Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (2)
Bbbp 06 S

Samo za Maršala i goste iz Indonezije: Majda Sepe peva pred Titom, Jovankom Broz, predsednikom Sukarnom i Kočom Popovićem; Brdo kod Kranja, 1959. godine

Photo: Stevan Kragujević

Smrt fašizmu, sloboda džezu!

Na crnoj listi zbog džeza: Predrag Ivanović (drugi zdesna), kao deo sopstvenog seksteta Uloga džeza u socijalističkoj revoluciji nije bila definisana. Kako su duvali ideološki vetrovi, jače ili slabije, tako se i on povijao, a sa njim i njegovi neposredni proizvođači, muzičari. „Nafta" i „Šimpa" se sećaju jednog Đilasovog članka iz 1947. u kome je rekao da je „Amerika naš zakleti neprijatelj, a džez, kao njegov produkt, takođe". Jedan takav napis u novinama bio je dovoljan da se čitav Radio-Beograd zatrese, i pod hitno, s programa skinu svi oni koji nešto mute s imperijalizmom i njegovim perfidnim muzičkim metodama. Bilo je dovoljno da neko od uticajnih političara koji kod kuće sluša radio, okrene telefonom urednika i pita za neku pesmu: „Šta je, bre, ovo? Kakva je to muzika?", pa da idućih meseci u studio ne proviri niko od onih zaljubljenika u džez i šlagere.

Raskid sa Staljinom označio je ponovno priznanje džeza i šlagera. Odmah je moglo slobodnije da se svira, čak je bilo poželjno da se čuje američka muzika. Međutim, ideološke stege bile su vrlo krute, pa se ovaj zapadnjački ventil brzo zatvorio.

„Svi oni koji su svirali džez i zabavnu muziku - priča Predrag Ivanović - bili su, znalo se, na nekakvoj „crnoj listi". Pasoš sam, recimo, dobio tek 1957. godine, jer je Tamo Gde Treba upisano da sviram džez - i pasoš je za mene postao mislena imenica. Koliko znam, sve moje kolege imale su sličnu sudbinu. Nismo bili hapšeni, ni maltretirani, ali je sa nama čudno, potcenjivački razgovarano. Negde pedesetih godina bio sam u Inicijativnom odboru za osnivanje Džez udruženja u Beogradu. Iznenada, sve viđenije ljude koji se bave džezom i zabavnom muzikom, pozvao je kod sebe tadašnji direktor „Borbe" Veljko Vlahović.

- Napravili smo glupost - rekao nam je. - Pustili smo vas da radite divlje, neorganizovano, nismo obraćali pažnju na vas.

Onda nas je pozvao da dođemo do prozora i pogledamo Novi Beograd. Bilo je tužno videti tu sliku: Novi Beograd se gradio do 1951. a onda su svi radovi stali. Hotel Jugoslavija" izgledao je kao avet, kostur sav zarastao u travu i šiblje.

- Ovo je glupost - rekao je Veljko Vlahović pokazujući na Novi Beograd - koju sa vama ne nameravamo da ponovimo. Vi morate da se uključite u ovo društvo, da se organizujete.

Odlazak u inostranstvo: Zorana Lola Novaković 1957. u Budimpešti

I stvarno, vrlo brzo se dosta toga promenilo. Već 1957, samo nekoliko meseci nakon krvavih događaja u Mađarskoj, naš džez orkestar, sa stopostotnim američkim repertoarom, zvanično je poslat na gostovanje u Budimpeštu. U Pešti smo doživeli ovacije, nisu nas iz sale puštali. A napolju, sporadično su se još čuli pucnji, Pešta se dimila, videlo se da je grad razrušen. Koncert smo imali zakazan u tri popodne, jer je od sedam uveče počinjao policijski čas. Ali, Peštu nikad neću zaboraviti, jer je to bio moj prvi izlazak u inostranstvo, tek sam tad dobio pasoš..."

Prvih posleratnih godina dominirali su orkestri: pevači su, ipak, bili u drugom planu. Međutim, situacija se brzo stabilizovala kad su mikrofon u svoje ruke uzeli Vojin Popović, Voja Milanović, Olga Jevtić, Olga Nikolić i Mara Popović koja je kao ženski glas radila sa kvartetom Mikija Živadinovića. Vojin Popović je bio vrlo cenjen šlager-pevač, prva autentična zvezda Beograda. Glavni „konkurent" bio mu je Voja Milanović, a razliku između njih dvojice neki svedoci su opisivali kao između „Binga Krozbija (Voja) i Frenka Sinatre (Vojin)".

Ti reakcionarni, visoki tonovi...

Kompozitori domaćeg muzičkog materijala takođe su se mogli izbrojiti na prste. Bora Simić je pravio dobre šlagere, Mladen „Bobi" Guteša bio je plodan kompozitor, Vojkan Đonović takođe je imao popularnih pesama, a svirale su se i pesme gitariste Dragog Petkovića. Naravno, najuporniji od svih, jedini koji je kao usamljeni borac ostao da se bori i izbori, i da, danas, kasnih osamdesetih radi sa istim entuzijazmom i oduševljenjem - bio je Darko Kraljić.

Zašto si pospan, Čo: Darko KraljićRođen je 18. februara 1920. u Zagrebu, gde je privatno učio muziku kod g.g. Dumičića i Šenštajna. Karijeru je nastavio po tadašnjim zagrebačkim džez orkestrima, i već kao maturant sebi obezbedio parče slave kad je komponovao pesmu „Zašto si pospan, Čo?" koja je sa čajanki u zagrebačkom Glazbenom zavodu krenula da živi kao jedan od najvećih domaćih šlagera onog vremena. Blistavu karijeru prekinuo je rat, i Kraljić je 1941. došao u Beograd. Sa majkom je stanovao u jednoj šupi, u Sredačkoj ulici, zajedno sa desetak izbeglica iz Zagreba. Nije mu bilo lako da se privikne na okupacijski standard koji je imao samo jedan cilj: kako preživeti, ali su ga okolnosti primorale da se snalazi. Kao i mnogi Beograđani, nosio je ćumur i drva, i od zarade tokom leta i jeseni kupio pohaban zimski kaput.

Na muziku je gotovo zaboravio, dok se lično nije uverio da se po beogradskim lokalima iz sve snage svira „Zašto si pospan, Čo?". Bio je to veliki hit u okupiranom Beogradu, ali Kraljić od toga nije imao nikakve koristi: na autorska prava nije ni pomišljao, jer su, u ratnim uslovima, tantijeme - objektivno - bile poslednja rupa na svirali. Još uvek pamti da se u Beogradu, u to doba, dosta muziciralo: po kafanama i barovima, od „Ruskog cara" do „Lotos bara". Na Radio-Beogradu glavna pevačka zvezda bio je Vojin Popović, koga je Darko lično upoznao 1943.

Odmah nakon oslobođenja, Darko Kraljić se uključio u novostvoreni, socijalistički muzički život. Dobijao je formulare sa tekstovima naših pesnika, i zadatkom da piše pesme koje bi se uklapale u viziju „naše nove muzike". Tekstovi su - pamti - bili prigodni i u skladu sa revolucionarnim poimanjem umetnosti. Tako je jednom dobio stihove o traktoru koji veselo ore, dok sunce još veselije sija, a drugi put o srećnom narodu koji kopa njivu. I uživa!

Nezaboravni: Vojin Popović i Mladen GutešaKako je Kraljićeva muzika bila nekoliko svetlosnih godina daleko od ovih suptilnih tema, čak su i partijski radnici - odgovorni za izvršavanje naloga - shvatili da bi prisilan brak između Darkovih šlager-melodija i „stahanovskih" tekstova bio komičan prilog za istoriju. Uostalom, jedan Darko Kraljić i nije bio neophodan, u času kad je postojala gomila kompozitora koji su u komunističkom transu liferovali melodije na zadate teme: od traktora, pluga, srpa i čekića, do livnica i teške industrije. Sasvim prirodno, zapadnjačka muzika odmah je proglašena za „dekadentnu" i „reakcionarnu", u šta se uverio i Darko Kraljić:

„Bavljenje takvom muzikom, ili bar interes za nju, podrazumevao je razne neprijatnosti, čak i hapšenje koje sam doživeo. Jednom smo nas nekolicina bili u Američkoj čitaonici, slušali ploče. Kad smo izašli napolje, čekala nas je ‘marica’ i sve su nas strpali u zatvor, održali nam nekoliko govora i - posle nekoliko sati nas pustili..."

Već 1946-47. Kraljić je na Radio-Beogradu bio redaktor za zabavnu muziku. Na petom spratu, u redakciji su radili Vojin Popović, Aca Nećak i pokojni Bepo Rambosek („neverovatan svirač, čovek koji je mogao da svira i operu, i operetu, džez... pravi dalmatinski boem"). Ova mala ekipa pravila je emisije zabavne muzike, pokušavajući da izbegne mač cenzure koja je zabranjivala engleski jezik i melodije koje bi se učinile „kapitalističkim". Sve pesme preslušavali su u društvu urednika koji je na posao dolazio u vojničkoj uniformi, često sa šmajserom. Nova vlast naročito je bila alergična na visoke tonove u džez-improvizacijama: svaki ton iznad ,,C" proglašavan je reakcionarnim i nepodobnim za domaću publiku!

Džez na singl ploči: Izdanje zagrebačkog Jugotona„Živa muka bila je napraviti emisiju, jer je gotovo pola diskoteke bilo pod zabranom. Ali, malo po malo, nekako su popuštali ventili. Na igrankama po gradu sviralo se slobodnije, njih niko nije cenzurisao... Tad su na Radio-Beogradu, svaki dan od pola pet do pet, išle reklame, i tu emisiju slušao je čitav grad, jer nije bila pod cenzurom: puštali smo originalne snimke Benija Gudmena, sa svim onim „visinama", čak i engleski vokal! Onda se pojavilo zloglasno obrađivanje narodnih pesama, koje se dobro plaćalo i na čemu su neki kompozitori uzeli velike pare. Naime, izvorne narodne pesme tipa ‘Oj, Moravo’ ili ‘Moj Milane’ nisu se puštale preko radija, jer su vukle na tradiciju, čak i na nešto nacionalno, na zvuke iz kafana što je bilo nezamislivo. Onda su ‘ozbiljni’ kompozitori ‘obrađivali’ pesme za gudački kvartet i male, klasične sastave, i pravili ‘komponovane’ numere. Narod je to strašno mrzeo. Dobijali smo na hiljade dopisnih karata: bilo je tu protesta, psovki, pretnji, jer slušaoci nisu hteli da svoje narodne pesme čuju kao verziju Baha. Kompozitori ozbiljne muzike su se iživljavali i bogatili se. Tvrdim da su njihovi ‘radovi’ bili gori od svake novokomponovane muzike! Zbog takvog trenda koji je trajao tri-četiri godine, bio je potisnut i jedan Carevac: njegovih snimaka danas gotovo da nema u Radio-Beogradu što je za kulturu ove zemlje tragično. Isti je slučaj sa Vuletom Jeftićem: ni njegove radio-snimke više ne možete da nađete... Od zabavnjačkih pevača, na Radiju se mogao čuti Vojin Popović, ali je i on bio ‘skinut’ kad je na koncertu na ‘Kolarcu’ napravio jedan pokret rukom, nije stajao mimo, što je automatski ličilo na američke pevače, dakle - nedopustivo".

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače. Baš kad je u tome video svoju šansu, Darko Kraljić je državnim dekretom prebačen u Senjski rudnik gde je radio kao kultumo-prosvetni referent i kapelnik muzike. Celo naselje dolazilo je na popodnevne probe u Dom kulture gde se radilo po sekcijama. Za Dan republike, izvedena je Kraljevićeva melodija „Pesma senjskih rudara", a za Dan rudara opereta „Zvezdana noć".

Zvezda iz Zagreba: Stjepan Jimmy Stanić

U leto 1951. Kraljić se vratio u Beograd, noseći sa sobom obaveznu karakteristiku: „Imenovani je stupio na dužnost kod ove sindikalne podružnice, 5-IV-1949. godine, kao kapelnik muzike i kao kultumo-prosvetni referent. Za vreme njegovog rada i rukovođenja, bio je agilan, i dobar organizator posla. Njegovim zalaganjem je doprineo dosta kultumo-prosvetnom društvu. Ponašanje, i vladanje, u društvu i u masi bilo je primereno i kao takav je na godišnjoj skupštini biran za člana upravnog odbora sindikata gde je u potpunosti odgovorio po svim sektorima i kao takav zaslužuje svaku preporuku. Smrt fašizmu - sloboda narodu!"

„Ej, momci mladi..."

Na Radio-Beogradu, urednik Zabavnog programa bio je mladi Radivoje Lola Đukić, na čiju je inicijativu raspisan konkurs za „Šlager nedelje". Javio se, naravno, Darko Kraljić i sa pesmom „Naš randevu" (koju je pevala tinejdžerka Zorana-Lola Novaković) osvojio prvo mesto, zahvaljujući glasovima slušalaca. Kao kuriozitet, Kraljić se seća da su izvukli dopisnicu jednog slušaoca koji je trebalo da dobije nagradu; slučaj je hteo da to bude dopisna karta njegove majke koja je - šta bi drugo - glasala za svog sina!

I on je pjevao Kraljićeve pjesme: Arsen DedićNi ovaj uspeh Kraljića nije zadržao u Beogradu. Opet je državnim dekretom prebačen na novo radno mesto: u Radio-Novi Sad, u zabavnu redakciju, kao redaktor. Budući da je bio malo „po strani", Radio-Novi Sad emitovao je slobodniju muziku, čak je Darko nekoliko puta putovao u inostranstvo da nabavi nove ploče. Emisija „Imate li trideset minuta vremena", koja je svakodnevno išla u terminu od šest do pola sedam uveče - brzo je postala kultni program za sve ljubitelje modeme muzike. Emitovan je džez, zabavna muzika iz Amerike, Španije, Francuske i Italije, uz mnoge podatke i priče koje je Kraljić sam pisao, pa je Radio-Novi Sad brzo postao jedna od najslušanijih stanica. Na nagovor direktora, Kraljić je počeo da piše pesme koristeći vojvođanske motive. Prva je bila „Čamac na Tisi", druga „Somborske ruže" - obe na mađarskom jeziku! Tekstove je pisao Ištvan Nemet, docnije direktor Pozorišta i poznati novinar. Melodije su postale neverovatno popularne, ne samo kod nas, nego i u Mađarskoj, pa je naš tadašnji ambasador u zemlji sevemih suseda, Dobrivoje Vidić, jednom izjavio da su one „najveća i najbolja jugoslovenska propaganda".

Shvativši da su numere hitovi (pevali su ih Mira Gubik i Ištvan Boroš), Kraljić je napravio tekst na srpskohrvatskom, pa su u novim verzijama melodije ostale da žive kao „evergrini" pedesetih, zauzimajući posebno mesto u Darkovoj karijeri. Već tada, desetak godina nakon oslobođenja, pevači su počeli da se množe. Lola Novaković i Džimi Stanić - kao mladi i potvrđeno talentovani - pevali su u „Imperijalu"; pred mikrofon je stao Dušan Jakšić, dok je Vojin Popović iz ličnih, porodičnih razloga, otišao za Ameriku, ostavivši za sobom seriju pesama koje tadašnje generacije i danas pamte.

„Sećam se tih Vojinovih pesama za koje je sam pisao tekstove: ‘Pod plavim nebom Jadrana mog’ (original je bio ‘Pod plavim nebom Kanade’ Glena Milera), ‘Rumen cvet’, ‘Daleka mesta’, ‘Flamingo’, ‘Meksikanska serenada’, ‘Ja želim, želim, želim’...". Vojin je bio originalan pevač, čovek koji je plenio svojim glasom i pojavom. Pamtim iz tog doba i Stjepana Džimija Stanića s kojim sam svojevremeno sarađivao: u Novom Sadu pevao je moju pesmu ‘Kad primiš moje pismo’, a u istom studiju snimao sam Duška Gojkovića, trubača, koji je u jednoj pesmi improvizovao čitavih dvadeset minuta i već tad pokazao koliko je talentovan".

Darkovi puleni: Radmila Karaklajić i Đorđe Marjanović

Kad je 1958. organizovan prvi festival u Opatiji, Darko Kraljić je - kao i ostali kompozitori - dobio formular za prijavu, uz molbu da pesma bude „živa, vesela i da ima primese nacionalnog melosa". Držeći se striktno zadate teme, Kraljić je na festival poslao pesmu „Mala tema iz Srema", sa već čuvenim refrenom "Ej, momci mladi, šta da se radi, kad malo selo nema džez-orkestar". Melodiju je žiri odbio, a kad je istu pesmu snimio vokalni kvartet Predraga Ivanovića - čitava Jugoslavija cupkala je u ritmu male teme iz Srema! Jedan od članova opatijskog žirija sreo je Kraljića i ozbiljno ljut prebacio mu što pesmu nije poslao na festival! Kad mu je Darko objasnio da je numeru odbio žiri čiji je on bio član - samo se začudio! Nakon toga, festivali su u životu Darka Kraljića prestali da postoje; izuzeci su bili retki - kao Armijski festival ili MESAM 87. kad je dao pesmu na insistiranje svog novog klijenta, Slađane Milošević.

Umesto na festivale, Kraljić je svoju muziku usmerio na - film. U karijeri je muzički „obradio" 52 filma, a svoj debi imao je sa režiserom Žoržom Skriginom i njegovom „Velikom turnejom". Usledili su ostali bioskopski hitovi: „Zvižduk u osam", „Ljubav i moda", „Čudna devojka", „Ostrva". Melodije iz ovih filmova postajali su bestseleri preko noći, naročito „Zvižduk u osam" (Đorđe Marjanović) i „Devojko mala" (Đuza Stojiljković).

„Pesma „Zvižduk u osam" pravljena je kao instrumental - seća se Kraljić. - Ona je, inače, vrlo teška za pevanje, ali je Đorđe u njoj našao sebe. S tom numerom u Rusiji je postigao ogroman uspeh, baš kao i sa šlagerom ‘Devojko mala’ koji su po SSSR-u svi pevali: Cune Gojković, Ivica Šerfezi, Bojan Kodrič, čak i pevačice, kao Radmila Karaklajić! Bio sam u SSSR-u da se raspitam oko autorskih prava za pesmu ‘Devojko mala’, koju su u to doba svi snimili na pločama, ali i pored činjenice da je prodato oko šesnaest miliona (!) te ploče - u raznim verzijama, čak i na estonskom - nisam dobio nijednu rublju! Naime, SSSR nije potpisnik Bemske konvencije kojom se reguliše plaćanje tantijema, ali mi je za utehu ostalo razmišljanje mojih sovjetskih kolega da sam makar teorijski, prvi ruski milijarder!... Od stotine verzija pesme ‘Devojko mala’, najviše mi se dopalo kako je peva Oliver Dragojević".

Sećanje na Opatiju 1962: Anica Zubović, Vice Vukov, Nada Knežević i Dušan Jakšić

Sećanje na zlatne šezdesete ne završava samo pesmom „Devojko mala". Kraljić pamti saradnju sa Đorđem Marjanovićem na Armijskim festivalima, gde je, između ostalih numera, pevao njegovu pesmu „Harmonikaš Ivo"; seća se Vukova kog pominje kao „velikog pevača"; nabraja saradnju sa Arsenom i Gabi koji su prvi put posle rata otpevali i snimili „Zašto si pospan, Čo?"; govori o Džimiju Staniću kao o vrsnom profesionalcu; nerado se seća Radmile Karaklajić s kojom je prekinuo saradnju kad je ova izbačena s „Pesme leta" dok je pevala njegovu pesmu; radna iskustva ima sa Lolom Novaković koja je, takođe, na „Pesmi leta 67", pevala Darkovu pesmu „Bela, bela, Marike", a 1968. na istom, putujućem festivalu numeru „Posle mene". Kao pevačica, tvrdi Kraljić, Lola je jedan od naših najboljih glasova, teško da će biti prevaziđena njena emocionalna interpretacija, ali joj je falilo profesionalnosti: discipline i tačnosti u poslu. Najnovije poglavlje u karijeri Darka Kraljića je saradnja sa Slađanom Milošević koju je primetio na jednom od MESAM-a kao odličnu pevačicu - bez prave pesme.

Van svih kategorija: Gabi Novak

Zatvarajući krug koji u karijeri od pola veka obuhvata čitavo estradno sazvežđe, Darko Kraljić ostaje miran i spokojan. Jer, kako je svojevremeno pisao Momo Kapor: „Kada bi nekim čudom propale sve note, izgubile se sve magnetofonske trake, polomile se sve gramofonske ploče na kojima je snimljena muzika Darka Kraljića, njegove pesme ipak ne bi nestale: njih zvižde mladići na ulici dok čekaju devojku, njih pevuše ljubitelji svinga, one su već odavno deo našeg života. A to je najviše i najlepše što se može dogoditi jednom umetniku. Da njegovo delo postane svojina njegovih savremenika, često čak i poznatije od njega samog koji je ostao u senci..."

Muzički junaci novog doba

U temelje posleratne muzičke istorije, Dušan Vidak ugradio je mnogo više od nekoliko potpornih stubova: kao muzičar, kompozitor i jedna od vodećih ličnosti u Udruženju jazz muzičara, bio je, istovremeno, i učesnik i svedok u revolucionarnoj borbi za svaki progresivan ton. Matične knjige govore da je rođen 11. novembra 1927. na Ubu, kod Valjeva; četiri godine kasnije zvanično je postao Beograđanin. Iskustva đaka-prvaka vezana su za tadašnju školu „Car Uroš", u ulici Kralja Milutina, da bi, sasvim prirodno, nova obrazovna stepenica bila muzička škola „Stanković" koju je upisao kad mu je bilo sedam-osam godina. Adolescentne planove mladog gimnazijalca pokvario je rat 1941. godine, ali je i u novim uslovima Vidak redovno pohađao Treću mušku gimnaziju i muzičku školu, sve dok 1944. nije otišao u partizane, pridruživši se Šestoj ličkoj diviziji, sa kojom je iskusio sva uzbuđenja Sremskog fronta.

Elegancija: Dušan Vidak u belom odelu, s leptir mašnom„Kad se rat završio, nisam se odmah vratio u Beograd. Zadržali su me i predložili da budem član kulturne ekipe Šeste ličke divizije. Bio je to jedan lep period u kojem smo, u okviru muzičkih, horskih i orkestarskih programa, obišli celu Hrvatsku i Primorje. Repertoar je bio prilagođen potrebama novog vremena, pa je hor, recimo, izvodio samo borbene pesme: ‘Kozaru’ Oskara Danona i slične teme. Dramska sekcija prikazivala je komade iz narodnog života, da bi, na kraju zvaničnog programa, orkestar izvodio muziku za igru - razne vrste tanga, čuvenu pesmu ‘Tjomnaja noć’... U Beograd su me jedva pustili krajem 1945. Proricali su mi blistavu budućnost u Armiji, hteli da me zadrže u aktivnoj službi - ali sam, na molbu majke, kao jedini hranilac, ostavio uniformu i došao kući".

Sedmog juna 1944. u Beogradu je streljan Dušanov otac. Majka i mlađi brat ostali su sami, sve dok se nije pojavio Dušan Vidak koji je za hleb zarađivao svirajući po igrankama i priredbama, paralelno završavajući sedmi i osmi razred gimnazije na Kursu za ratom ometene. Muzičarska kolonija u Beogradu već je počela da se formira: iz tih dana, Vidak se seća Predraga Ivanovića, gitariste Miladina Bojića i Duška Nikolića-Kaleje, baš kao što pamti da ga ljubav za džezom nikako nije napuštala.

„Mene je džez počeo da osvaja još za vreme rata, kad sam slušao zabranjene radio-stanice i tako došao u dodir sa ovom muzikom. Dešavalo se da se, na volšeban način, nađe i neka džez ploča, bilo je i koncerata na Kolarčevom univerzitetu koje je organizovao Radio-Beograd, odnosno Zender-Belgrad, prvenstveno za svoje nemačke članove, ali smo mi nekako uspevali da se ubacimo u salu i čujemo malo muzike. Pored domaćih muzičara koji su činili gro orkestra, bilo je i Nemaca koji su gostovali, naročito u ulozi dirigenta. Fridrih Majer je, recimo, mnogo doprineo da se za vreme okupacije, u Beogradu, čuje pravi, originalni američki džez, što iz ove perspektive izgleda gotovo neverovatno. Majer nije bio nacista, i preko muzike je tražio i nalazio načina da deklariše svoja opredeljenja: originalne američke naslove pesama menjao je na nemački, na čudesan način dolazio do aranžmana - i publici priuštio retko zadovoljstvo da se u okupiranom Beogradu čuje saveznička muzika. Naši muzičari bili su vrhunski majstori: Borivoje Simić, pokojni Ilija Genić-Baćko, Mladen Guteša. Na njihovoj virtuoznosti počivao je čitav orkestar."

Posleratni, komunistički monolitizam, osokoljen revolucionarnim pesmama i odama - nije priznavao nikakvu drugu muziku. Osetio je to i Dušan Vidak, odlučivši da se za džez i zabavnu muziku bori na sasvim praktičan način: pisanjem aranžmana i svirkom na klaviru u jednom od tadašnjih najboljih beogradskih orkestara, u kome su, između ostalih, bih Dušan Nikolić-Kaleja, bubnjar Ljubiša Popović, harmonikaš Mlađa Maslać i trubač Rudi Kostajnšek. Svirali su melodije iz popularnih filmova, ponekad pesme koje su „skinuli" sa stranih radio-stanica, jer je programska politika Radio-Beograda bila pravljena po sistemu cenzure, nepopustljive i nepokolebljive u odbrani od „imperijalističkog Zapada" koji i pesmom pokušava da otupi oštricu komunističke borbe velikog Sovjetskog Saveza i njegovih proleterskih saveznika.

Američki gost u Beogradu: Mihailo Živanović i klarinetista Tony Scott

“S Radio-Beogradom brzo sam stupio u kontakt, pobedivši 1947. na konkursu za spikere, što mi je pružilo priliku da u fonoteci čujem mnoge zabranjene ploče... Vodeći beogradski pevač tog vremena bio je Vojin Popović i nešto kasnije Olga Nikolić. Vojin je bio vrlo popularan; veliki tremaroš koji je težio kvalitetu koji nije bio razmažen i koji je jako poštovao pozornicu i svoju publiku. Imao je, za ono vreme veoma savremen repertoar, išao je u korak sa svetskom modom, pazio na ponašanje na sceni. Jer, nije bilo uobičajeno da pevači šetaju, mlataraju rukama, gestikuliraju. Pamtim da je pravi šok izazvala moja ideja da na jednoj priredbi članovi orkestra ustaju dok sviraju solo deonice: činilo se neshvatljivim da tako nešto sme da se radi. U isto vreme, počela je da se rađa i domaća zabavna muzika. Šlagere su pisali Mihailo Živanović, Darko Kraljić, počeo sam i ja da komponujem; insistiralo se na domaćoj pesmi, što je čitavu moju generaciju stimulisalo i prosto teralo da radi."

Već 1947. Vidak je inicirao ideju i napravio veliki džez orkestar, čija je zvezda bio Milorad-Mile Pavlović, trubač, sin čuvenog Milana Pavlovića koji je juna 1925. iz Pariza doneo prvi saksofon u Beograd! U ekipi su još bih Mihailo Živanović, Predrag Ivanović, Predrag Stefanović-Grof, muzičari koji su imali priliku da među prvima osete šta znači biti popularan, u vreme kad su ustavno pravo na popularnost i ljubav širokih narodnih masa imali samo vizionari tipa Broza, Đilasa, Kardelja ili Rankovića. Prvi koncert džez orkestra održan je u sali Prve ženske gimnazije, kod Palilulske pijace, u ulici Georgi Dimitrova. Interesovanje je bilo ogromno, narod se tiskao u sali i ispred nje, željan da prisustvuje spektaklu koji nije imao dnevne, političke zadatke: za ovu priliku, muzičari su obukli najbolja odela, sami napravih pultove, improvizovali stepenastu binu, našli reflektore! Bilo je to veče koje je džezerski Beograd upamtio.

Radio je bio - zakon: Slušati vesti, muziku, a ponekad i džez„Nakon toga prešli smo u društvo ‘Polet’, koje je okupljalo radnike spoljne i unutrašnje trgovine. Naša ideja da nabavimo nove instrumente naišla je na podršku ministra Milentija Popovića: zato je ‘Polet’ odjednom bio u centru pažnje i navukao mnoge zavidljivce među postojećim orkestrima u gradu. Dobili smo instrumente iz Pariza, i, najednom, orkestar je prosto ‘propevao’, dobio novu energiju, elan. Dospeli smo na Radio-Beograd 2, gde smo četvrtkom imali emisiju po pola sata uživo; istovremeno, održavali smo koncerte, gostovali na priredbama, popularisali ovu muziku koja nikako u oficijalnim sferama nije nailazila na dopadanje, čak ni kod vodećih ljudi na Radio-Beogradu, Mihajla Vukodragovića ili Milenka Živkovića, vrlo uticajnih muzičkih ličnosti koje nisu gajile simpatije prema džezu. Novinar Duško Dragović se osmelio da piše protiv njih, ali mu se to kao bumerang vratilo: imao je silnih neprijatnosti i kao građanin i kao novinar. Pamtim da su o meni pisali kao o ‘vođi dekadentne omladine’, što u ono vreme nikako nije bilo prijatno, jer sam se lično uvek trudio da odvojim muziku od politike. O meni je, recimo, pisao Ivan Ivanji, koji se docnije izvinjavao, objašnjavao da je bio novinar-početnik... Sećam se i Milutina Čolića koji je u ono vreme bio poznat kao ideološki čistunac, napadajući džez i njegovo korišćenje u filmovima. Sve te kritike zdušno su preuzimala glasila bratskih, socijalističkih zemalja, pa se tako u bugarskom ‘Rabotničeskom delu’ pojavio članak u kome se tvrdi ‘da je Dušan Vidak kod titoizirane omladine poznat kao sam Tito ili Kardelj’. Takva vrsta poređenja nije bila baš preporučljiva! Živeli smo u psihozi Informbiroa, kad je sve bilo na ivici, kad su i najmanje greške mogle da budu sudbonosne... Srećom, raskid sa Staljinom oslobodio je mnoge kreativne snage: osećao se svež vazduh u slikarstvu, na filmu, naravno i u muzici."

(Nastaviće se)

Oceni 5