod teorije haosa, film Narod protiv Larry Flynta pleni klasičnom jednostavnošću. U pitanju je stari dobri sukob establišmenta i legendarnog američkog individualizma. Dobro, reći ćete, šta je tu kontroverzno? Jesmo li navijali za PrIjavog Harryja? Jesmo. Hoćemo li navijati za Prljavog Larryja? Hoćemo. Ali Formanov film je problematičan po nekoliko osnova, a najviše kao školski primer idejne zaslepljenosti holivudske liberalne filozofije, koja ne vidi sopstvenu ludačku košulju: to je Mačak Fritz protiv Ujka Sama, a poenta je u tome što dobri Ujka Sam kači medalju časti na dlakave grudi nevaljalog Mačka Fritza i dozvoljava mu da slobodno trguje đubretom, vozi se u invalidskim kolicima obloženim 14-karatnim zlatom i puvaka se imidžom šampiona američkih svinjskih, pardon, građanskih prava.

Nešto tu ipak fali, a to je zdrava doza sumnje u političke motive Ujka Sama. Pitanje je i u kojoj meri je Flyntov portret verodostojan. I dok ono prvo može da bude predmet zanimljive debate, Flyntov je bio prepun događaja od kojih su samo neki našli mesto u filmu.

Preokupacija novcem i seksom ispoljila se kod Flynta još pre nego što je naučio da se potpiše. Rođen u siromašnoj porodici ilegalnog proizvođača rakije u Kentakiju, on je svoje pubertetsko seme tresao u otvore raspoloživih kokoški, a džepove je punio lovom koju su pijandure davale za cugu. Dok su njegovi vršnjaci bubali matematiku i značajne datume Građanskog rata, Flynt je već bio veteran pešadije i mornarice. Rano se oženio. Bio je to kratkotrajni brak - prvi od četiri.

Pošto je demobilisan, našao je nadahnuća u knjizi Rasti i budi bogat, čiji je autor zastupao mišljenje da je energija potrebna za uspeh u poslu istovetna sa seksualnom snagom. U (već legendarnom) Dejtonu, Ohajo, Flynt je otvorio bar, namenjen gostima kao što je bio on sam: prostom narodu, koji je teško živeo. Mada se skoro svako veče završavalo u orgiji polomljenog stakla, hitaca iz vatrenog oružja i ranjavanja, uskoro je imao para da otvori lanac barova. Onda je odlučio da profit uloži u nešto otmenije: klub za samce i trgovačke putnike, kojima je bilo dosta solo zabave u hotelskim sobama. Zaposlio je igračice kao hostese da ćaskaju s gostima i mame ih da plaćaju skandalozno skupo i razblaženo piće.

Klub je postigao takav uspeh da su počele da niču kopije. Uvek korak ispred konkurencije, Flynt je otvorio go-go klub, u kojem su se devojke u bikiniju uvijale na bini i odbacivale gornji deo za masnu napojnicu. Klub „Hustler" otvoren je 1968. godine. Tri godine kasnije imao ih je osam, a beskrajni defile žena pretvorio je njegov život u vrtešku droge i bluda.

U leto 1971. Flynt je donekle smanjio seksualne ekscese (mada ih se nije odrekao) jer se u njegovom klubu u Kolumbusu, Ohajo, zaposlila 17-godišnja Althea Leasure. Flynt je danas opisuje kao „smešu muškobanjastih bravura i ranjivosti devojčice". Kao dete bila je očevidac porodične tragedije: otac je pred njom ubio majku i babu, a onda pucao u sebe. Seljakala se od jednog nezainteresovanog rođaka do drugog, kroz sirotišta, popravne domove i institucije za mentalno zdravlje. Uprkos tome, procvetala je u klubu „Hustler" i Flynt ju je unapredio u nadzornicu svojih trista igračica. Nije mu smetalo što je ona pohlepna i biseksualna, pa su stvorili neku vrstu zajednice, ličnog odnosa zasnovanog na nečemu značajnijem od seksa. „Bio sam sa stotinama žena koje su u krevetu bile bolje od nje, i nisam se zaljubio ni u jednu", pisao je on. „Ali, zaljubio sam se u nju... Spavao sam sa mnogo žena. Ona je spavala s mnogo žena. To je delovalo. Pozvao sam je da se preseli kod mene."

U martu sledeće godine Flynt je pokrenuo mesečni klupski bilten „Hustler", jeftinu publikaciju na četiri stranice. Do avgusta 1972. narasla je na 32 strane i njena popularnost među članstvom uverila ga je da postoji tržište za pravi magazin. Pre nego što je ušao u posao, kritički je pogledao „Playboy" i „ Penthouse": Hefner je imao filozofiju neženje raspoloženog za promiskuitet, Guccione impresivan tiraž i fotografije na blistavom papiru. Ali nijedan nije imao ono što je hteo Flynt - ginekološke detalje. „Oba izdanja polazila su od prećutne pretpostavke da muškarce privlače žene velikih dojki, s moćnom zadnjicom, lepim nogama i savršenim licem. U redu, pomislio sam, to je donekle tačno. Ali muškarci koje sam ja poznavao, radnička klasa, ložili su se na ženske genitalije... Da se izrazim grubo, ako ubedite modele da malo više rašire noge, prodaćete više primeraka."

Prvi broj magazina „Hustler" pojavio se na kioscima za štampu jula 1974. godine. „Svako može da bude plejboj i živi u penthausu, ali samo muško može da bude 'hustler'", pisalo je u uvodniku. „Hustler" je reč sa mnogo konotacija u američkom žargonu. Maher, mućak, munđaroš, šmeker, prefriganac, šatrovac i kurva (u smislu: naivan kao kurva) samo su neka od značenja. Tek u novembru te godine magazin stiče sopstveni identitet. Tada je objavljena prva „roze fotka". „U novembarskom broju eksplicitno su uslikane genitalije modela - njena vagina rastvorila se ko procvala ruža", ushićava se Flynt, pun poetskog žara. Već sledeće godine magazin, prvobitno pokrenut da bi reklamirao klubove, mogao je da ih subvencioniše. Flynt odustaje od vođenja go-go klubova i okreće se porno-izdavaštvu. Pokazuje se da je to bio zdrav poslovni potez, naročito kad se dočepao fotografija Jackie Onasis, snimljenih krišom dok se bivša prva dama na odmoru u Grčkoj sunčala gola, opuštena i još zgodna u svojoj četrdeset prvoj godini. Flynt nije oklevao da ih objavi i to je časopisu donelo svetski publicitet.

Za razliku od konkurencije, koju je predvodio „Playboy", „Hustler" nije preferirao meki fokus. Fotografski trik bio je da se po sočivu aparata razmaže malo vazelina i tako postigne utisak eteričnosti modela. Ali „Hustler" nije fermao dobar ukus. Ako se vazelin uopšte koristio za nešto, njime su podmazivani groteskno veliki veštački udovi.

Flynt i Althea živeli su na visokoj nozi, u luksuznoj palati s baroknim zavesama, pretrpanoj ekscentričnim detaljima kao što su glava nosoroga, stilski nameštaj, srebrna statua dečaka koji keca kokošku i kada u obliku srca, uz neurotično dizajnirana vrata, kao na ulazu u sef. To govori više o političkoj klimi onih godina nego bučne proklamacije o slobodi štampe. Bilo je samo pitanje vremena kad će im sudbina zakucati na vrata. Američki moralni čistunci čekali su priliku da udare na „Hustler".

Moć represivnog aparata Flynt je iskusio 1976. godine, kad su ga optužili za podvođenje, opscenost i učešće u organizovanom kriminalu. lako „Hustler" nije ni objavljivan ni štampan u Sinsinatiju, taj grad je bio središte grupe koja je sebe nazivala „Građani za pristojnu književnost", a koju je predvodio bankar Charles Keating (u filmu ga igra James Cromwell). Implikacija tužbe je bila da male grupe u nekom delu Amerike mogu da nametnu standarde celoj zemlji. Ako bi neki materijal sudskom odlukom bio žigosan kao opscen, takva štampana stvar nije se mogla slati US poštom ni rasturati van granica matične države, jer bi to predstavljalo federalni prestup. Ovo je označilo početak besomučne hajke na Flynta i bilo je to prvo u beskrajnom nizu suđenja. Sud u Sinsinatiju utvrdio je Flyntovu krivicu u tački o organizovanom kriminalu, a sudija Morrissey (sam Larry Flynt našalio se na račun američkog pravosuđa prihvativši ulogu sudije) izrekao je optuženom kaznu od dvadeset pet godina robije. Posle nekoliko godina ta presuda je oborena. Flynt se oženio Altheom i pod evangelističkim uticajem Ruth Carter Stapleton, sestre predsednika Jimmy Cartera, doživeo „čudesni spiritualni preobražaj" i odlučio da se pokrsti. „Ja sam potpuno nova osoba i „Hustler“ će biti sasvim novi magazin. Svakoj majci u Americi dugujem izvinjenje što sam žene tretirao kao komade mesa."

U jednoj kratkoj fazi „Hustler" je propagirao hrišćanske vrline, a seksualni oglasi, koje je objavljivao do tada, prebačeni su na jednu podružnicu kompanije. Althea, međutim, nije bila očarana Larryjevom religioznom transformacijom. „Ja i dalje svim srcem verujem u stari „Hustler“, izjavila je ona. Mnogi su sumnjali u prave Flyntove pobude i videli u tome još jedan blef lukavog lisca, ali on tvrdi da je bio iskren i danas to pripisuje svojoj maničnoj depresiji.

Bilo kako bilo, ova „hrišćanska" faza nije trajala dugo i Flynt se vratio staroj porno-praksi. U martu 1978. godine bio je u Džordžiji, gde je morao da se brani od optužbe za opscenost zbog materijala objavljenog u magazinu i navoda izrečenih u javnoj debati s baptističkim sveštenikom Bobom Tidwellom. Flynt je u jednom intervjuu rekao: „Ne mislim da je Biblija konačni autoritet. Mislim da je pisana s namerom da se suzbije sloboda ljudi. Ja sam protivnik ideologija. Isus Hrist je bio rabin i otpadnik od vere, s policijskim dosijeom, ali nema baptiste koji bi to hteo da čuje."

Dok je napuštao sud, nekoliko dana po objavljivanju ovog teksta, dva čoveka u sportskom automobilu pucala su na Flynta. Jedan metak prošao mu je kroz trbuh. Prema drugom izvoru atentator je bio beli rasista, ogorčen nekom multirasnom fotografijom. Kuršum je povredio živce pri dnu kičmenog stuba i Flynt je ostao doživotno paralizovan od pojasa nadole.

U invalidskim kolicima i pod dejstvom ogromnih doza lekova koje je uzimao da smanji bolove, nastavio je da se povlači po sudovima. Sistematski su se nizale optužbe za uvrede i opscenost. Razdražen i dezorijentisan, on je rutinski provocirao advokate, sudije i porotnike. Jednom se pojavio na sudu umotan u pelene, načinjene od američke zastave... Drugi put se dovezao na suđenje noseći majicu s porukom: „Jebeš ovaj sud!" lsto tako rutinski kažnjavali su ga zbog nepoštovanja suda.

U novembru 1983. godine „Hustler" je objavio parodiju na tad popularne oglase za kampari, u kojima su poznate ličnosti sramežljivo odgovarale na pitanje kako je izgledao njihov „prvi put", odnosno, kad su prvi put probale ovo piće. Na Flyntovom nišanu bio je prečasni Jerry Falwell, osnivač „Moralne većine" i vešti skupljač životnih ušteđevina bogobojažljivog i prostodušnog američkog sveta. U parodiji, Falwell se, bajagi, prisećao kako je tucao svoju majku u poljskom klozetu („Mama je izgledala bolje nego baptistička kurva s prilogom od sto dolara"). Falwell ga je bez oklevanja tužio za klevetu tražeći odštetu od 45 miliona dolara.

Dve porote presudile su u Falwellovu korist. Flynt se žalio američkom Vrhovnom sudu. Alan Isaacman, Flyntov ozbiljni, kompetentni i mladoliki pravni zastupnik, odlučio je da se u odbrani pozove na dugu tradiciju satiričnih komentara. „Ako Jerry Falwell može da tuži zato što je pretrpeo emotivni bol, svaka javna ličnost moći će da tuži zato što je pretrpela emotivni bol." Na izricanje presude čekalo se godinu dana. U međuvremenu, Althea, koja je dobila AIDS, utopila se u kupatilu. Krajem februara 1988. Vrhovni sud je objavio presudu. Osam sudija dalo je svoj glas Flyntu i slobodi govora.

Krajem prošle godine (1996) izgledalo je da je Flynt definitivno rehabilitovan. Ugledni američki listovi slavili su Narod protiv Larry Flynta kao najpatriotskiji film godine, a njegovo ime postalo je sinonim za građansku neposlušnost, dostojnu divljenja. On je čovek koji prkosi vlasti, jedan u nizu legendarnih buntovnika, kao što je bio Lenny Bruce.

A onda - šokantni preokret. U januaru ove godine (1997) „New York Times" objavljuje lični stav Glorije Steinem, koja film naziva sramotom i travestijom. „Gledaoci ne vide takve članke iz magazina „Hustler“ u kojima žena biva grupno silovana na stolu. Niti vide neku od tipično hustlerovskih fotostorija o nagoj ženi s lisicama, koju stražari u konc-logoru briju, siluju i, tobože, ubijaju." U jednom kasnijem intervjuu ona je zabiberila napad i rekla da je Flyntov magazin objavio foto-reportažu o građevinskom radniku koji zabija bušilicu u vaginu neke žene. Ili fotografije crnkinje s metalnim štipaljkama na prsnim bradavicama, kako se grči od bola. Onda je tu čuvena naslovna strana sa ženom, zabijenom u flajš-mašinu. „To je stvarnost. Flynt je nasilni, sadistički pornograf, ali ovaj film ga portretiše kao heroja."

Ovi tekstovi pokrenuli su lavinu negativnih mišljenja, koja je dobila razmere prave kampanje protivu filma. Holivudski ženski politički odbor zakupio je celu stranicu u listu „Daily Variety" i objavio oglas s pozivom članovima Akademije da ne glasaju za film. Odjednom izbija na videlo dotad nezapažena činjenica da je fokus filma, odbrana principa, maska koja je reditelju lagodno omogućila da zaobiđe škakljivi sadržaj časopisa.

U tom trenutku, čak je i Courtney Love, duboko uvučena u konflikt interesa, odustala od uobičajene agresivnosti i skratila jezik: „Malo sam povređena, jer sam feministkinja i složila bih se sa Glorijom Steinem u mnogim tačkama."

Sva ova halabuka postigla je cilj. Prihod na blagajnama u Americi praktično je presahnuo negde kod brojke od dvadeset miliona dolara. Na dodeli Oscara članovi Akademije nisu želeli da svečana odela uflekaju sumnjivim jajetom. Kažu da je Forman zapao u depresiju, ne shvatajući razloge tolike odbojnosti prema filmu, kojim je on samo želeo da manifestuje svoju nepomućenu veru u američku slobodu izražavanja...

***

Miloš Forman, naivčina

Dušmani i prijatelji

„To je zaista impresivna priča", izjavio je koscenarista filma Larry Karaszewski. „Ako za sekund zanemarimo pornografiju, ovo je storija o dečaku, rođenom u brvnari, koji je stvorio imperiju od sto miliona dolara, bio obogaljen zbog onoga u šta je verovao i, na kraju, izvojevao pobedu na Vrhovnom sudu."

Ključne reči su „ako za sekund zanemarimo pornografiju..." Miloš Forman je uspeo da je efikasno zanemari za dva sata i deset minuta. Ima toliko primera njegove taktike izvrdavanja da to već vređa inteligenciju: počev od onih najjednostavnijih (debeli radnik otvara „Hustler" i oči mu ispadaju iz glave, što izaziva smeh u sali, ali je čista manipulacija), pa do rafiniranih, ali opet predvidljivih rešenja (kad njegov antiheroj, na konvenciji za građanske slobode, koju je platio iz svog džepa, iznosi svoju viziju Amerike, to ironično prati Uvertira iz Tannhausera u izvođenju Njujorške filharmonije, što sugeriše sliku popkulturnog Venusberga o kakvom Wagner nije ni sanjao).

Ako je Amadeus, pored ostalog, slavljen i zbog hrabrosti reditelja da u njega unese dvadesetak minuta Mozartove muzike, mora se postaviti pitanje na šta bi ličio Larry Flynt da je Forman ilustrovao film sirovim, necenzurisanim materijalom iz „Hustlera" u trajanju od dvadeset minuta. Ali, ovog puta, opus gospodina Flynta je žrtvovan u korist prelomnih društveno-istorijskih zbivanja koja su promenila lik Amerike. Liberalni Forman odlučio se za klasični soundtrack: pop-muzika, Chopin, Smetana, Dvorak, Wagner. Gde je virus anarhije koji je pornografija unela u mainstream? Zašto nacisti i članovi KKK nikad nisu dobili, a verovatno neće ni dobiti, šansu da sa Prvim amandmanom paradiraju pred Vrhovnim sudom uz takav publicitet i logističku podršku Holivuda? Zašto su iz ove dramatizacije Flyntovog života uklonjeni svi potencijalno opasni i subverzivni elementi, koji bi mogli da uznemire miran san široke bioskopske publike?

Sam Flynt dobio je veliku satisfakciju. U decembru je putovao u Prag, gde ga je primio Formanov prijatelj Vaclav Havel. „Otkrio sam neku ironiju kada sam shvatio da je, dok sam ja vodio svoje bitke i branio se od optužbi za opscenost, Havel bio u zatvoru", izjavio je Flynt. „A sada je predsednik države."

Havel je odgledao film na privatnoj projekciji. Na pitanje šta misli, odgovorio je: „Vrio je američki". Još jedno diplomatsko izbegavanje odgovora.

Stiče se utisak da bi mnogi intelektualci najradije poverovali da Flynt simbolizuje nešto uzvišeno, daleko od grube slike debelog paraplegičara i izdavača pornografije. On je, međutim, fantastično profitirao od javne debate i koristio je svaku priliku da reklamira svoja izdanja, ne samo „Hustler's Barely Legal" („Najmlađe meso koje dopušta zakon, roze i sočno kao na dan rođenja") i „Busty Beauties", već i mnoge specijalizovane časopise posvećene kompjuterima, raznim vidovima zabave i slično.

Sada je opremljen implantiranom protezom za penis, koja dobro funkcioniše i, po njegovim rečima, omogućava mu neku vrstu seksualnog života, pored ostalih žena i s tolerantnom verenicom Liz Berrios. U januaru Flynt je gostovao na CNN u emisiji „Larry King Live", sa svojim starim dušmaninom Jerry Falwellom. Skoro istih godina i stasa, njih dvojica su se častila izrazima kao što su „perverznjak" i „licemer". Ali obojica su se široko osmehivala. Falwell je tokom celog intervjua držao ruku prebačenu preko Flyntovog ramena. Oni mogu da tvrde da reprezentuju dva sveta, ali obojica su se ugojila i obogatila koristeći slabosti američke radničke klase. Sada su „najbolji neprijatelji", situacija dobro poznata nama, na Balkanu. Samo je Forman ispao naivan.

*Tekst je objavljen u XZ magazinu u maju 1997. godine