Slobodan Milošević: Zaustavite Arnauta u delovanju protiv mene i Srbije

Uređivačku politiku Tanjuga utvrđivao je Društveni savet, a za njeno sprovođenje bili su odgovorni direktor, glavni urednik i kolegijum. Analiza rada i novinara i redakcija vršena je svakodnevno i one su odmah objavljivane. Međurepublički kolegijum sastajao se povremeno,i analizirao rad i  utvrđivao glavne pravce aktivnosti agencije. Za razliku od drugih informativnih medija, posebno štampe, u kojima su glavni urednici imali neposredan nadzor nad sadržajima njihovih medija, glavni urednik agencije je koordinirao rad redakcija. Odlučivao je naravno o bitnim, odnosno delikatnim događanjima.

Zakulisne borbe i Tanjug

Takvih događanja bilo je izuzetno mnogo, naročito pred kraj prvog i za vreme mog drugog mandata i zato mu posvećujem posebnu pažnju. Bio je to period političkih nadigravanja, zakulisne borbe i uzbuđenja kojih je bilo na pretek. Najteži period za državu, za Tanjug i za mene lično.

Karakteristično je i jedno reagovanje najvišeg državnog rukovodstva. Direktan zahtev za utvrđivanje odgovornosti rukovodstva Agencije, odnosno direktora i glavnog urednika, Predsedništvo SFRJ uputilo je SIV-u početkom novembra 1987. godine. Povod je bilo jedno saopštenje Predsedništva o upućivanju odreda milicije Saveznog MUP-a na Kosovo zbog, kako je navedeno, pojačanog delovanja albanskih nacionalista i separatista i opasnosti od novih konflikata u južnoj srpskoj pokrajini. Zapečaćeni koverat sa saopštenjem koji nam je ranije dostavio Lazo Vračarić, šef Ureda za štampu Predsedništva SFRJ, otvoren je u pet sati ujutro u prisustvu članova kolegijuma Agencije. Odlučili smo da emitujemo kraći osvrt o „pogoršanom stanju na Kosovu“ i to je bio povod da državni vrh zatraži odgovornost čelnih ljudi Agencije, drugim rečima njihove ostavke. Spomenut je i naš komentar povodom ubistva vojnika JNA u Paraćinu koje je 3. septembra počinio Albanac Aziz Keljmendi. Pismo je nosilo potpis tadašnjegi predsednika Lazara Mojsova (kasnije smo saznali da je inicijator bio Stane Dolanc) s kojim sam se ja, sticajem prilika, nekoliko dana kasnije susreo u Havani gde smo, pored ostalog, zajedno bili na večeri sa Fidelom Kastrom. Možda je to, pored ostalog, doprinelo da se čitav slučaj „zaboravi“.

Krenimo od mog reizbora u jesen 1988. Za razliku od prethodnih godina, sada je i glavnog urednika imenovao SIV. To je značilo da su saglasnost morale da daju sve republike i pokrajine. Saznao sam da će mi Srbija uskratiti poverenje. Povod je bila čuvena Osma sednica CK SK Srbije (septembar 1987), koja je rezultirala unutarpartijskim okršajima, a zatim i pismo Draže Markovića, člana srbijanskog i federalnog partijskog vrha, javnosti nepunu godinu dana kasnije u kome je osudio „nacionalšovinizam, populizam i dogmatizam“ Slobodana Miloševića. „Ta sednica nas je uvela u beznađe“, poručio je on.

To pismo Marković je uputio „Borbi“, „Komunistu“ i Tanjugu koji ga je jedini objavio. Moram reći da od Miloševića nije stiglo nikakvo reagovanje, ako se izuzme Gradski komitet Beograda gde su me na razgovor pozvali njegovi najviši funkcioneri Slobodanka Gruden i Dušan Mitević.

Sa Miloševićem sam tokom tih godina imao više susreta. Većina je završavala sa blagim „šaljivim“ prekorom, a ponekad i dužim otvorenim razgovorom. Nikada nije bio ljutit i agresivan. Kada smo se susreli prilikom sednice CKSKJ u zgradi Savezne skupštine dobacio je jednom mom kolegi, a inače njegovom drugaru iz studentskih dana, „Je li, bre... ima li ko u Tanjugu da zaustavi ovog Arnauta u delovanju protiv mene i Srbije“. – Tebe moje prezime iritira pa ga još skraćuješ, odgovorio sam mu. Nakon toga smo u skupštinskom salonu proveli čitav jedan sat u razgovoru. Jedna „svedokinja“ je sutradan mojoj supruzi s kojom je radila u Predsedništvu SFRJ prenela, sa izvesnom zabrinutošću, ponešto što je načula u salonu.

Drugi karakterističan slučaj. Neposredno pred moj reizbor (1988) Milošević  me je pozvao u pauzi sednice Predsedništva CKSKJ, da prošetamo. – Slušaj, rekao mi je Bogdan (Trifunović) da postoje primedbe oko tvog odnosa prema Srbiji. Rekao sam mu da i ja imam određene primedbe, ali da to ne treba da utiče na davanje saglasnosti. Tako da znaš – neće biti veta.

Treći slučaj desio se u leto 1988. na Pelješcu. Kada smo predveče stigli u kuću mojih prijatelja iz Sarajeva, njihova kćerka je otvarajući vrata dvorišta uzviknula – naši prijatelji iz Beograda... U dvorištu je za stolom deselo nekoliko njenih drugarica. Primetili smo da su ubrzo otišle.

Sutradan ujutro kada smo ponovo došli na kafu majka mog prijatelja je objasnila šta se desilo prethodne večeri. – Kad su čule da ste iz Beograda, devojčice su to povezale sa Miloševićem... Moj osmogodišnji sin Vladan je reagovao: - Nismo mi teto za Miloševića, mi smo za Stipu Šuvara. (Šuvara sam poznavao još iz omladinskih dana i ponekad me je zvao da se nađemo na kafi u Bosanskoj vili na Dedinju, a oko odnosa sa Miloševićem je već i sam ponešto načuo).

Miloševiću su mnogi pripisivali diktatorske ambicije. Možda je to ipak najbolje objasnio Dušan Mitević, inače blizak priatelj bračnog para: Veza između Slobodana i Mire je vrlo jaka, a prilično patološka. Milošević je pametan, ali Mira je ta koja mu daje ljubav prema moći i ambicije.

Ove odnose razotkriva i francuska istoričarka i filozof Diane Ducret u knjizi „Žene diktatora“. U poglavlju koje je objavila pariska izdavačka kuća Perrin 2012. ona pored ostalog navodi: „Suočeno sa etničkim i nacionalističkim protestima, savezno Predsjedništvo šalje zvijezdu u usponu Miloševića u sami centar događaja – u Prištinu. Slobodan, međutim, nije poslušao direktive iz Beograda nego od svoje žene. 'On je tražio savjet od mene. Želeo je znati dokle treba da ide. Ja sam mu rekla da je došao trenutak da preuzme vođstvo Srba sa Kosova'“, ispričala je, kako navodi francuska autorka, Mira Marković.

Mirin uticaj na Miloševića osjetio se i u decembru 1995. i u Dejtonu. Duretova navodi: kada je američki predsjednik Bil Klinton okupio sve protagoniste rata koji je razdirao ovaj dio Starog kontinenta, Slobodan Milošević je imao karte u svojim rukama. Oko stola, vodila se neizvjesna igra, postalo je gotovo nepodnošljivo. Diplomate je šokirao odnos Miloševića: pred svaki naredni govor, on poziva svoju ženu na telefon kako bi dobio potvrdu da nije dao previše ustupaka... Mir koji je postignut ozbiljno je uzdrmao Miloševićev kredibilitet, a njegova slika jakog čovjeka počela je da se ruši. Bila mu je potrebna neka velika stvar pred iizbore koji su trebali biti održani godinu dana nakon toga. U godini kada se navršilo tri decenije njihovog braka, u novembru 1996., bračni par ponovo izlazi na scenu sa odlukom da se politički ujedine pred izbore.

Pritisci sa svih strana

Milošević je u Tanjug za vreme mog sedmogodišnjeg mandata, samo jedanput došao u zgradu na Obilićevom Vencu – neposredno nakon uručivanja nagrade AVNOJA agenciji – 1987. Bio je to duži ali neformalan razgovor sa članovima redakcije. Stvari su se, međutim, zaoštrile nakon 14. vanrednog kongresa SKJ u januaru 1990. na kome su sukobi oko koncepta državnog sistema – federacija ili konfederacija – označili uvod u raspad Jugoslavije. Poslednji susret sa Miloševićem dogodio se na prijemu u Predsedništvu Srbije. Tada je već uveliko vođena bitka za Tanjug. Milošević mi je prebacio, kao uzgred, da sam blizak sa reformistima Ante Markovića, na što sam ga ja poodsetio da nisam ja taj koji je lomio pogaču sa Markovićem u Sava centru. Lično sam bio blizak konceptu Ante Markovića koji se zalagao za očuvanje zajedničke države i ulazak u EU. Pritisci na rukovodstvo Tanjuga dolazili sa svih strana, od Slovenije i Hrvatske do Federacije. Povodi su bili različiti čak i prije početka burnih događaja.

Iz Ljubljane su stizale optužbe da se informacije iz slovenačke redakcije ne objavljuju u izvornom obliku što smo mi argumentovano demantovali.  Sredinom 1990. direktor agencije „Tiskovno središče Ljubljana“ Dejan Verčić kaže: „Tanjug već dugo ne postoji kao jugoslovenska novinska agencija, ukoliko je to uopšte ikada i bio. Danas je ostao samo kao propagandni aparat jedne od republika u Jugoslaviji“. Franjo Tuđman, predsednik HDZ-a, u izjavi za TV Zagreb je rekao da postoji potreba u informacijskom sistemu da se formira jedna takva agencija, budući da iskustvo iz predizborne kampanje i ovih izbora u Hrvatskoj pokazuje priličnu jednostranost Tanjuga. U Makedoniji je već bilo najavljeno formiranje nacionalne telegrafske agenccije (TAM). Ideja je potekla u republičkoj vladi kao, kako je navedeno, svojevrstan odgovor na „politički presing informativnih medija – pre svega iz Srbije“. U tom cilju već je postignut dogovor o razmeni informacija sa agencijama u Hrvatskoj i Sloveniji kao i sa agencijama iz Nemačke.

Odgovarajući na ove optužbe, u intervjuu „Borbi“ (17. maj 1990), rekao sam između ostalog sledeće: “Ovo, naravno, nisu jedine zamerke koje se u poslednje vreme adresiraju na Tanjug. To samo pokazuje koliko su svima usta puna demokratije a iza čega se zapravo kriju drugi ciljevi, uključujući i separatističke. Mi smo samim postojanjem republičkih i pokrajinskih redakcija imali i imamo pluralni pristup. Za nas važe kriterijumi svetske agencije, a to znači da nam dijapazon mora biti jugoslovenski za informacije iz zemlje i svetski za one koje šaljemo iz sveta. To znači da ne može biti govora o forsiranju nekih nacionalnih interesa bilo koje naše sredine nauštrb Jugoslavije. Ne vezujemo se za dnevnu politiku i ličnosti i otvoreni smo za argumentovane kritike. Tanjug je široko otvorio svoje redakcije prema svim partijama, strankama i pokretima koji deluju u Jugoslaviji vodeći se pri tome isključivo profesionalnim pristupima.“

Miloševićeve „zdrave snage“ preuzimaju Tanjug

Srbiji je posao bio olakšan – imala je agenciju „u svom ataru“ i stoga je napravljen plan da se Tanjug osvoji iznutra. Epilog su objavili mnogi evropski mediji ali je suštinu najbolje objasnio švajcarski dnevnik „Noje cirer Cajtung“ 14. decembra 1991. godine prenoseći iz Beograda izveštaj DPA: „Švajcarski dnevnik 'Noje cirer cajtung' objavio je 14. decembra da je glavni urednik Jugoslovenske novinske agencije Tanjug Mladen Arnautović podneo ostavku. U izveštaju se navodi da je Arnautović poslednjih nedelja od delova redakcije obasut oštrim napadima zbog toga što se premalo angažovao 'za srpsku stvar' u građanskom ratu. Nasuprot tome, Arnautović je insistirao da Tanjug, dok traje zajednička država, i dalje postoji kao opštejugoslovenska agencija. Predstavnici 'srpskog krila' Tanjuga, međutim, zastupaju tezu da 'Tanjug ne može biti neopredeljen' i insistiraju na smenjivanju rukovodstva kako bi 'zdrave snage' preuzele Agenciju. Kampanju je podržala štampa, naročito 'Politika ekspres' i 'Epoha'. Radikalna grupa tražila je da se dopisnička mreža u inostransvu podvrgne reviziji, u skladu sa nacionalnom pripadnošću, pri čemu su posebno na udaru bili Rim (Miloš Mimica) i Vašington (Žorž Crmarić). Tu je i zahtev da se otpuste svi dopisnici u republikama“.

Zbog otpora takvim stavovima bio sam podvrgnut oštroj kritici „gledalaca“  prilikom sučeljavanja u jednoj teevizijskoj emisiji sa predstavnicima te radikalne struje.

„Zdrave snage“ su preuzele Tanjug krajem 1991. Overile su to i referendumom koji je Radnički savet raspisao nakon peticije 170 zaposlenih. (Dvije desenije kasnije Vučićeve snage su, nakon neviđene manipulacije, takođe preuzele Tanjug).

P.S. Tih dana i Ante Marković je podneo ostavku. Optuživan da je eksponent Hrvatske, pa i samog Tuđmana, povukao se kao „izbeglica“ u Grac gde se bavio privatnim biznisom.

Nacionalnoj euforijii u republikama nije bilo kraja. Odnosi između republika izrazito su pogoršani još 1989. da bi se epilog desio na 14. vanrednom kongresu SKJ (20-22. januar 1990). Nepuna dva meseca kasnije, 12. marta 1991. Predsedništvo SFRJ je većinom glasova odbilo predlog Vrhovne komande o uvođenju vanrednog stanja da bi Hrvatska i Slovenija  polovinom te godine zadale završni udarac bivšoj državi. Proglasile su nezavisnost. Tako su nedorasli a bolesno ambiciozni političari, kojih je bilo na svim stranama, uvukli zemlju u suludi rat, unesrećili stotine hiljada ljudi i, kako neko reče, ostavili žig sramote. Unesrećili su i moju porodicu.

U ratu nisam učestvovao ali smo ga itekako osetili i ja i moja porodica. Svi članovi porodice moje supruge bili su zahvaćeni ratnim plamenom. Sestra moje supruge Mirjana i brat Nenad sa suprugom Slađanom ostali su celo vreme ratnih dejstava, pod granatama, zatočeni  u Sarajevu, srećom troje dece Tamara, Mladen i Aco su uspeli poslednjim avio letom da stignu kod nas u Beograd. Roditelji moje supruge, Dušan i Bosa Đurić, su ognjište napustili nakon „pada“ Sanskog Mosta, pod dramatičnim okolnostima (1995). Sve te nesreće, kolektivne i lične, nekako se ipak prevaziđu – jedna međutim nije – pogibija jednog od blizanaca, mog šurjaka, Milorada. Desilo se to poslednjih dana ratnih dejstava u Podgrmeču. Porodica je danas razasuta po raznim dijelovima svijeta. 

Šta su donijele demokratske promjene

Na čelu Tanjuga smenjivali su se, počevši od 1992. provereni „jurišnici“ (Jovanović, Jevđević, Đorđević). Svi koji nisu pripadali „zdravim snagama“ skrajnuti su na sporedna novinarska mesta. Ja sam, na primer, jedno vreme uređivao bilten za fabričku štampu, kasnije sam se pridružio Savi Bosancu, Dragici Majstorović, Šimetu Vučkoviću, Zoranu Sekuliću, Aci Staniću i još nekolicni u redakciji informativnih biltena. Bile su to sve u svemu, kako je kasnije ocenjeno, “godine posrnuća Tanjuga“.

Petooktobarske demokratske promene 2000. vratile su Tanjug prepoznatljivom izvornom stilu rada. Novinari su na zboru izabrali privremeni kolegijum na čelu sa Dušanom Dakovićem, a u njega sam izabran i ja. Ova imenovanja su ubrzo ozvaničena, ja sam prešao prvo na mesto pomoćnika a zatim zamenika direktora. Bio je to izuzetno težak period, pre svega zbog nasleđenih finansijskih problema ali i neregulisanog statusa. Agencija se našla na brisanom prostoru, dugovi koji su ranije bili „arhivirani“ odjednom su vaskrsnuli. Samo Telekomu dug je iznosio pedeset miliona dinara. Zbog „Miloševićevog imidža“ nova vlast se okrenula prema Beti i Fonetu, bile su pokidane veze i sa medijima u bivšim republikama – čak i u Crnoj Gori. Uspeli smo da se vratimo u crnogorske medije tek posle Dakovićevog i mog susreta sa tadašnjim predsednikom CG Milom Đukanovićem, a početne prodore načinili smo i u Sarajevu i Banjaluci.

Tokom novinarske karijere posetio sam četrdesetak država, jedisno nisam bio u Australiji. Imao sam intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jeruzelskim, Gorbačovom kao i susrete sa Gandijem, Ečeverijom, Arafatom i drugim svetskim državnicima

U ovom periodu, samo do 2004, kroz agenciju su prošla četiri direktora. Poslednji s kojim sam se zatekao bio je Luka Mičeta. Zapamćena je njegova izjava pred članovima kolegijuma, citiraću je: „Dok ja nisam došao u Tanjug, prag ove kuće nije prešlo novinarsko ime“. To je bio naš najznačajniji sudar.

Kohabitacija više nije bila moguća  Ali, to mu nije smetalo da na sednici Upravnog odbora (27.2. 2004), zajedno sa drugim članovima UO, ukaže na „savestan rad i izuzetan doprinos Mladena Arnautovića konsolidaciji Tanjuga. Kao zamenik direktora, navedeno je u zapisniku, Arnautović je u protekloj godini, u periodu čestih promena direktora, obavljajući više od pola godine praktično sve poslove u oblasti rukovođenja Agencijom, dao ključni doprinos da Agencija ne dođe u blokadu odnosno stečaj“.

Bilo je još prljavih pokušaja od strane Mičete. Pošto sam sve sporove dobio, otišao sam u penziju početkom 2005. Godinu dana ranije dobio sam nagradu Tanjuga za životno delo.

Tokom novinarske karijere posetio sam četrdesetak država, jedisno nisam bio u Australiji. Imao sam intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jeruzelskim, Gorbačovom kao i susrete sa Gandijem, Ečeverijom, Arafatom i drugim svetskim državnicima.

Posjetio sam zemlje na raznim kontinentima - jedino nisam bio u Australiji. Evo tih zemalja: Kuba, Meksiko, Peru, Panama, Venecuela, Kostarika, Nikaragva, Gvajana, Jamajka, Antigua, Dominikanska Republika, SAD, Rusija (Moskva, San Peterburg, Novosibirsk, Akademski grad, Bajkalsko jezero), Ukrajina, Češka, Slovačka, Švajcarska, Autrija, SE Nemačka, DR Nemačka, Poljska, Italija, Vatikan, Portugalija, Španija, Grčka, Bugarska, Rumunija, Albanija, Mađarska, Turska, Britanija, Francuska, Angola, Zimbabve, Kenija, Mongolija, Indija. Prema gruboj proceni, preletio sam avionom nekoliko stotina hiljada kilometara.

U svom životnom veku promenio sam sedam država: Kraljevinu Jugoslaviju, Demokratsku federativnu Jugoslaviju, FNRJ, SFRJ, SRJ, Zajednicu SCG, sedma je Srbija, nadam se da neće biti novih promena.

(Kraj)