1. Home
  2. Dosije XXZ
  3. Specijal
  4. Smak: Provincijski heroji u kinu bez publike
Dosije XXZ - Specijal
Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (12)
Recenz 01 S

Photo: A. Milačić

Smak: Provincijski heroji u kinu bez publike

Pisao: Petar Luković
Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

SMAK - Live Without Audience (A Records)

Kad se album zove Live Without Audience (Uživo bez publike), reakcija tipa "Šta, niko im nije došao na koncert?" zvučala bi kao vic da u pitanju nisu Smak; srećom, provereni podatak da je ovaj dvostruki CD sniman (namerno) bez publike u kragujevačkom bioskopu "Šumadija", savršeni je alibi za još jedno Smak izdanje, objavljeno kao materijalni dokaz da Točak & Prijatelji nameravaju da zajedno ostanu još nekoliko vekova, taman onoliko koliko je potrebno da nas ubede da su Smak bili i ostali najveći bend bioskopa "Šumadija".

Live Without Audience je kolekcija od 23 pesme, neka vrsta preseka kroz Smak-karijeru u kojoj su čak i usponi imali formu padova; naime, kad su sedamdesetih i početkom osamdesetih godina serijom singlova (Satelit, Ulazak u harem, Crna dama, Ljudi nije fer) sebi prokrčili put, negde između Bijelog dugmeta i Yu grupe, bilo je evidentno da prisustvujemo neprirodnom, grupnom braku između egomanijakalnog gitariste (Točak) i ostatka benda koji je statirao iza Vođe, neuspešno pokušavajući da se izbori za bilo kakav identitet. Kad se takvom erotskom odnosu dodaju neprevaziđeno neinteligentni tekstovi (koje je u početku pisao nesrećni M. Glišić, danas profesionalni folk-poeta), sudbina grupe Smak bila je predodređena ulogom provincijskih heroja koji će uvek u svom kinu svirati bez publike.

Ništa se ni ove 1997. godine nije promenilo: grupa Smak u proširenom sastavu (Dejan Najdanović Najda - pevač; Dejan Stojanović Kepa Jr. - bubnjevi; Slobodan Stojanović Kepa - bubnjevi; Mikica Milosavljević - gitara; Sale Marković - bas; Radomir Mihailović Točak - gitara) ponovo okreće isto kolo sreće, vrteći se oko Točkovih egzibicija koje su pre 25 godina mogle da budu zanimljive, ali danas izgledaju kao trećerazredna reciklaža sopstvenog života. Iritirajući vokal Dejana Najdanovića (koji kao da je godinama slušao Dadu Topića do ponoći a od ponoći Gorana Miloševića) vokalne numere čini apsolutno neslušljivim, naročito one pesme (Ljudi nije fer, Satelit, Organizam blues) u kojima je, nažalost, imao prostora da se razmahne i afektira do bola; kad stignemo do instrumentala, stvar je već podnošljivija - ali korišćenje već izlizanih fraza i manirizam jazz/rock idioma (Lisica, Biska 2, Daire) daleko je od svake pomisli da je ovo album s kojim se neko može identifikovati.  Live Without Audience je tipični Smak-proizvod: isprazna, samomaltretirajuća ploča, perfektno dosadna i ubitačno nezanimljiva. Sasvim dovoljno za kragujevački kino bez publike.

*Objavljeno u magazinu XZ 1997.

(NASTAVIĆE SE)

Tagovi

Oceni 5
Komentara (3 poslato)