Smrt je pedantno vodila svoju evidenciju

Podstaknut Sašinom izjavom ili nečim drugim, po prvi put nam se obrati čičica sa kreveta do prozora: ”Da vam kažem nešto sinovci. Sve vreme vas slušam, sve vaše sumnje, lomove, vapaje, smeh, izbezumljenost, nadanja, psovke, sve. I na žalost moram da vam javim da nema dobrih vesti. Možda pomišljate da ću reći Nema zemlje za starce, ali ne. Nema rešenja za nas, sve smo svoje šanse prokockali. A znate li kad? Ni u snu ne biste snili, 28.septembra 1396.godine. Tad je udaren odsudni esker u kovčeg srpske državnosti.” Bili smo zbunjeni, mislili smo da je čilac prolupao, ali on nastavi. “Znate li šta se tad desilo? Ne znate?! Tog dana se odigrala sudbonosna bitka kod Nikopolja, u severnoj Bugarskoj. Jeste li čuli za to? Pa naravno da niste, jer se o tome ne piše, naši istoričari to kriju k’o vlasnici formule za razrešenje misterije kosmosa. Dakle te jeseni 1396.godine velika evropska, hrišćanska koalicija predvođena ugarskim kraljem i svetorimskim carem Žigmundom Luksemburškim i Ivanom, sinom Filipa Hrabrog od Burgundije, je krenula u boj za Carigrad koji je pritiskao sultan Bajazit, hteli su da smanje pritisak i povrate izgubljeni grad i da tursku carevinu potisnu što dublje u Aziju, onemogućavajući je da pokori Evropu. I dobro im je krenulo, sabijali su i razbijali turske trupe, Bajazit se lavovki borio, ali je već počeo da gubi nadu, jer je kao već iskusan vojskovođa uviđao da je nadjačan i da je bitka izgubljena. Turska vojna sila je već bila u rasulu, askeri su se dali u bežaniju, kad se nenadano s boka, iz bugarskih šuma, na bojno polje stuštila srpska konjica predvođena Stefanom Lazarevićem.

Taj iznenadni udar odlično uvežbane srpske konjice je zatekao vojskovođe hrišćanske koalicije. Nastao je metež, Bajazit je obodren uspešno pregrupisao snage i na čelu sa Stefanom Lazarevićem porazio vojsku velike evropske koalicije. Odbijajući da se pridruži svojoj evropskoj braći po krstu, despot Stefan Lazarević je vojnički savršeno trasirao istorijska bespuća Srbalja, osudivši ih na večito lutanje. Ratujući za sultana Bajazita, uspeo je da odbrani Carigrad od hrišćana i preda im Balkan na sledećih 500 godina. Za razliku od poljske konjice Jana Sobjeskog koja je u odsudnoj bitci pod Bečom odbranila Evropu od turskog osvajanja. E zato mi Srbi nikad nismo postali hrišćani, već smo u biti ostali paganski narod, obuzet kultom smrti. Zato Srbija neprestano baulja i nema smiraja. Sve što je posle toga uradio Stefan Lazarević je bilo jeftino vađenje i bezvredna šminka za ojađeno lice svoga, propasti sklonog naroda.” Eto, to nam je skamenjenim od užasa, ispričao čilac za koga smo mislili da su mu poznavanje tehnologije pečenja rakije i ćeretanje pred seoskom prodavnicom vrhunac intelektualnih sposobnosti. Nedugo posle toga, kad su čiča i limar otišli na snimanje pluća, u sobi se, ispitivački promolivši glavu kroz vrata, pojavio uglađeni čovek u satenskoj pidžami i prišao mom krevetu.

“Izvinite što ja ovako, ali sam osetio potrebu da vam izrazim zahvalnost. Došao bih i ranije, ali nikako da se ukaže prava prilika. Možda ste primetili da sam danima špartao ovim prokletim hodnikom sa toalet papirom u rukama? Bio sam dosadio i bogu i narodu, znao sam to. I ko zna koliko sam ljudi omeo u zadovoljavanju različitih potreba? Ali me ni za tren nije napuštala nada da će me konačno potrefiti sreća. Naime, po dolasku u bolnicu, danima nisam išao u WC, nisu tu pomagali ni laksativi ni čajevi, jednostavno sam bio zabetoniran kao otvori pećine u koju je skladišten nuklearni otpad. I onda iznenada, valjda je tako htelo proviđenje, vi ste se verovatno iscrpljeni bolešću okliznuli u kabini i pogodivši me glavom u stomak izazvali eksploziju. Prijatelju, hvala vam do neba, vi ste mi spasili život, jer sam iz sebe izbacio sedmodnevni čemer koji mi nije davao smiraja, ni jedan, jedini tren.” Onda je na metalni ormarić spustio kesu sa mandarinama i kesicom Negro bombona. Kroz priču se ispostavilo da je čovek s koturom bio penzionisani vozač autobusa saobraćajnog preduzeća Raketa iz Užica, ispostava u Bajinoj Bašti.

Mada ispočetka baš i nije bio siguran, setio me se iz studentskih dana, kad sam se pred praznike gurao u jedan od ona dva busa koja su u to vreme saobraćala između Bajine Bašte i Beograda. Onda je otvorio kesicu Negro bombona i poslužio mene i Sašu. “Lakše se diše”, rekao je kao u jednoj davnoj reklami, i izašao iz sobe nasmejan. Život je samo “spirala bola”, glumatajući je rekao Saša. Tvom humanizmu samo još fali zrela renesansa, da bi postao kompletan heroj, Iz pravca ženske sobe čulo se tandrkanje kolica za delokaciju. Onda su se vrata koja vode u prizemlje malo zaglavila, kolica su pod pritiskom neplanirano ubrzala niz stepenište, što je pak posledično doprinelo klizanju pokojnice niz kolica. Odozdo su naišli Milenko limar i brkica s kačketom, a baba koja je jedno vreme bila šampion u kašljanju je s kolica jurnula pravo na njih. Ne znajući za status lica na kolicima Milenko je u zadnjem momentu uhvatio babu za ruke, kako se ne bi skotrljala niz stepenice. “Od ledenih žila, gotovo sprljih ruke”, rekao je Milenko, praćen teatralnim apaluzima prisutnih. Onda je otišao u kupatilo i pola sata prao ruke sapunom i mlakom vodom, čekajući da se koža na rukama sama osuši…

“Zajebi radnju”, rekao je Milenko, “nikad se ne zna.” No šta da se radi, ljudi su puni predrasuda i sujeverja koji su stvarani decenijama pre njih. Pokojna starica je samo prebačena na neko drugo mesto, za koje su putevi uvek otvoreni i na koje se stiže sa svih strana. U dnu hodnika s desne strane, tamo gde se nalazi prostorija sa malim stolom i stalažom za lekove, čovek u narandžastoj pidžami, koga su poznanici zvali Esko, se raspravljao sa medicinskom sestrom i tehničarem oko otpusta sa odeljenja. Molili su ga da se strpi do sutra, jer mu lekari, zbog prezauzetosti, nisu uradili otpusnu listu. Protestvovao je, mada vrlo uljudno, hvatao se za glavu, provlačio prste kroz kosu, širio ruke, iznosio razloge…ali su zdravstveni radnici ostali neumoljivi. “Ti si bre ozdravio, pobedio si koronu čoveče, u pitanju su samo administrativni detalji. Dan pre ili kasnije, šta to menja?” rekla je medicinska sestra lepo našminkanih očiju.”Nekad može promeniti sve”, uzvratio je Esko i seo na klupu pored zemljakinje koja je posle duže priče uspela da ga smiri.

Popodne je u sobu došla dežurna medicinska sestra i bezličnim glasom rekla da Milenko Stevanović iz Kostojevića i Antonije Stanić iz Kremana, odnosno građevinski limar i čičica u prugastom odelu - da, tek tad sam primetio da je teget odelo imalo tanke, bele pruge, kao što sam i prvi put čuo čičino ime - sutra pre podne mogu da idu kući, jer je njihovo lečenje završeno. Otpusne liste dobijaju ujutro. Milenko je poskočio kao razdragani deran, dok se brkica, klimnuvši glavom okrenuo na bok, i prebacio sako preko leđa. Saša i ja smo se zgledali, a druga medicinska sestra je otpočela sa kačenjem kesa i kutija sa tekućinama na stalak, koji se zamalo nije prevalio preko Sašinog stomaka. Dok smo pratili kapanje tečnosti u plastična crevca kojima su spasonosne kapi dopremane u naše organizme, pričali smo o filmovima braće Koen i Kristofera Nolana. Saša je baš gotivio tog Nolana jer je bio stripovski tip, čiji junaci su se borili protiv raznih hulja, za pravdu i spokoj građana. Ja sam pak više naginjao braći Koen, jer su njihovi likovi uglavnom bili realistični, sofistikovane, sumanute i usijane bitange.

Čuli smo kako Milenko sa sinom razgovara o satnici sutrašnjeg prepodneva, dok Antonije Stanić, čovek u prugastom odelu nije zvao nikoga. Sutra ujutro, nedugo posle vizite su dobili otpusne liste. Spakovali su stvari, Milenko u kese i torbice, Antonije u jednu torbu koju je nehajno, kao karabin, okačio o rame. S Milenkom smo razmenili brojeve telefona, dok je brko u prugastom odelu kratko podigao ruku u znak pozdrava i napustio sobu. Za njim je krenuo i Milenko koji je s vrata viknuo da bi obavezno trebali da se čujemo. Onda je i on nestao iz vidokruga. Koščati, visoki čovek po imenu Esad Kovačević je svoju već legendarnu narandžastu pidžamu zamenio farmerkama, košuljom i kožnom jaknom. Čuli smo kako sa nekim ugovara termin povratka u Prijepolje, da je sve OK i da će čekati na klupi u hodniku, mada ne može dočekati da zapali cigaretu, zapaliće dve odjednom kad budu krenuli iz bolnice, smejao se od srca. Napokon je bio radostan, vedrina mu je prekrivala lice dok je razgovarao sa zemljakinjom, vireći povremeno napolje kroz rešetke na prozoru. Posle izvesnog vremena mu je zazvonio mobilni telefon!?

“Šta reče to?” upita tamo nekog .”Ma hajde bolan šta pričaš? Ma nemoj mi to. Ama Milane šta ti je, jesi li izludio”, čulo se u hodniku. “Umrla, čuj umrla, šta to pričaš Milane, kako umrla…” glas mu je postajao sve drhtaviji i mekši…”Nemoj mi mater” pa zastade… “Šta ti je? Pa iz bolnice sam je izveo u dobrom stanju. Jooj Mika, pa kako, kad ? Noćas? Je l’ bila sama? Reci mi je li bila sama? Joooj…” zacvileo je tiho kao napušteno dete. Kad je komšinica krenula ka njemu, zaustavio ju je ispruženom rukom. “Joooj, da sam je još samo jednom vidio! Samo jednom Milane”, već je ridao. Pogledao sam u Sašu, i njemu i meni su oči bile vlažne. Spustio je telefon i seo na klupu. “Umrije mi mati”, reče komšinici Ljubici, koja je sela kraj njega i zagrlila ga. “Jooj mati! bila si radost svima, a sebi najveća muka”, vrteo je glavom. “Ljudi, da sam je bar još jednom vidio živu. Da sam je još samo jednom vidio, još samo jednom…” - neprestano je ponavljao. Izgleda da je Saša bio u pravu kad je, našalivši se, rekao: Život je spirala bola. U sobi smo ostali Saša i ja. I ostale sobe su se polagano praznile. Po otpustima se činilo da zlo jenjava, mada je smrt pedantno vodila svoje evidencije.

U svetu je vladao opšti metež. Sportski događaji su se odvijali po praznim halama i stadionima, a iz Vuhana, Kina, su odašiljane slike omladine koja se zabavlja po disko klubovima. Širom planete, narod se makljao s policijom, a nekad i međusobno. Nekad s razlogom, a nekad i ne. Fama oko vakcina je nadilazila filmske scenarije. Negde su ljudi beželi od vakcine kao od nečastivog, a drugde je za njom vladala prava pomama. Neke vlade su svojim građanima gotovo zabranili da izlaze iz kuća, zatvorivši sve sem apoteka, benzinskih stanica i prodavnica hrane, dok su strancima sa potvrdama o vakcinisanju dopuštali da nesmetano šniraju kud hoće. Drugi su se zabarikadirali na imanjima i u stanovima spremni i na oružane obračune…Koji su se, naizgled nevezano, prelivali na ulice. Većina je tražila načine da pobegne, jer je dolazilo leto i zavladala je prava pomama za aranžmanima, od Albanije do Pacifika. Cena lekova protiv kovida (o kojima se malo znalo) je rasla, cena vakcina je veštački održavana visokom, dok su Majk Tajson i Erl Roj Džons Junior u revijalnom meču boksovali nerešeno i zaradu od 10 miliona dolara podelili u dobrotvorne svrhe. Svet je bio na prekretnici, sva značenja eskapizma su bila u igri. Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo. Pogledao sam oko sebe, ali moje drugarice nije bilo. Nisam znao šta se desilo s njom, je li umakla ili je zamakla, što rekao majstor Milenko? No da joj se još nešto desilo, sigurno bih znao. Ljudi u kombiju su dremali, a napolju je tama već prionula za plodno tlo.

Vozača saniteta sam poznavao od ranije, zajedno smo smeštali lica po ustanovama za smeštaj. “Ne znam brate, ali mislim da već šesti put danas vozim na ovoj relaciji”, reče. I pored toga što je znao gde stanujem, jer smo nekad bili komšije, pogrešio je ulicu. Umesto u desnu, paralelnu sa glavnom, otišao je u levu i stao pred jednom od zgrada od opeke i betona.. “Ajde buraz, povika”, onda se udari po čelu i reče: “Izvini, pogrešio sam ulicu.” “Nema veze” rekoh, “poznajem teren pa ću lako do mog dvorišta.” Izašao sam iz kombija, zaobišao zgradurinu ispred mene, prošao putanjom koja je nekad davno vodila između lokalne kovačnice i zatvora, izašao u glavnu i kroz prolaz jedne od najstarijih soc-realističkih građevina stupio u polutamu dvorišta gde sam morao da se odmorim. Naslonio sam se na dvorišni zid zgrade biskopa “ Tara”. Jedna novija građevina bila je dozidana uz taj stari bioskop koji je nekad bio centralno mesto kulturnih zbivanja u varoši. Ispod bioskopa, na mestu koje se zvalo “Pod berzom”, je bilo igralište na kome se uglavnom igrao mali fudbal. Poprečno, bila su postavljena dva koša, jer je posle prve zlatne medalje koju je Jugoslavija osvojila u košarci, u našoj varoši naglo poraslo interesovanje za igru pod obručima.

Igralište je bilo posuto sivom, grubom šljakom od koje su nam kolena stalno bila oguljena. Na drvenim prozorima prostorije koja je nekad služila kao garderoba, još uvek je stajala izbušena žičana mrežica. Tad sam bio klinac i nikako nisam uspevao da se uz pomoć tzv.lopovskih merdevina, s drugarima dokopam prozora kako bih mogao da gvirnem u prostoriju u kojoj su se presvlačile sve te božanstvene glumice i pevačice. U sali, a i okolo se tiskalo mnoštvo sveta. Kad je nastupala Tereza Kesovija gužva je bila neopisiva, još jedna sala ne bi bila dovoljna. Poziciju “spoljnih posmatrača” su zauzeli lokalni mangupi koji su jedini imali “pravo” da na smenu vire kroz prozore. Vršnjake su eliminisali šamarima, a nas klince čvrgama i “macolama”, jer mi nismo imali šta tu da tražimo. Sada , taj prostor pripada lokalnoj pošti, dok bioskop skoro da više ne pripada nikom. Uz stepenice sam se peo veoma polako, dah mi je bio kratak, ispresecan. Stajao sam na svakom drugom podestu kako bih se odmorio. Stan u kome sam živeo je bio u nadgradnji, što je po visini odgovaralo petom spratu. Kad sam stigao do četvrtog sprata i ugledao vrata koja vode na zajedničku terasu, ukapirao sam da sam pogrešio ulaz. Izašao sam na terasu, pošao levo ka centralnom delu i udario u zid. Skoro obnevideo sam pokušao još jednom, kad se setih da je taj pregradni zid postavio alavi naslednik pokojnog komšije koji je stan u potkrovlju proširio nauštrb zajedničkog prostora.

Kao zanemoćali duh krenuo sam ponovo prema prvom ulazu. Ograda na terasi je bila kombinacija opeke, betona i gvožđa. Od kartona i stiropora sa terase sam napravio podmetač i seo u ugao bliže vratima, oslonivši se leđima na pozidu. Izvadio sam mobilni i pustio Glenn Miller Orchestra. Ulica ispod je bila poluosvetljena, baš kao i pre trideset godina, Po avlijama i terasama se sušio veš koji je usled velike koncentracije dima u vazduhu, mirisao na sušare s tinjajućim panjevima za sušenje mesa. Šarao sam pogledom po nebesima pokušavajući da pronađem sazvežđe Oriona, njegov pojas ili bar oblak. Znao sam da se nalazilo negde između Bika, Velikog psa, Malog psa, Eridana i još nečeg. Setio sam se da su Betelgez i Rigel najsjajnije zvezde sazvežđa. Ali nije vredelo, nisam mogao da ga lociram, iako se radilo o naglašeno zimskom sazvežđu, nisam ga video. Iznenada, rasutu pažnju potrošenog očevidca, sabra neki unutrašnji fijuk, pa pored već standardne slabosti, posle duže vremena osetih strah. I nisam znao šta da radim? Pored straha od promaje, drugi najveći strah moga naroda, strah od gladi. Setio sam se sjajnih devojaka sa putovanja, riba manekenskog izgleda kako sa “švedskog stola” na poslužavnike tovare gomilu hrane, koja bi im u normalnim okolnostima bila dovoljna za tri dana.

Umesto Oriona, u svemirskoj pomrčini sam nazreo gladne godine kako palacaju račvastim, neutaživim jezicima. I znao sam da je gotovo, ta nacionalna bulimija, opsednutost prepunim zamrzivačima i sušarama, to zatrpavanje praznine ogromnim količinama hrane, još mnogo pre pandemije… Sve to nije slutilo na dobro. Nije se izgleda više radilo o transgeneracijskom, već o transgenetskom prenošenju straha od gladi. I tu se ništa nije moglo Ne znajući šta da radim prepustio sam se nagonskoj reakciji i navalio na sardine i paštete koje sam štekov’o u bolnici, ljuštio sam skrcana bolnička jaja i srkao sokove na slamčicu. Sve sam to bio sačuvao, jer se nikad ne zna kad će i šta zatrebati. Bio sam u zavetrini, pod nastrešnicom nadograđenog sprata i nije mi bilo hladno. Glena Milera je smenio Sekstet Marković – Gut. Posle numere Cveće cafnalo ( koja je obrada stare, narodne pesme sa Kosova ), krenule su da me spopadaju slike, kao iz filma napravljenog od nasumice izabranih, loše zalepljenih parčića celuloidnih traka. Osećao sam teški umor, zapitan da li ću ikad u Kaškaišu slušati muziku okeana, hoću li posetiti Hrabalov grob i prošetati Bulevarom sumraka? Onemoćao, samo sam tako sedeo i čekao. Čekao da neko pozove… Ili da jednostavno zaplačem. Još petnaestak minuta sam na radiju slušao Roja Orbisona. kad je do mene doprla vest o smrti Đorđa Balaševića. Onda sam ustao i hodnicima vremena, sećajući se umrlih, dugo putovao do mog stana. Svi su bili razdragani što me vide, dok sam ja samo stajao na tim vratima lišen sadržaja, osećajući da mi je nešto zauvek izmaklo. I nisam znao kako dalje.