Retro: Sound & Vision Stojana Cerovića (2)
Cerovic 01 B

Photo: Marija Đoković/XXZ

Slučajno iskustvo

Ima malo stvari koje sam uspeo da osetim i shvatim tamo uz pomoć čula sluha. Tamo gde sam odrastao bilo je gotovo bruka ako bi muško dete ispoljilo muzikalnost. Toga se, dakle, srećom nisam morao stideti.

Muzika spada u moja najranija odustajanja. Nije baš da nisam uopšte pokušavao: gotovo godinu dana sam vežbao violinu, na uzrastu kad nisam bio u stanju da pružim dovoljno odlučan otpor. Sva deca su bila bolja od mene, ali ja sam uvek najbrže uspevao da ponovim nešto što bi profesor odsvirao. To je bio neki debeljuškasti Slovenac, Dolničar, kojem je moj slučaj do kraja ostao nejasan, pošto mu nisam otkrio da ja zapravo ne slušam nego gledam u njegove prste i pamtim.

Početkom šezdesetih bio sam u uzrastu kad su svi klinci hteli da sviraju gitaru ili barem lupaju bubnjeve. Sami smo pravili prvi bubanj od prevrnute od jagnjeće kože. Jedan moj drug, koji je posle stvarno postao muzičar, pokušavao je da me nečemu nauči na njegovoj gitari. Obojica smo vrlo brzo postali svesni koliko sam otporan. On valjda još svira po nekim kafanama i terasama na obali.

Video sam da se radi o nečemu što skoro svakome ide lakše i bolje nego meni. Moja starija sestra svirala je klavir, od čega i danas lepo živi, a meni je to konačno pomoglo da shvatim koliko sam izgubljen za muziku. Ništa mi nije izgledalo toliko nedostižno koliko skakutanje njenih prstiju po dirkama.

Prežalio sam muziku, ali nikada nisam prestao da zavidim ljudima koji je slušaju posvećeno i pažljivo. Sestra me je uzalud ubeđivala da se barem slušanje može naučiti. Muzika je za mene ostala pretežno neplanirano, slučajno iskustvo. Neću reći da mi povremeno ne pruža veliko zadovoljstvo, ali u normalnim prilikama teško bih se usudio da o tome govorim nešto podrobnije, jer mora biti da se radi o prilično sirovim doživljajima. Međutim, kad vam Petar Luković nametne neku obavezu, čovek nije dužan da to smatra normalnim prilikama.

Priznaću, dakle, da sam pre više godina beskrajno vrteo jednu ploču sa starom engleskom muzikom za čembalo. Mislim da su to bili u osnovi prilično monotoni komadi, ne mnogo daleko od običnog vergla, ali nekako mi se činilo da zvuk čembala stvara savršeno prijatnu zvučnu podlogu, uz koju možete misliti na nešto drugo, čitati, pisati, razgovarati...

Mnogo puta sam odslušao i Bartokov „Alegro barbaro“. Dilemu između Verdija i Vagnera bez oklevanja bih rešio u korist mediteranske lakoće, pošto o Vagneru ionako ne znam skoro ništa. S druge strane, nisam u stanju da zadržim bilo kakvu racionalnu distancu prema zvuku orgulja. Uvek mi se činilo da su u njemu sadržani najbolji, u stvari zastrašujuće dobri religiozni argumenti.

Pre nekih petnaest godina, na obali kod Herceg-Novog, nekolicina nas smo ceo sat slušali jednog slavuja. Bilo je neopisivo. Taj se zavitlavao beskrajno, inventivno, tako da smo se glasno smejali, kao da nam neko priča najbolje viceve.

Ne znam da li je to bio sasvim muzički doživljaj, kao što u to nisam siguran ni kad je u pitanju prvi susret s „Bitlsima“. Ali, to je bilo toliko upečatljivo da se i danas savršeno sećam trenutka kad smo na našem predratnom „Filipsu“ uhvatili Radio Luksemburg i prvi put čuli „She Loves You“. Ono je bilo najveća muzička novost koju sam ikad čuo i bacala nas je u potpunu ekstazu. Stručnjaci su taj fenomen svakako objasnili na hiljadu načina, mada ne znam kako se čudo može objasniti.

Posle je sve izgledalo kao beskrajno variranje te iste ideje. Čini mi se da sam se isključio negde početkom sedamdesetih, približno posle smrti Otisa Redinga i od tada tu scen upratim krajnje površno.

Pre nekoliko godina otkrio sam Gabrijelu Feri, koja ja neverovatno slikovito pevala stare napolitanske i rimske kancone. Lepo čujete i osećate karakter žene tipa Ane Manjani, ali šta vredi kad se više ni u Italiji niko ne seća ni nje ni filmova iz tog vremena.

A u Americi sam jednom u nekom rentiranom „fordu“, celim putem od Bostona do Njujorka s najvećom radošću, najglasnije što se moglo, slušao gudačke kvartete s neke lokalne radio-stanice. Posle sam probao ponovo u drugim okolnostima, ali nekako nije bilo isto.

Na kraju, međutim, ako razmislim, ispada da sada najviše i najradije slušam džez. Čak sam i ćerku uspeo da zainteresujem za Bili Holidej. A čini mi se da od sviranja saksofona nema boljeg načina da čovek provede život.

I još nešto. Kad sam bio mali, Radio Titograd je nedeljom ujutru uvek puštao gusle. Tada mi je to bilo smešno i dosadno, a kasnije jedva da sam ikad ponovo čuo taj zvuk.

Ali svejedno sam spreman da poručim svim onim rafiniranim ljubiteljima muzike koji smatraju da je guslanje najgora navika Radovana Karadžića, da ne računaju na mene.

* Tekst je objavljen u „Vremenu zabave“ septembra 1995. Stojan Cerović (1949-2005) bio je komentator lista „Vreme“.                                                   

Oceni 5