Tema: Pola veka od kulturne revolucije u Kini
kulturna revolucija

Haos može da počne: Naredba Mao Cedunga

Photo: www.vintage.es

Smrt za klasnog neprijatelja

Hipnotisana gomila: Mladi Kinezi ispod portreta Mao CedungaMaova kulturna revolucija ne može da se razume bez poznavanja svega onoga što se desilo desetak godina pre. Postoji političko-istorijska podloga odnosno uzroci koji objašnjavaju ovaj strašan fenomen u kineskoj istoriji. To je period u kome je zavladala diktatura histerične mase uz sveopštu podršku vladajuće elite. Ova revolucija je podrazumevala ubijanje civila od strane naoružanih paravojnih formacija i pogrom nad „klasnim neprijateljem“.

Predsednik Mao Cetung (1893-1976) izjavio je da ovakve akcije treba održavati na svakih sedam do deset godina da bi se održao revolucionarni duh i žar u kineskom narodu koji je počeo da opada posle osnivanja Narodne Republike Kine, 1949.

Koji je bio cilj kulturne revolucije?

Za masu, obične ljude, ova revolucija je trebala da odbaci „stare duhove“; odnosno pet crnih kategorija: zemljoposednike, farmere (bogate seljake), kontrarevolucionare, antisocijalističke elemente i desničare. Svi oni su bili neprijatelji socijalizma, kineske države, i običnih ljudi. Međutim, pravi cilj revolucije je krvavi obračun između neistomišljenika unutar komunističke partije koji su imali drugačije poglede na dešavanja u zemlji. Predsednik Mao je nameravao da zameni svoje naslednike sa vođama koji će biti mnogo više odaniji i verniji njegovom razmišljanju.

Šesnaestog maja 1966. objavljen je početak dizanja Velike proleterske kulturne revolucije. U obaveštenju je rečeno: “Kulturna revolucija je podignuta jer su liberalno- buržoaski elementi zavladali partijom i moraju da se otklone kroz post-revolucionarnu klasnu borbu.“

Predsednik Mao je podigao na noge sve one na kojima počiva budućnost - omladinu. Gradska mladost koja je svakako bila želja promena, besna na trenutnu situaciju, generacija koja je žudela za boljim životom formirala je odred Crvene garde. Mao je naredio armiji i partiji da se nikako ne suprostavljaju crvenogardejcima. Jer, onaj ko ima mladost taj ima i budućnost - sigurno je tako razmišljao predsednik Mao.

Kult ličnosti: Mao Cedung, najveći VođaŠta je proizvelo kulturnu revoluciju?

Odgovori se mogu naći u odnosima između dva komunistička centra: Moskvi i Pekingu. Sovjetski Savez je prva socijalistička država sveta. Zvezda vodilja svim zemljama iste ideologije. Ali, Peking je bio mlada, tek formirana najmnogoljudnija komunistička zemlja. Odnos između dve zemlje, mada ideološki bio ravnopravan, bio je ipak odnos starijeg prema mlađem od sebe. Moskva je strahovala da bi Peking mogao da zauzme prvo mesto u komunističkom svetu. Sve se promenilo posle Staljinove smrti 1953. Tri godine docnije kada je Hruščov pročitao tajni referat protiv Staljinove zloupotrebe vlasti, njegovog načina vladavine i takvog, “staljinističkog“ sistema, odnosi između dve zemlje konstantno su se pogoršavali. Ipak, Staljin je bio svetitelj komunističkih zemalja, a njegov sistem vladavine bio je nepogrešiv.

Mao Cetung je 1957. pokrenuo „kampanju protiv desničara“. Ta kampanja, u stvari, nije bila uperena protiv desničara i nacionalista, već protiv inteligencije. Morala je da se uguši svaka drugačija i slobodna misao. Pravi intelektualac je samo „pošten intelektualac“ koji sledi put i doktrinu svoje partije. Svako skretanje s tog puta vodilo je u provaliju. Predsednik Mao je osmislio još jednu akciju  naredne godine, „Veliki skok napred“ koji je trebao da omogući da Kina pretekne u proizvodnji vodeće kapitalističke zemlje, Sjedinjene Američke države i Britaniju. To je bio pokušaj modernizacije zemlje. Ovim je trebalo da se pokaže nadmoć socijalizma nad kapitalizmom. Seljaci su se više bavili proizvodnjom čelika nego poljoprivredom. Sve što je moglo da se pretopi, lonci, šerpe, metalni kreveti, ralo, sve je pretvarano u čelik, ali vrlo lošeg kvaliteta. Seljak je zapustio obradu zemlje što je dovelo do siromaštva i pojave gladi jer nije bilo dovoljno namirnica da se prehrani mnogobrojno stanovništvo. Na desetine miliona ljudi je pomrlo od gladi.

Uputstvo: Kako postupati sa neprijateljimaGodine 1959. Mao je počeo da sprovodi novu akciju. Cetung je pokušao da ide u korak sa vremenom i da demokratizuje sistem ugledajući se na „velikog brata“ iz Moske, Hruščova. Pod sloganom „Neka cveta stotinu cvetova i neka se takmiči sto škola mišljenja”, vlast je dozvolila da se izraze različita mišljenja koja je trebalo da pomognu da zemlja pobedi krizu u koju je zapala zbog nerazumne ekonomske i privredne politike. Dozvoljena je kritika partije i vlasti, a takođe se tražila i samokritika partijskih funkcionera. Pod kritikama ministra odbrane, Peng Dehuana (1898-1974) predsednik Mao je priznao da se ne razume najbolje u poljoprivredu i priznao svoje greške koje će ministra odbrane skupo koštati. Naime, tokom kulturne revolucije Peng Dehuan je bio izložen javnim poniženjima i mučenjima.  

Predsednik Mao je odlučio 1959. godine da se povuče sa položaja predsednika države, pa je ostao samo na čelu partije. Međutim, položaj šefa države je ponovo preuzeo deset godina kasnije, 1969, na krilima kulturne revolucije.

U međuvremenu kinesko- sovjetski odnosi su se toliko pogoršali da su jedna i druga strana prekinuli svoju ideološku ljubav. Kina je tražila podršku Sovjetskog saveza kao komunističke supersile zbog teritorijalnog spora oko Tajvana. Te kinesko-sovjetske suprotnosti i teritorijalni spor oko Tajvana su otvorili vrata u odnosima Sjedinjenih država i Kine koji su doživeli vrhunac kad je Kinu 1972. posetio Ričard Nikson, predsednik SAD. Mao je bio uveren da će ga zadesiti ista sudbina kao i njegovog kolegu, sovjetskog vođu Hruščova, koji je smenjen sa vlasti 1964. Smatrao je da je za to kriv njegov pokušaj revizije marksizma-lenjinizma, želja da se stisak vlasti olabavi odnosno da se demokratizuje sistem. Kulturna revolucija će postati Maov odgovor na opoziciju prema Hruščovljevom načinu vladavine i pogledima na dešavanja i politiku. Želeo je da potuče svoje partijske rivale i nametne svoj primat. Međutim, za tako nešto bila mu je potrebna velika podrška mase. Imao je staru slavu jer je bio vođa revolucije i rata za oslobođenje Kine od nacionalista i kolonijalane vlasti Japana. Umesto demokratizacije zemlje i sistema on je otišao u totalnu suprotnost - u radikalno ultralevičarstvo.

Điang Čing: Šefica četvoročlane bandeSupruga predsednika Maoa, Điang Čing (1914-1991) koja je imala veoma veliku i važnu ulogu u ovoj epizodi kineske istorije, 28. jula 1966. izjavila je: „Ukoliko dobri ljudi tuku loše ljude, to čine s pravom; ukoliko loši ljudi tuku dobre ljude - dobri dosežu slavu“.  Ova poruka Maove supruge bila je, u stvari, opravdanje za zlo. Nastupilo je vreme potkazivača, kad je za smrtnu kaznu bila dovoljna samo sumnja da je neko počinio grešku. Iako je ovo događaj koji pripada XX veku, neodoljivo podseća na reči koje je izgovorio papski legat Arnold Amalrik (Arnaud Amalric, umro 1255): „Pobijte ih sve, Bog će prepoznati svoje“, tokom krstaškog rata protiv Katara. Nije li isti metod? Ukoliko si loš odnosno ne odgovaraš vlasti, nasilje nad tobom je opravdano. Ukoliko si dobar, a pretrpiš nasilje „dosegnućeš slavu“.

Vremeplov dešavanja

Nasilje omladine koja se okupila u zbor Crvene garde započelo je u studentskim kampusima. Učenici su optuživali svoje profesore. Bio je to obračun sa inteligencijom koja je mogla da se pobuni protiv načina vladavine. Policija je dobila naređenje od vlasti da ne sme da se suprostavlja nasilju Crvene garde. Početkom avgusta 1966. stradao je i prvi prosvetni radnik: Bijan Žongjuan, direktor pekinške Ženske škole. Podlegao je mučenjima. Zabranjen je svaki oblik religije. Naređeno je zatvaranje svih crkava i hramova. Uništavani su istorijski i kulturni spomenici kao predmeti koji su podsećali na stari svet, svet koji je ugnjetavao ljude.

Od sredine avgusta do kraja septembra 1966, odredi Crvene garde su spalili preko dva miliona knjiga, preko tri miliona slika, umetnina, delova nameštaja. Oko 77 hiljada ljudi je proterano iz Pekinga i odvedeno na silu na selo.

Protiv kontrarevolucionarne klike: Crveni gardisti u akcijiGodine 1967. pokrenuta je kampanja protiv protiv predsednika države Liju Šaoćija, koji je na predsedničkoj funkciji bio od 1959. Dve godine kasnije, 1969, Šaoći je preminuo od posledica nasilja. Na udaru je, pre svih, bio Deng Sjaoping (1904-1997), čiji je sin Deng Pufang nateran pred članovima Crvene garde da se izjasni kao kapitalista i onda bačen sa prozora trospratne zgrade prekinškog univerziteta, posle čega je ostao trajni invalid.

Iste te godine Crvena garda je otvorila vatru na civile u gradu Ksiningu (Xining) u provinciji Činghai (Qinghai) da bi uvela vojnu kontrolu nad novinama i radio stanicama. Kulturna revolucija je u okviru ove akcije imala nekoliko kampanja. Prva iz 1968. se zvala „Očistite klasne redove“ i podrazumevala lov na izdajnike, špijune i kapitaliste. Tokom ove kampanje pobijeno je 500.000 ljudi. Mao i Centralni komitet Komunističke partije Kine izdali su proglas da se odmah zaustave konflikti. Mislili su, ukoliko bi ovaj proces izmakao kontroli mogao bi da se pretvori u sveopšti pokolj koji bi mogao da izazove rat i nesagledive posledice po region i svet. Armiji je dato zeleno svetlo da se obračuna sa frakcijom stvorenom unutar Crvene garde koju su zvali „ pobunjeni“.

Međutim, 1970. proglašena je kampanja „Jednim udarcem uništiti opoziciju“. Ova kampanja je bila uperena protiv kontrarevolucionara, protiv onih koji vrše pronevere, “ekstravagancije”, te radi sprečavanja destruktivne kontrarevolucionarne aktivnosti. Već 1971. objavljena je kampanja „Protiv kontrarevolucionarne klike“ koja je trajala najduže, sve do 1976. Ova kampanja je obeležena unutarpartijskim sukobom između Mao Cetunga i Lin Bijaoa, ministra odbrane i vicepremijera Narodne Republike Kine. Sukob se završio logično: avionskom nesrećom u kojoj je poginuo Lin i njegova porodica posle njegovog navodnog pokušaja da ubije predsednika Maoa.

Kontrarevolucionarno ludilo: Crveni gardisti u kampanjiGodine 1975. došlo je do vojnog obračuna između armije sa stanovnicima muslimanskog zaseoka u provinciji Junan.  Januara 1976. preminuo je „voljeni premijer“ Džou Enlaj, a nekoliko meseci kasnije došlo je do incidenta na Tjenanmenu, trgu Nebeskog mira, kada su se okupili građani da izraze počast preminulom premijeru i negodovanje protiv kulturne revolucije i četvoročlane bande koja je sve više preuzimala vlast, budući da je predsednik Mao već bio jako bolestan.

Mesec dana posle smrti Mao Cetunga, u oktobru 1976. nove kineske vlasti odlučile su da raskrste sa ultralevičarskom politikom koja ja nanela ogromnu štetu Kini. Na udaru se našla antipartijska klika „ četvoročlana banda“ u kojoj su bili Maova supruga, Vang Hangven, Džang Čunkijao i Jao Venjuan. Oni su nameravali da preuzmu vlast i nastave sa Maovom pogrešnom politikom koja je vodila Kinu u propast. Članovi grupe su uhapšeni.

Posledice kulturne revolucije

Novi pravac kineske spoljne i unutrašnje politike zacrtan je na „pobedničkom“ XI kongresu Komunističke Partije Kine koji je održan od 12. do 18. avgusta 1977. To je bio prvi kongres bez Maovog prisustva koji je održan posle hapšenja „četvoročlane bande“. Na tom kongresu je odlučeno da se vraćaju sve funkcije Deng Sjaopingu koje su mu bile oduzete, pošto je nekoliko puta pao u nemilost predsednika Maoa i Crvene garde.

Godine 1981. kineske vlasti su usvojile rezoluciju Komunističke partije u kojoj je objavljeno da Mao ima glavnu odgovornost za kulturnu revoluciju koja je dovela do pada i najvećih gubitaka od osnivanja NR Kine. Sa druge strane, Maovi sledbenici- Maoisti tvrde da je kulturna revolucija najviša tačka komunizma u istoriji čovečanstva.

Smrt intelektualcima: Poruka crvenih gardistaKao negativne posledice kulturne revolucije navodi se, pre svega, pad poljoprivredne proizvodnje. Radnik više nije bio aktivan u polju i u obrađivanju zemlje već je postao aktivniji u politici. Polja su ostala pusta. Došlo je do poremećaja saobraćaja: vozovi nisu prenosili robu i putnike, već samo članove Crvene garde. Fabrike su pale u ruke armije; ljudi koji su upravljali njima su bili nestručni. Intelektualci su uklonjeni i poslati su na rad na sela. To je dovelo do nedostatka obrazovnog kadra, kao i do zatvaranja univerziteta. Takođe, treba se zapitati, da li je nedostatak demokratije u samoj partiji pomogao stvaranju i jačanju Maovog kulta ličnosti koji je omogućio da se sve to dogodi?

I najvažnije od svega: još uvek se ne zna koliko je miliona ljudi ubijeno tokom ovog ideološkog eksperimenta. Od dva do osam miliona, svaka je procena gotovo tačna.

Ludost je bila da jedan narod uništava tragove svoje prošlosti i istorije duge nekoliko hiljada godina. To je nemoguće, loše i pogrešno. Narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je da mu se ponavljaju greške iz prošlosti.

*Autor je master istoričar sa Univerziteta u Novom Sadu na odseku za istoriju na Filozofskom fakultetu; magazin XXZ dobio je odobrenje da ovaj tekst prenese s njegovog bloga “Historia Magistra Vitae Est”.

 


Galerija

Oceni 5