Smeh

Devojčica koja sam bila –

znam je, naravno.

Imam nekoliko fotografija

iz njenog kratkog života.

Osećam veliko žaljenje

prema nekoliko pesmica.

Sećam se nekih zgoda.

 

Ali,

da se ovaj što je tu sa mnom

tako smeje i grli me –

sećam se samo jedne zgode:

detinje ljubavi

te male gadure.

 

Pričam

kako je bila zaljubljena u studenta

to znači – htela je

da je on pogleda.

 

Pričam

kako je istrčala pred njega

sa zavojem na zdravoj glavi

da bi on makar, oh, upitao

šta joj se desilo.

 

Smešna mala.

Otkud je mogla znati

da čak i očajanje donosi korist

ako se srećnim sticajem okolnosti

poživi duže.

 

Dala bih joj za kolače.

Dala bih joj za bioskop.

Idi, nemam vremena.

 

Pa vidiš valjda

da je svetlost ugašena.

Razumeš valjda

da su vrata zaključana.

Ne trzaj bravu –

ovaj što se ovde smeje,

ovaj što me grli

nije tvoj student.

 

Najbolje je da se vratiš

otkud si došla.

Ništa ti ne dugujem

ja, obična žena,

koja samo zna

kada da oda tuđu tajnu.

 

Ne gledaj me tako

tim svojim očima

previše otvorenim

kao oči umrlih.

*Preveo s poljskog Petar Vujičić