Pevaju čavke i kukavice
Fotke predeli

Photo: Slobodan Todorović

Slike od kojih živim

               (za Adama Zagajevskog)

 

U zimski sakat dan zalaziš

I više ne znaš šta je to što te zadržava, a šta zamire

A moja baba-tkalja, svedok mračnih tkanja

Mada je već odavno nema, lično

Lopatom kroz beli celac,

Crne čume, ale i vrane iz naše avlije izgoni

Između perdi od sive bukve i čaršafa

U naručju me onda iznosi majka:

U snu prenulu mrgodnu bebu

S kapicom od vunice na okrugloj glavi...

I naknadnom eskspresijom

Na voštanom suncu

Koje otpušta kapke i podiže pogled

Niz glavnu, do pojasa duboku ulicu

Koja je išla dole... ka vaskrsloj tugi nepovrata

Dirljivog ponosa, u sakou dignute kragne

kako stiže vidim tankoćutnog stranca

Koji dolazi do naše kapije, u zimu ’57.

Nežno me uzima u ruke,

dugo drži u naručju i plače, ponavljajući Laci, Laci...

(Tu sliku još čuva moja majka)

I sad čujem... kako mi za zimskih dana

Kroz damare odjekuje taj plač!

Ko sam u trošnoj zori dok buče grimizna mora

Zaista ko sam, kad nisam ovo što sam?

Uz mrtvouzice, pred ponorom ljudskosti,

Pevaju čavke i kukavice, i sve je crnja rosa

niz put kojim gmiže u nepovrat, oskaćeni svet

Maj 2021.

Oceni 5