U susret mračnom jubileju
Zemunn 01 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Slučaj Barbalić: Četvrt veka progonstva

Ivan Barbalić nije ni slutio da će pre bezmalo četvr veka, 1. jula 1997. poslednji put biti u svom stanu; otišao je sa majkom i sinom na more, a u njegov stan u zemunskoj Ulici Radiča Petrovića provalili kriminalci koje je za taj zločin ovlastio Vojislav Šešelj, gradonelnik Zemuna i predsednik Srpske radikalne stranke. Povratak Barbalića u svoj dom onemogućavala je, u pravom fašističkom linču, radikalska rulja predvođena bivšim i sadašnjim predsednicima Srbije Tomislavom Nikolićem, odnosno Aleksandrom Vučićem. Nisu mogli da se vrate, iako su imali odluku suda o privremenoj meri koja imto garantuje.

Ustavni sud Srbije početkom juna 2019. odbacio je žalbu Ivana Barbalića za kršenje prava na sigurnost i prava na imovinu, čime je Barbalić definitivno ostao bez svog stana. Prava na stan Barbalića nije se odrekla ni postpetooktobarska zemunska vlast, jer opštinski pravobranilac nije odustao od namere da oteti stan vrati zemunskoj opštini.

Od tog 1. jula 1997. u stanu koji su zaposeli žive Ljiljana Mijoković, sekretarica Vojislava Šešelja i njen tada nevenčani muž Ognjen Mihajlović, urednik u fašističkom glasilu Zemunske novine i priređivač Šešeljevih knjiga.

“Mali ustaša” i veliki fašista

“Već gotovo dve godine očekujemo odgovor Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i verujem da će on ubrzo stići”, kaže za XXZ Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava, Barbalićeva zastupnica.

Ona podseća na to da je Ivan Barbalić presudom Ustavnog suda iscrpeo sve pravne mogućnosti u Srbiji.

“Podneli smo predstavku zbog povrede prava na imovinu, prava na pravično suđenje i pravično suđenje u razumnom roku (ugrožavanje ovog poslednjeg priznao je delimično svojom presudom i Ustavni sud). Slučaj je, dakle, “u fazi čekanja” i mogu da konstatujem samo to da odlučivanje traje neuobičajeno dugo”, kaže Milena Vasić.

Za slučaj Barbalić koji je, nesumnjivo, nešto poput “zajedničkog zločinačkog poduhvata” radikalskog vrha i bande sledbenika, odnosno partijske vojne formacije sa bogatim ratnim iskustvom, bilo je to što je Ivan Barbalić, tada službenik Beogradske banke, po nacionalnosti Hrvat. Za neobuzdanu radikalsku trojku dovoljan razlog da ni njegov sin ne bude pošteđen trauma - mašući putovnicom šestogodišnjeg Darija Barbalića Šešelj je, sa televizijskih ekrana poručivao da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”.

Barba je istinski Zemunac, komšije pamte uglednu porodicu Barbalić, Ivanovog oca Dragutina, profesora i direktora zemunske Ekonomske škole, majku Danicu, finansijsku direktorku zemunskih dečjih vrtića (umrla je u progonstvu). Ivana su svi zvali Barba, radio je u Beobanci, besmisleno je govoriti o tome da je imao prijatelje i da se, u normalna vremena nije postavljalo pitanje ko je koje nacionalnosti.

Ljiljana Mihajlović je za izbore koji su održani 3. aprila na poslaničkoj listi Srpske radikalne stranke, u pretprošlom sastavu bila je poslanica i – gle čuda – potpredsednica skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava. Pokušaji Ivana Barbalića da otkupi stan bili su bezuspešni, zato što su dokumenti njegovog oca “imali šahovnicu”.

Zemunski fašistički mutant

Vreme apsolutne vlasti radikala u Zemunu bilo je vreme demonstracije specifičnog zemunskog mutanta fašizma,  donošenje opštinskih propisa u koje je ugrađena diskriminacija, nesmetano otimanje stanova, uz prijavu opštinskoj vlasti da “u stanu niko ne živi”. Jedan broj fašističkog glasila Zemunske novine bio je posvećen porodici Barbalić kojoj se pripisivalo “ustaštvo”.

Nakon dve godine podstanarskog staža Ivan Barbalić se sa majkom i sinom seli u Bašku na Krku, mesto u kojem i danas živi. Bavio se raznim poslovima, bili smo, kaže, kolege, budući da je prodavao novine, a penzionisan je kao službenik Lutrije Hrvatske.

Posebna priča je presuda Apelacionog suda koji je nakon punih 17 godina presudio da Barbalići nemaju pravo na stan, jer, navodno, u njemu nisu živeli. Sud je ignorisao dokumente poput računa o plaćenoj struji, komunalnim uslugama, dečjem vrtiću, za presuditelje je validni dokaz bila “prašina” o kojoj su, gle čuda, svedočili provalnici.

“Na tri mitinga ispred naše zgrade okupljali su se radikali, među kojima su bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Na skupovima Slobodnih građana “Za Zemun” okupljali su se moji prijatelji, kolege iz Beogradske banke; bili su tu advokat Nikola Barović, advokatice Biljana Kovačević-Vučo i Milica Litera, Dragan Stojković, aktivista, urednik nezavisne Hronike za Zemun, novinarke i novinari Studija B, Radija B92. Komšije i žitelji Zemuna koji su ustali protiv fašizma na delu, a ono što se dešavalo u Zemunu pod Šešeljevom vlašću uistinu je bio fašizam. U fotokopirnicu mog prijatelja Ljubiše Rankova dva puta je ubacivana bomba, Šešeljeve pristalice pretile su, potezale pištolje”, podseća se Ivan Barbalić u telefonskom razgovoru sa autorom ovog napisa.

Priča o Ivanu Barbaliću priča je o današnjoj Srbiji Aleksandra Vučića. 

Povratak žrtve u grad zločina

“Oteli su mi identitet, uvek sam bio Zemunac, niko iz mog društva nije znao ko je koje nacionalnosti, konačno, nema zemunske obitelji u kojoj neko nije Hrvat, Nemac, Rusin. Nismo prebrojavali krvna zrnca”, kaže Ivan.

Raduje se pozivima iz Beograda, ranije je govorio kako su mnogi ljudi izgubili sve u proteklim ratovima, te da “ako je stan cena koju smo morali da platimo, onda su Barbalići iz ratova izašli bez ogrebotine”.

“Šta god da kažem, a imao bih mnogo toga, bilo bi, čini mi se, tako besmisleno. Nisam ja pobegao, nisam otišao zato što sam loš”, kaže.

Ne odriče se obeštećenja, nada se pobedi u Strazburu, ali ne misli na to, poslednji put se čuo sa zastupnicom pre godinu dana. Raduje se što društvo misli na njega, a poslednjih godina planira dolazak.

“Ma, nije baš da mi se, nakon toliko godina, srce cepa, pomislim ponekad na Zemun, samo nekoliko puta sam pogledao svoju zgradu preko interneta. Često se čujem s prijateljima, mnogi, nažalost, nisu više među živima. Video sam i Kej, ne privlači me, sve su to sada fensi restorani, nema normalne kafane, ostala, kažu mi, jedna na zemunskoj pijaci, ima dobru domaću rakiju, ribu, domaća jela. Starog konobara iz Kajaka, pričaju o meni, sećaju se. Više me privlači da sedim negde na ostrvu, u šumarku, da pecam”, kaže Ivan Barbalić.

Oceni 5