Feljton: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (4)
Ookri 11 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Smak Vampira

Vampirski omot: Zadnja strana, sa svim podacimaVAMPIRI - Plavi grad  (PGP-RTS)

Samo je u Srbiji moguće ono što nigde nije moguće: da, recimo, Vampiri budu proglašeni za bend koji "čuva uspomenu na rockabilly" i, da konačno - postoji diskografska kuća spremna da se potpiše ispod nečega što se zove Plavi grad i što je, navodno, novi album beogradskog kvinteta koji predvodi onaj momak zalizane kose u tzv. crnim naočarima, čija su tamna stakla ogledalo njegovog duhovnog imidža i dokaz spiritualne perspektive ovdašnje bolje budućnosti.
Čak i kad se manemo imidža, omota i zaštitnog znaka - preostaje onaj najneprijatniji deo priče, koji se sastoji od tri pesmice i sedam pesmičica, jer srpski jezik još nije pronašao pravu minimalističku reč za Ono što se ovde krije pod retko inteligentnim naslovima: Neću, Plavi grad, Ona i ja, Gde si ti, Baby Baby, Marina, Stari voz, Mesečar, Usamljeni vuk, Luna.
S takvim angažovanim stavom lako je zamisliti da su Vampiri na razmeđi srednjoškolskog orkestra okupljenog za letnju ekskurziju negde u Bečićima - i amatera koji se subotom nalaze po opskurnim zadružnim domovima na jugu Srbije, gde uz prasetinu i pivo, reinkarniraju uspomene na Ljupku Dimitrovsku, čiji je ideološki uticaj na Plavi grad presudan, sem ako se preskoči ono što je nekad pevao Džo Maračić Maki, a što danas čini Era, koji za sebe tvrdi da je pevač pomenutih Vampira.
Da se ne zaboravi: Plavi grad beogradskih VampiraBudimo direktni: Plavi grad je esencijalna zabavna muzika iz najgorih sedamdesetih godina, brušena na tocilu Beogradskog proleća, gde se svako prisustvo električne gitare smatra opasnošću po društveni sistem; valjda su zato Vampiri tako nežni sa svojim instrumentima, jer slušalac koji ima tu nesreću da nije gluv, može da se uveri da pet Vampira nema snage da zagrize u bilo kakav ritam, a kamoli da učini nesto krvavo poput Tom Cruisea u filmu Interview With Vampire.
Sve je na ovom albumu tako meko i impotentno da nema te dizalice koja će podići tenziju; Era peva kao na audiciji za baletsku školu; gitarista se plaši da dodine žice, možda će ga ujesti, a valja biti oprezan u ovim kurvinskim vremenima; basista je odlučio da se uopšte ne čuje, što pozdravljam kao neobično inteligentnu ideju; ostatak zvučnog mraka pravilno je raspoređen na retko tupavu produkciju kojoj je uspelo da istakne svaku manu, jer vrline - i pored široke akcije vojske i milicije - nisu pronadene.

O kakvom se albumu radi, svedoči pesmičica pod brojem tri; nesto što se kod Vampira zove Ona i ja - jedva se prepoznaje kao Searchers original Needles And Pins (pesma koju su, recimo, The Ramones maestralno obradili), ali u Vampirskoj verziji to je mutljak od retardirane patetike, hotelskog aranžmana i androidnog glasa koji preklinje na kolektivno povraćanje. Plavi grad isuviše je jednostavan album za decu do dve godine; zato se ploča preporučuje jednoćelijskim organizmima koji jedino mogu da shvate o čemu Vampiri, zapravo, govore. Uostalom, pitajte prvog paramecijuma kojeg vidite da se histerično smeje! (1995, magazin Vreme zabave)

SMAK - Bioskop Fox (Komuna - PGP RTS)

Negde i nedavno, u nekakvom intervjuu, Radomir Mihajlović- Točak, gitarista i vođa grupe Smak, javno je obelodanio da je album Bioskop Fox "posveta Hendrixu i grunge-pokretu u Sijetlu'', ili tako nekako. Uglavnom, poruka je bila jasna: spajamo šezdesete s devedesetim godinama, hvatamo na leglu nekoliko generacija, trijumfalno se vraćamo. Opšte veselje!

Samo mali vremeplov unatrag dokazaće nam da su Smak u vreme kad su, navodno, bili veliki - bili na margini svakog trenda, sasvim beznačajni kao pojava, još beznačajniji kao rock ili pop ili whatever bend, koji se tržištem provlačio primitivnim pesmama s antologijski tupavim tekstovima čiji se tragični raspon širio od albuma do albuma, sve uz stalnu priču kako će tek "snimiti pravu ploču".

Taman kad smo se osamdesetih godina obradovali da su Smak prestali s radom, 1995. dobili smo informaciju da R. M. Točak oko sebe okuplja novu ekipu pod starim nazivom. Rezultat tog ad hoc okupljanja je album Bioskop Fox, duboko utemeljen u vreme kad je R. M. Točak imao 20 godina manje i kad je bio uveren da je on legalni naslednik Jimi Hendrixa, jer ima gitaru, dolazi iz Kragujevca i, uopšte, poseduje sve adute značajne za etabliranje šumadijskog rocka...

Bioskop Fox, sa svojih 14 pesama, na razini je najgorih, dakle, svih Smakovih albuma; uglavnom, reč je o ploči koja je, u stvari, maloletni mutant iz braka Generacije 5 i Dade Topića, ploča čija besprekorna dosada bolje od svega govori o doslednosti novog Smaka da nastavi tamo gde je stari Smak stao. Opet smo suočeni s Točkovom opsesijom da svima dokaže kako je ekspresivan gitaista, ali ta opsesija na albumu Bioskop Fox postaje još mučnija u pesmičicama koje pokušavaju da u sebi objedine i rock, i jazz, i pop, i blues, i etno, i pokojnog Hendrixa, i šumadijski grunge, i konačno glas novog pevača Dejana Najdanovića, koji je toliko slušao grupu Time da se lično pretopio u Dadu Topića. Rezultat ovakvog napora je, naravno, retko viđena papazjanija, koja bi i 1975. zvučala potpuno staromodno; naprosto, Bioskop Fox je zbir najdosadnijih elemenata iz najdosadnijih žanrova, dosledno amaterski realizovan, počev od omota (mix latinice i ćirilice), preko produkcije, do tekstova koji su, pretpostavićete, poglavlje za sebe.
Od 14 naslova pesama, tri su iz serije "životinjsko carstvo": Lisica, Pauk i Beli bik; jedna pesma svojim naslovom brani pravo nacionalnih manjina da se u Srbiji angažuju kroz plesne forme (Remizov valcer); dve numere direktne su filozofske dileme na temu "možda" (Možda imam vremena; Možda postojim), četiri pesme su opširno opisne (Hladno je; Prostrano; Žurba; Idi); jedna se bavi telesnom higijenom (Miris nje); ako sam dobro razumeo postoji i pesma koja je posvećena pegli (Uspavanka na paru); konačno, poslednje dve su humanističke, zbog svojih zdravstvenih naslova - Organizam blues i Strašilo. Neponovljivo! (1995, magazin Vreme zabave)

Fatalna: Slađana Milošević pre nego što je postala članica DSSRAZNI IZVOĐAČI - Hitovi 70-ih/Hitovi 80-tih (PGP RTS)

Dobra vest: neko se u Produkciji gramofonskih ploča RTS konačno setio da je ta firma nešto radila oko tzv. rock'n'rolla tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, da su negde čak i ostali nekakvi snimci koje bi valjalo ponovo objaviti na CD formatu, kao što se to radi u zemljama koje nemaju takvu slobodu i demokratiju kao mi, u Srbiji. Pronađene su originalne matrice koje (pravo čudo!) nisu zaturene ili izgubljene, čime je prva (najteža) faza sa udarničkim ponosom okončana.
Loša vest: neko se u Produkciji gramofonskih ploča RTS suočio sa svim tim materijalom u obliku pesama i ostao zabezeknut pred dilemom iz druge (lakše) faze - kako trideset pesama podeliti na dve polovine, ali tako da svaka polovina ima makar najširu dodirnu tačku u, recimo, sličnom ako ne već u identičnom žanru. Vlasnik ove dileme istu (dilemu) je rešio na klasičan i sofisticiran PGP RTS način: sve što se pojavilo sedamdesetih godina proglasio je "hitovima sedamdesetih", a sve što se pojavilo osamdesetih godina proglasio "hitovima osamdesetih".
Dobra vest: medu "hitovima sedamdesetih" su Dado Topić (Da li znaš da te volim), Korni grupa (Moja generacija), Yu grupa (Crni leptir), Jutro (Kad bih bio bijelo dugme), Suncokret (Prvi sneg), Riblja čorba (Lutka s naslovne strane), Leb i sol (Talasna dužina), Slađana Milošević (Au, Au) i Smak (Crna dama), dakle, ekipa za koju se u to doba tvrdilo da se bavi rock'n'rollom. Ostatak kompilacije pripao je grupi Zdravo (Vikendfobija), grupi Generacija 5 (Ti samo budi dovoljno daleko), grupi Rani Mraz (Neki novi klinci), sastavu Laboratorija zvuka (Dok vam je još vreme) i Oliveru Mandiću (Ljuljaj me nežno). Sve u svemu, korektan presek onoga čime se PGP RTS bavio sedamdesetih godina; uglavnom i sasvim slučajno, stilski dosledna kompilacija zahvaljujući izvođačima, nikako anonimnom priređivaču koji ne bi oklevao da upropasti kolekciju samo da je imao manevarskog prostora.
Daj, ne pitaj: ViktorijaLoša vest: za ploču Hitovi 80-ih, anonimni priređivač je dobio manevarski prostor koji mu je dozvolio da se intelektualno razmahne do one duhovne granice na kojoj, jedni pored drugih, na albumu stražare Ekatarina velika (Par godina za nas) i Viktorija (Daj, ne pitaj); totalno raspomamljen ličnom hit-vizijom srpskog rock'n'rolla, priređivač je u kolekciju ponosno uključio Poslednju igru leptira s pesmom Dečko, 'ajde oladi, numeru koja je još pre petnaestak godina sebi obezbedila titulu najodvratnije svirano-pevane melodije sledećih nekoliko vekova u svetu, a i šire; priređivač, naravno, nije zaboravio ni Divlje anđele koji su pesmicom Voli te tvoja zver bili preteče turbo-folka na ovim zulumćarskim prostorima; priređivač, vođen svojom neumitnom logikom, nije smeo da preskoči nišku Galiju (Još uvek sanjam) koja se, očigledno, osamdesetih godina pripremala da ugodi srpskoj ministrici kulture Nadi Popović-Perišić, što se iz refrena priložene folk-liturgije može jasno pročitati; priređivač, zaljubljen u sve što miriše na festivale zabavne muzike, odlučio je da su "hit osamdesetih" imali i Piloti, čija Ptica na mom dlanu izaziva instant-povraćanje na dlan a naročito na pticu; priređivač, dosledno i opasno bolestan, iz malog mozga izvukao je grupu Kerber čije Seobe danas zvuče bar tisuću puta tupavije nego u vreme kad su patriotski elementi ovaj galimatijas od amaterizma proglašavali "progresivnom muzikom" glede teksta koji se, kao, bavio "problemima srpskog življa" na ognjištu tj. na Kosovu; konačno, priređivač je album završio Bajaginom pesmom Zažmuri, koja danas zvuči monstruozno isprazno, kao ljubavna politička ili ginekološka poruka, svejedno.

Dobra vest: priređivaču se omaklo da na album nekako uvrsti Draganu Šarić alias Bebi Dol i njenu pesmu Rudi.

Loša vest: Rudi je u odvratnom društvu.

Dobra vest: Ovaj album ne morate da kupite. (1995, magazin Vreme zabave)

MOMČILO BAJAGIĆ BAJAGA - Originalna muzika iz filma "Ni na nebu, ni na zemlji" (PGP RTS)

Institucija soundtrack albuma u nas sasvim nepoznata, već je na startu uzela svoju prvu žrtvu. Ime žrtve je Momčilo Bajagić Bajaga, koji je dobrovoljno dobio radno-filmsko-muzički zadatak da napravi soundtrack za film Ni na nebu, ni za zemlji (o nivou obaveštenosti, recimo, govori podatak da nigde na omotu nećete naći informaciju  ko je režirao taj film, niti bilo kakav detalj o glumcima, scenaristi ili makar o godini snimanja). Kako je soundtrack ozbiljan posao, Bajaga se zbilja potrudio da zvukom nadomesti ono čega na platnu nema; prvo je tekstom opisao političku situaciju, onda je tekst uvio kvaziakustičnu oblandu relativno komercijalnog pop-hitića (Ni na nebu ni na zemlji); potom je krenuo u idemo-svi-zajedno-himnu Moji drugovi, koja se  i danas savršeno uklapa u intelektualnu atmosferu bilo kojeg od beogradskih folk-splavova, zatim se okrenuo instrumentalima pokušavajući da nešto iscedi iz suve drenovine, onda ponudi drugu verziju Mojih drugova, setio se da je svojevremeno napisao pesmu 442 do Beograda i istu uvrstio na album, iz arhive uzeo numeru Dvadeseti vek, onako, bez nekog značajnog razloga; kad mu je očigledno ponestalo originalnog materijala, ponovo se setio da je snimio pesme Berlin, Gore-dole i Grad (što da i one ne uđu na album?), i odlučio da CD zatvori novom verzijom naslovne teme, koja se, zanimljivo i krajnje originalno, upravo zove Naslovna tema.
Na početku solo karijere: Momčilo Bajagić, Enco Lesić i Vitomir Simurdić

Kad je, na kraju, isterao 44 i po minuta tzv. muzike, Bajaga je odložio gitaru; valjda mu se učinilo da ovakav bastard između Greatest Hits/Original Soundtrack i nije tako loš korak u jednoj karijeri kojoj je potrebno osveženje. Treba reći: ovo je loš korak u jednoj karijeri koja ide svojim silaznim tokom. Igra zvana soundtrack ume da se obije o glavu ako autor prihvati ideju da se film pravi zbog njega; ako ništa drugo, onda makar naslov ove ploče/filma govori o čemu se radi. Dosadno. (1995, magazin Vreme zabave)

Oceni 5