Smisao i perspektive smrti danas i ovde

Pala mi je strašna stvar slučajno u oči, zamislite, u današnjim novinama piše: Ubio se radnik! Zar to nije sramota?! Seo sam i napisao oštro pismo!

***

Radniku koji se obesio!

Vas više nema, druže Radovane, ne osećam nikakvo poštovanje, mada Vam persiram, tako je najzgodnije razgovarati sa nepostojećim. Vas više nema! Vas više nema, a ja Vam ipak pišem ovo pismo, nadam se samo krajičkom zabačenog dela moje podsvesti da će ono doći do Vas. Ali ipak neko će ga Vašim očima čitati, neko će znati da se zainteresuje za Vaš i moj slučaj. Moram priznati da mi je neposredan povod za ovu oštru raspravu sa Vama bio napis, mala posthumna reportaža o onim događajima kojih Vi, budući da ste bivši, niste, umnogome, ni svesni. Da, to je bila ona reportaža iz naše cenjene “Politike”.

Prvo dugujem jedno izvinjenje lično Vama, druže Radosave, što ću Vam se u ovom pismu obraćati, mada znam i sam da je to skoro bezumno, ali ko od nas ne voli stilizacije. I ja to činim samo zbog ubedljivijeg i direktnijeg stila, verujte, samo zbog toga. Druže Radosave, ne ljutite se ako Vas katkad nazovem i nekim drugim imenom, ta Vama je to tako nevažno, a meni će koristiti kao svojevrsno uopštavanje, svojevrstan prelazak od pojedinačnog na opšte.

Vi ste bili šlajfer, metalobrusač fabrike niskonaponske opreme “Elan” iz N. Beograda! I zar to već nije bilo neko mestašce u svetu za kojim svi odreda žudimo, zar to nije bila već neka pozicija, neka platforma sa koje se pozitivno moglo delovati, na veliku, brzu reku našeg sveopšteg razvoja. Vi ste imali svoje mesto i šta Vam je “to” trebalo!? Ne verujem da ste hteli po svaku cenu da se proslavite, to ne verujem, ali sam ubeđen da ste bili brzopleti, uostalom, to misle i odgovorni organi iz Vašeg preduzeća. Druže Radomire, kad je već u pitanju bila smrt, i to Vaša, odnosno Vaš život, trebalo je malo razmisliti. A Vi, šta ste Vi uradili? Vi ste postupili egoistično, Vi ste otišli, a nama ste ostavili da rešavamo Vaše probleme. Ah, da Vi znate koliko su Vaši drugovi iz fabrike raspravljali o “Vašem slučaju”. Čitavih sedam časova nisu uspeli ništa dokazati, nije bilo zaključka, reklo se samo: “...i kriv je, i nije”.

Ali nisu samo lupali glavu i lomili srce oko “događaja”, oko Vašeg slučaja. Druže Radoslave, Vi ste postali tema dana, svi pričaju samo o Vama. Neki Vas osuđuju, neki žale. Tvrdim da su svi oni koji Vas žale obični dokoni sentimentalci. Ali, druže Radosave, mi ne smemo biti sentimentalni, mi nemamo vremena za to, mi se žurimo, mi letimo prema boljoj sutrašnjici. Ako hoćemo da pobedimo, ali, druže Radosave, kakva je šteta što sve ovo ne možete da čujete, onda Vi niste u pravu! Vi ste izabrali strašnu smrt, vešanje, i to starom žicom. Za sobom ste ostavili ženu i dvoje nejake dečice. Neki kažu da ste često bili gladni i Vi i Vaša deca, neki kažu da ste se grabili da radite dve smene samo da biste više zaradili, neki, čak, tvrde da ste bili kavaljer, neki da ste umeli da se provodite (vozikanje kolima prijatelja kad ste na selu kupovali jeftiniji krompir za zimu). Ko će prodreti u tajnu tih kontradikcija, prijatelju naš!

(Iskreno i nezvanično, onako u četiri oka, ovo nije za javnost: i ja tog nesrećnika sažaljevam, ali ne smemo baš sad, kad nam nije lako, kad imamo velikih problema, da razglabamo o njemu na sva zvona, i ta štampa, šta je navalila, samo trči za senzacijama, ne razmišlja, ne obrađuje vesti, ne servira, nego s neba pa u rebra: »ubio se radnik zbog gladi!” Zar je to, molim vas, način. Zato sam morao da izvedem ovo sa otvorenim pismom, da ga izribam, da drugi put ne pravi gluposti. Ali, ruku na srce, nije mu bilo lako. No, sa načinom se ne mogu nikako složiti!)

Kad biste Vi sad imali moje oči, pa kad biste sa ove moje tačke gledišta mogli posmatrati kritički čitav svoj slučaj, tad biste tek shvatili da niste bili u pravu. Meni, samo u jednom trenutku, padaju bezbrojne ideje na pamet o tome kako ste mogli drukčije rešiti probleme. Kažu svi merodavni i odgovorni drugovi da se niste žalili. A zašto se, molim Vas, niste žalili?! Zašto niste išli ulicom i plakali preklinjući: »Drugovi, meni je tako i tako, ja decu hranim grizom na vodi, ja samo jedanput nedeljno jedem meso, i to četvrte kategorije, drugovi, ja ne mogu da pružim deci ono što bih hteo, ono što vidim da drugi pružaju svojoj deci!” - Kako niste shvatili, druže Radovane, da su svi ti problemi Vaše dece neoboriva i ogromna činjenica posle koje bi Vam ljudi naše zajednice morali izaći u susret. Kako niste mogli da shvatite, druže Radoslave, da su deca nevina i da su sva ravnopravna, mi smo, možda, stareći grešili, ali deca, druže Radosave, bez obzira čija su, ona su nevina i potpuno ravnopravna.

Niste Vi, druže Radoslave, izabrali najbolji put! Težak krst sa sobom nosi samoubica! Ipak, druže Radosave, Vaši odgovorni drugovi su mislili da Vašim slučajem ne treba privlačiti javnu pažnju, da Vam ne treba držati govore na grobu, možda zato što niste poginuli u kolima, za volanom, u trenutku obesne i hrabre borbe sa brzinom i inercijom na službenom putovanju. Ali ne može se reći, drugovi iz preduzeća nisu bili za to da se za Vašu sahranu ne potroši poveća suma novca, znači nisu bili bez drugarskih osećanja.

No, osećanja su jedno, ideologija drugo. Vaš slučaj ideološki nije bio jasan, zato oproštajnog govora na groblju nije bilo, to je sve! Ne treba od te sitnice praviti probleme. Nisu ljudi znali prosto šta ste Vi tim gestom hteli da kažete. Neki Vaši drugovi radnici iz smene su zbog toga na groblju gunđali, bunili se, tražili govornika, ali odkud su oni koji su Vas drugarski voleli i žalili mogli objektivno da sagledaju čitav slučaj. Naravno, oni su odmah sutradan oštro iskritikovani, i odgovorni drugovi za red neće dozvoliti da se incident na groblju zabašuri. Bezbrojni predlozi mi ne napuštaju glavu: možda ste mogli samo iscenirati samoubistvo, mogli ste, eventualno, mada to nije proleterski, krasti od bogatijih koje te krađe ne bi mnogo uzrujavale, tako neke sitnice iz frižidera. Mogli ste, zaista, krasti od pojedinaca, to nije nikakav prekršaj, ali od društva ne smemo uzimati, društvena svojina, to je naše zajedničko dobro, to mi moramo čuvati kao zenicu oka, kad bismo potkradali društvenu svojinu, tada bismo krali od nas samih, tad se ne bismo obogatili, kad bismo krali sami od sebe postajali bismo sve siromašniji, vidite kako je to logično za socijalizam. To je isto kao da iz jednog džepa kradeš pa u drugi stavljaš, kakva je to sreća, kakav ćar! A kako bi bilo da ste ubili nekog ko je star, a bogat - a bogatstvo nosi još iz starog nenarodnog režima? Ah, sve je poštenije od samoubistva! No ni samoubistvo nije neko originalno rešenje, istina, na taj način ste smanjili izdatke svoje porodice, ali...

Greška je to što niste bili dovoljno snalažljivi, onih 3.000 dinara utrošenih na Vašu pokojničku garderobu nije li bilo bolje potrošiti za života?! Čak bi Vas i saznanje da na Vas troše debele pare, obradovalo da ste živi. Da ne govorimo koliko biste se obradovali kad biste znali da je Vaša žena dobila posao koji je dugo tražila, i to baš u Vašem preduzeću. Eto, da ste potražili “drugo rešenje”, sad biste zajedno radili, odlazili biste zajedno na posao i vraćali se skupa.

Mislim da Vam je sad skoro sve jasno, mislim da bi Vam sad skoro sve bilo jasno. Eto, Vaš očuh kaže da niste imali problema, samo što niste mogli da živite. U čitavom Vašem slučaju ima tamnih i spornih mesta, a svi su Vam progledali kroz prste, mada svesni da je sve to bespuće zastranjivanja. Eto, druže Radosave, mi Vam zameramo što ste se ubili! Ako ne trpi čovek - ko će?! Moramo Vas u ime napretka iskritikovati. Druže Radoslave, imali ste mesto u društvu, imali ste svoje društvene pozive, mogli ste da se radujete svom stvaralaštvu, da se uključite ozarena čela u brzu reku progresa. Greška je što ste mrtvi, znamo da niste mogli da živite, ali niste smeli biti tako brzopleti. Na kraju, druže Radosave, kad biste mogli ponovo da razmislite, šta biste odgovorili na pitanje: smisao i perspektive smrti danas i ovde!

***

Odmah sam odneo pismo uredniku rubrike Među nama. Njemu se to strašno svidelo i pojavilo se. Dole potpis, taj i taj, broj lične karte, adresa. Niko nije mogao reći: nisi ti to napisao. A znate li šta je rekao drug moj sa fakulteta Jelenko Krzmić, drug moj iz komiteta, što je zadužen za prelistavanje novina i časopisa... taj Mudić ili je lud ili je lukav, crno je to napisao i zlonamerno, podvalio mi je, tj. podvalio nam je! A ja se kunem, Jelenko Krzmiću, da sam ga kritikovao pošteno, da sam ga, iako je mrtav, opalio, da nisam imao zadnjih namera. Eh, Krzma, Krzma, umesto da me pohvališ u komitetu, ti prijatelja svog sa fakulteta udaraš po njušci. Tek što sam provirio, a ti tako! Sreća, nije Krzma jedini na svetu, neki su mi čestitali: Dobro si opalio onog samoubicu, dosta nam je tih pozera! Sujeta mi ne da više mira, po ceo dan sam se šetkao po gradu očekujući da mi neko onako na ulici iznebuha priđe, da me potapše po ramenu. A nedelju dana kasnije dobijem preporučeno pismo! Pogledajte od koga je! Od Radosava!

 ***

Da, ja sam svoj život, sa svim silnim onim knjižicama i potvrdama, uništio da bih živeo jedan slavan život po strani, život koji je sada moj i koji mi niko ne može ugroziti, pa čak ni ja sam. Sad sam tek slobodan! Živela sloboda nas dole! Ipak, ako me sećanje nije izdalo sasvim, ne mogu da tvrdim da u čitavoj aferici oko samoubistva jednog radnika po imenu Radosava nije bila umešana upravo moja senka. Eto, sad već vidim mnoge kako se iščuđavaju nad poslednjim rečima prethodne rečenice. No, ostavimo ih da se i dalje čude, a mi pođimo napred! (Nazad, ulažem protest, jer kod nas je nazad ono što je kod vas napred, Radosave!) Najzad, bez obzira na to da li se vaše proslavljanje “Među nama” odnosilo na mene ili ne, odlučio sam da vam odgovorim, kako bih vas u stilu naše tradicionalne dobronamemosti, mislim na nas dole, oslobodio velikih zabluda!

***

Neću dalje da čitam! Sve same ludorije! On me čak vređa! Mene da vređa jedan mrtvac?! Vi čitajte, evo, ako hoćete! Idem da operem zube pa da prezalogajim nešto. Ja, u stvari, zube perem pre jela, jedem uvek čistim zubima. Uostalom, izvinite, druže Radosave, ali ovo Vaše pismo zaudara!

*Odlomak iz romana “Ljudske slabosti”