Smisao se menja iz časa u čas

Jednom je preko puta mene sedelo dvoje ljudi umornih od života – nekom igrom slučajnosti, u isto vreme – muškarac i žena. Oboje su izjavili, potpuno saglasni, od reči do reči da su njihovi životi bili besmisleni, da oni “više ništa ne očekuju od života”. Nekako se činilo da su oboje u pravu. Međutim, uskoro se otkrilo da su, suprotno očekivanjima, oboje imali nešto što ih je čekalo: za muškarca je to bio naučni rad koji je ostao nedovršen, a za ženu, dete koje je živelo u inostranstvu, daleko van njenog domašaja. U ovom trenutku bi bilo od pomoći da, kako bismo to možda rekli za Kanta, “napravimo kopernikanski obrt”, konceptualni zaokret za 180 stepeni, posle koga pitanje više ne može biti “Šta mogu da očekujem od života?”, već sada može biti jedino: “Šta život očekuje od mene?” Koji životni zadatak mene čeka?

Sada takođe razumemo i kako se, u konačnoj analizi pitanje smisla života ne postavlja na pravi način ako se postavlja onako kako se uglavnom postavlja; mi nismo oni kojima je dozvoljeno da pitaju o smislu života – život je onaj koji postavlja pitanja, upućuje ih nama – mi smo ispitivana strana! Mi smo oni koji moraju da odgovaraju, koji moraju da ponude odgovore na konstantna pitanja života, iz sata u sat, na suštinska “životna pitanja”. Živeti ne znači ništa sem biti ispitivan; naš celokupni čin postojanja nije ništa sem odgovaranja – i bivanja odgovornim prema – životu. Kada zauzmemo to mentalno stanovište, ništa nas više ne može uplašiti, ni budućnost, ni očigledan nedostatak budućnosti. Zato što je sada sadašnjost sve, jer ona sadrži večno novo pitanje života. Sada sve zavisi od toga šta se od nas očekuje. Što se tiče onoga što nas čeka u budućnosti, mi nemamo potrebe da to znamo ništa više nego što imamo sposobnosti da to znamo. U vezi s tim, ja često prepričavam ovu priču koja se pre mnogo godina pojavila u kratkom novinskom članku: crnac koji je osuđen na doživotnu robiju deportovan je na Đavolje ostrvo. Kada je brod na kome je plovio ka tamo, Levijatan, bio na pučini, na njemu je izbio požar. Usled krizne situacije, zatvorenik je oslobođen iz okova i učestvovao je u gašenju požara. Spasao je deset života. To je kasnije doprinelo pomilovanju. Sada vas pitam: ako bi neko pitao tog čoveka pre ukrcavanja na brod, na samom doku u Marseju, da li je nastavak života za njega mogao imati bilo kakvog smisla, on bi morao da odmahne glavom. Šta je moglo da ga čeka? Ali niko od nas ne zna šta nas čeka, kakav veliki trenutak, kakva jedinstvena prilika da postupimo na stvarno izvanredan način, poput one u kojoj je taj zatvorenik na Levijatanu spasao deset ljudskih života.

Pitanje koje nam život postavlja, i odgovor kojim možemo da realizujemo smisao sadašnjeg trenutka, ne samo da se menja iz časa u čas, već i od osobe do osobe: pitanje je potpuno drugačije u svakom trenutku za svakog pojedinca.

Stoga, mi možemo videti kako se pitanje smisla života postavlja na previše jednostavan način; osim ako se ne postavlja potpuno specifično, u konkretnim ovde i sada odrednicama. Postaviti pitanje o “smislu života” na taj način čini nam se isto onoliko naivnim koliko i pitanje novinara koji intervjuiše svetskog šampiona u šahu i pita: “A sada, velemajstore, ako biste, molim vas, mogli da mi kažete koji šahovski potez vi smatrate najboljim? ” Da li postoji potez, određeni potez, koji bi bio dobar, ili čak i najbolji, van vrlo specifične i konkretne situacije jedne partije, specifičnog rasporeda figura?

Ništa manje naivan bio je mladić koji mi se obratio jednog dana, pre mnogo godina, tačno pre nego što je trebalo negde da održim mali seminar o smislu života. Njegove reči zvučale su otprilike ovako: “Hej, Frankle, nemojte se ljutiti na mene, pozvan sam večeras kod buduće tazbine. Stvarno moram da idem i ne mogu da ostanem na vašem predavanju; hajde, molim vas, budite ljubazni i ispričajte mi na brzinu koji je smisao života?”

Šta god da nas čeka, taj specifični “izazov časa” možda zahteva odgovor u drugom smislu. Pre svega, naš odgovor može biti aktivan, može biti odgovor kroz postupak, odgovaranje na specifična životna pitanja radnjama koje obavljamo ili delima koja stvaramo. Ali i ovde, takođe, imamo više stvari koje bi trebalo imati na umu. Ono na šta sada mislim možda je najbolje izraziti navođenjem konkretnog doživljaja: jednog dana, naspram mene sede mladić, koji mi je upravo bio postavio pitanje smisla ili besmisla života. Njegov argument je glasio ovako: “Lako je tebi da pričaš, ti si osnovao centre za savetovanje, ti pomažeš ljudima, ti ih vraćaš na pravi put, ali ja – ko sam ja, šta sam ja – krojačev šegrt. Šta ja mogu da uradim, kako mogu da dam svom životu smisla kroz postupke?” Taj mladić je zaboravio da nikada nije stvar u tome gde je neko u životu, niti koja je njegova profesija, već je samo bitno kako on ispunjava svoje mesto, svoj krug. Da li je nečiji život ispunjen ne zavisi od toga koliko je veliki domet njegovih postupaka, već samo od toga da li je krug ispunjen.

U svom specifičnom životnom krugu, svako ljudsko biće je nezamenljivo i neponovljivo, i ta istina važi za sve. Zadaci koje mu život zadaje samo su za njega i jedino se od njega zahteva da ih obavi. Osoba koja nije u potpunosti ispunila svoj (relativno) veći krug ostaće neispunjenija od one čiji je uže iscrtan krug dovoljan. U svom specifičnom okruženju, taj krojačev šegrt može da postigne više i, u onome što radi i u onome što ostavlja nedovršenim, može da vodi smisleniji život od osobe kojoj zavidi, sve dok ta osoba nije svesna svoje veće odgovornosti u životu i ne opravdava je svojim postupcima.

“Nego, a šta je sa nezaposlenima?”, možete mi sada prigovoriti, u slučaju da previdite činjenicu da rad nije jedino polje u kome možemo aktivno dati smisao svojim životima. Da li rad sam po sebi može učiniti život smislenim? Pitajmo mnoge ljude koji nam se (ne bez razloga) žale na to koliko je njihov (često mehanički) rad besmislen, beskrajno sabiranje stubaca brojki, ili monotono povlačenje mašinskih poluga na beskrajnoj proizvodnoj traci. Ti ljudi mogu svoje živote učiniti smislenim jedino u svoje oskudno slobodno vreme, ispunjavajući ih ličnim ljudskim smislom. Sa druge strane, nezaposlena osoba, koja ima obilje slobodnog vremena, takođe ima šansu da svoj život obdari smislom. Niko ne bi trebalo da pomisli da smo toliko lakomisleni da potcenjujemo ekonomske teškoće, ekonomski očajnu situaciju ili, zapravo, sociološke i ekonomske faktore u tim kontekstima. Danas više nego ikada ranije znamo koliko nas daleko “Prvo ždranje, pa onda moral” može odvesti. Mi povodom toga više ne gajimo nikakve iluzije. Ali mi znamo koliko je besmisleno pohlepno jesti i piti bez ikakvog morala i koliko katastrofalan taj besmisao može biti za bilo koga ko je fiskiran samo na potrošnju. A na kraju, znamo i koliko je “moral” značajan: nepokolebljiva vera u bezuslovni smisao života koja, na jedan ili drugi način, čini život podnošljivim. Zato što smo iskusili stvarnost u kojoj su ljudska bića istinski spremna da gladuju, ako gladovanje ima svrhu ili smisao.

Mi svojim životima možemo dati smisao ne samo kroz svoje postupke – dokle god možemo da odgovorno odgovorimo na specifična pitanja života – mi možemo ispuniti zahteve postojanja ne samo kao aktivni agenti, već i kao ljudska bića koja vole: kroz našu posvećenost prožetu ljubavlju prema lepom, dobrom i uzvišenom. Da li bi možda trebalo da pokušam da vam objasnim nekom otrcanom frazom kako i zašto doživljaji lepote mogu da učine život smislenim? Više bih voleo da se ograničim na ovaj misaoni eksperiment: zamislite da sedite u koncertnoj sali i slušate svoju omiljenu simfoniju i omiljeni taktovi te simfonije vam odjekuju u ušima i toliko ste dirnuti muzikom da vam niz kičmu prolaze žmarci; i sada zamislite da bi bilo moguće (nešto što je psihološki toliko nemoguće) da vas neko u tom trenutku pita ima li vaš život smisla. Verujem da biste se vi složili sa mnom kada bih izjavio da biste u tom slučaju bili u mogućnosti da date samo jedan odgovor, koji bi glasio otprilike ovako: “Bilo bi vredno živeti samo zbog ovog trenutka!”

Oni koji ne iskuse umetnost, već prirodu, verovatno će dati sličan odgovor, kao i oni koji iskuse blizinu drugog ljudskog bića. Zar nam svima nije poznat osećaj koji nas obuzme kada smo u prisustvu određene osobe, akoji se može grubo opisati kao “činjenica da ova osoba uopšte postoji na svetu, to po sebi čini ovaj svet i život u njemu smislenim.”

Mi životu dajemo smisao ne samo kroz svoje postupke, već i kroz ljubav i, konačno, kroz patnju. Jer način na koji se ljudska bića nose sa ograničenjima svojih mogućnosti, u smislu načina na koji ograničenja utiču na njihove postupke i sposobnost da vole, način na koji se ponašaju u okviru tih nametnutih mera – način na koji prihvataju svoju patnju pod tim ograničenjima – sve to doprinosi njihovoj sposobnosti da ispunjavaju ljudske vrednosti.

Stoga, način na koji se nosimo sa poteškoćama istinski pokazuje ko smo mi, i takođe može da nam omogući da živimo smisleno. I ne bi trebalo da zaboravimo sportski duh, taj jedinstveno ljudski duh! Šta sportisti rade osim što stvaraju sebi poteškoće kako bi mogli da rastu time što ih savladavaju? Naravno, generalno nije preporučljivo stvarati sebi poteškoće; patnja kao posledica neke nesreće jedino je smislena ako je do te nesreće došlo sudbinom, i ako je ona samim tim bila neizbežna i neumitna.

Sudbinu ili, drugim rečima, ono što nam se događa, zasigurno možemo da oblikujemo, na ovaj ili onaj način. “Nema neprilike koja ne može biti oplemenjena ili dostignućem, ili trpljenjem”, rekao je Gete. Ili menjamo svoju sudbinu, ako je to moguće, ili je voljno prihvatamo, ako je to neophodno. U oba slučaja ćemo doživeti unutrašnji rast kroz suočavanja s nesrećom. Sada takođe razumemo na šta Helderlin misli kada piše: “Ako stanem na svoje nevolje, stajaću na višem tlu.”

Na ovaj ili onaj način, u datom trenutku može postojati samo jedna alternativa koja daje smisao životu, smisao trenutku – tako da u bilo kom času treba da donesemo samo jednu odluku o tome kako ćemo odgovoriti, ali život nam svaki put postavlja veoma specifično pitanje. Iz svega toga sledi da nam život uvek nudi mogućnost za ostvarenje smisla, stoga uvek postoji opcija da on poseduje neki smisao. Može se takođe reći i da se naše ljudsko postojanje može učiniti smislenim “do poslednjeg daha”; dokle god dišemo, dokle god smo i dalje svesni, odgovorni smo za odgovaranje na pitanja koja život postavlja. To ne bi trebalo da nas iznenadi kada se setimo velike suštinske istine zbivanja ljudskim bićem – biti ljudsko biće nije ništa do biti svestan i biti odgovoran!

Već smo čuli da je ispunjavanje smisla moguće u tri glavna pravca: ljudska bića su sposobna da svom postojanju daju smisao; prvo, time što će uraditi nešto, što će delati, što će stvarati – što će učiniti nešto postojećim; drugo, time što će doživeti nešto – prirodu, umetnost – ili voleti druge ljude; i treće, ljudska bića su sposobna da nađu smisao čak i tamo gde je pronalaženje vrednosti u životu na prva dva načina za njih nemoguće – naime, baš kada zauzmu stav prema nepromenljivom, suđenom i neizbežnom ograničenju svojih mogućnosti; kako se adaptiraju na to ograničenje, kako na njega reaguju, kako prihvataju tu sudbinu.

Možemo da zaključimo: sam život znači da nam se postavljaju pitanja i znači da odgovaramo na njih; svaka osoba mora biti odgovorna za svoju sopstvenu egzistenciju. Život nam više ne deluje kao dar, već kao nešto što nam je prepušteno i što je svakog trenutka zadatak. Stoga, to znači da može samo postati smisleniji, što bude postajao teži. Sportista, alpinista koji aktivno traži izazove, čak i stvara poteškoće za sebe; koliko je taj alpinista oduševljen kada na litici nađe još jednu tešku, čak i težu varijantu izazova koji je sebi postavio! U ovom trenutku moramo istaći da se, međutim, religiozni ljudi, u svom poimanju života, u svom “razumevanju bivstvovanja”, razlikuju po tome što odlaze korak dalje od osobe koja prosto razume život kao zadatak, jer oni doživljavaju i silu koja im “daje” zadatak, ili koja ih postavlja pred zadatak – božansko biće! Drugim rečima, religiozni ljudi doživljavaju svoj život kao božansku misiju.

Da sumiramo, šta bismo mogli da kažemo o pitanju “vrednosti” života? Gledište do koga smo došli se možda najbolje može izraziti Hebelovim rečima, koje glase: “Život nije nešto, život je prilika za nešto!”

*Iz knjige "Život uprkos svemu", psihijatra i psihoterapeuta Viktora Frankla