Detinja molitva ne pomaže
Dagg 01 S

Photo: pxhere.com

Slučaj građanke N.N

Bez reči

(epizoda 1)

Nokte je grizla sve do mesa. Boli so na oštećenoj koži. Svinjetina za ručak u obliku dlanova. Čvrsto stiska isečene komade. Jesenje sunce zalazi na listovima zelene salate.

Uredno postavljen sto guši buru koja se kotrlja u grudima. Tanjiri, viljuške, kašike i nož stražare nad nedeljnim ručkom. Iz činije sa supom izlazi gusta para, lepi se za lice. Ruke pažljivo postavlja u krilo, poput slomljenih grana ukrasnog drveta. Čeka.

On ulazi ćutke, seda u čelo trpeze. Kutlačom pravi vrtlog u masnoj vodi. Ona miruje, slično divljoj životinji uhvaćenoj u klopku. Slano, slatko, gorko leži u tanjirima umesto života bez ukusa. Na vrhu posude sa salatom vidi puža, golog, oslobođenog kućice. Zloupotrebio je tišinu da pokaže celo telo, lišen pravila lepog ponašanja. Okamenjeni prsti ostali su u krilu kao teret. Prazninu u mozgu ispunila je dečja pesmica:

„Pusti pužu rogove, da oremo dolove, ako nećeš pustiti, ja ću tebe ubiti, sekirom po glavi, u zelenoj travi.“

Detinja molitva ne pomaže protiv baštenskog demona. Sluzavi trup je na pola puta ka slobodi dnevne sobe. Veruje da čuje kako ostavlja trag. Taj umišljeni zvuk zaglušuje mljackanje i krckanje zuba koji se zarivaju u prženo meso. Pomakla je šaku da dohvati komad hleba. „Ostavi hleb. Velika si, smešna,“ kaže joj. Odustaje, ionako nije gladna.

Mekušac je na ivici stola, čini se umaći će. Spremna je da krene sa njim. Ne boji se vlage, blata, već mraka u toj kući i ivica neprijateljskog nameštaja. Muž je gleda. Ime što se nekada topilo u ustima sad mu je kiselo. Više ga ne izgovara, mršti se. Posmatra je kao zgnječeni limun od kojeg se usta sama grče.

Iz povrća se kao posle pljuska pomoli još jedna glava sa rogovima. „Ni životinje nisu same,“ pomislila je, a onda je preseklo siktanje.

„Gaduro prljava,“ procedio je kroz stisnute zube. Iz zelenog oka poletela je varnica i okrznula je preko obraza. Gledala je u puževe. Stali su tamo gde su se zatekli, kao krivci.  

Bez prideva

(epizoda 2)

Kiša od supe, sa susnežicom od porcelana, padala joj je po kosi. U pramenove se upleli rezanci, a kapljice spustile na čelo kao posle nekog napora. Kroz prozor je poletela vekna hleba. Čula je kako pada na zemlju, kao skakač koji se zbunio pri skoku. Puževi su nestali u salati koja se rasula po stolnjaku. „Kukavice,“ pomislila je.

„Što ne bežiš, glupačo?“ govorile bi joj rođake tokom ispijanja kafe. Istina, pakovala se više puta. Došla bi do izlaza iz zgrade i stala. Komšije bi saginjale glavu, a ona je gledala levo i desno, kao dete kad se sprema da pređe ulicu. Onda bi se vratila natrag, kuvala i pušila sve dok ne bi bilo vreme da se muž vrati. U kući se nije pušilo.

Gledala je u šare na tepihu, kao mnogo puta pre toga. Obično bi tako ostala sve dok se ne bi utišao, mirna još neko vreme, a onda bi ustala da pospremi nered. Kao lutka na kojoj su ostala udubljenja od pritiska lomila bi se u struku, sakupljala krhotine i stolice vraćala na mesto.

Ovog puta joj se u stomaku skupila vuna, zgužvana od svih leptira koje je godinama gnječio. Podigla je glavu i pogledala u pravcu iz kojeg je dolazio glas koji je obično gušila u ušima. Mahao je rukama kao da pleše, iz usta mu je prskala pena. „Smešan je,“ šapnula je, iako nije bila sigurna kome. Plesao je kao neka stvar za koju su odavno svi zaboravili čemu služi. Više je nije bilo strah.

Ustala je i došla na metar od njega. Gledala ga je pravo u oči. Podigla je nogu i koleno primakla kuku. „Kao sirtaki,“ mislila je. Onda je napravila još jedan pokret, pa sve brže počela da kruži oko njega, da se smeje i podvriskuje. On se zaustavio i posmatrao je kao što se posmatraju oni koji su izgubili razum. To ju je ohrabrilo. U ples je unela i pokrete glavom, iz kose su leteli ostaci hrane. Vrištala je kao da peva stihove koje je upravo napisala, a iz grla je pokuljalo sve ono što ranije nije stalo u kofer.

Zaustavila se tek kada se umorila. „Tako,“ rekla je. U prosutoj salati pronašla je puževe, spustila ih u dlan, i dohvatila torbu koja je čekala pored šporeta.

Oceni 5