Smrtnicima ostaje da se dive

Kritičar magazina "Melody Maker" svoju recenziju debi albuma grupe The Seahorses završava rečima: "Dok smo mi slušali Prodigy i Chemical Brothers, Squire se zatvorio u studio s pločama grupe Led Zeppelin. Fuj! Bljak! itd." Efektno ali glupo. Uvredljivo ali ostrašćeno. Iznad svega, neobrazovano.

John Squire je bio Mozak i Ruka The Stone Roses. The Stone Roses su 1989. snimili album The Stone Roses i neko je rekao: "Ovo liči na The Beatles". Prvi put, ikad. The Stone Roses su 1990. objavili singl koji se zvao Fool's Gold i označavao Začeće. Ne britpopa (mada i toga), ne RETROaktivnosti, već nečeg što se u to vreme zvalo dance a nije podrazumevalo ni Technotronic ni Snap kao pripadnike žanra. Pratili su ih The Happy Mondays, Inspiral Carpets, The Charlatans i, što je najbitnije, Svi Ostali. Da nije bilo John Squirea, ne bi bilo ni Tom Rowlandsa i Ed Simonsa. Da nije bilo pesme Begging You (Second Coming) ne bi postojala ni Block Rockin' Beats. Budite uvereni.

Pitanje je kako bi danas izgledao r’n’r mainstream da su The Stone Roses u toku svoje sedmogodišnje karijere snimili više od dva albuma. Možda Can ne bi bili tako ubitačno neprikosnoveni i usamljeni na vrhu?

Bilo kako bilo, samo jedan album bio je dovoljan da se rodi najveći mit devedesetih. lsto tako, jedan drugi izuzetan album objavljen u pogrešno vreme bio je dovoljan da se The Stone Roses raspadnu. lan Brown je naivno pokušao da reformira bend s novim članovima, Reni je nestao, Mani se prišljamčio grupi Primal Scream, a John Squire, gitarski bog naše dekade osnovao je The Seahorses.

Ostali članovi benda prikupljeni su, takoreći, po principu slučajnog uzorka. Mlađahnog basistu Stuart Fletchera Squire je primetio na pabovskom nastupu u Jorku (iz koga potiču i ostali članovi benda). Jedan Squireov prijatelj je budućeg pevača Chris Helmea video kako svira na ulici ispred robne kuće Woolworths, a bubnjar Andy Watts je uleteo kao Helmeov prijatelj. Već posle nekoliko meseci album Do lt Yourself je napisan i bez mnogo filozofiranja snimljen u Los Anđelesu.

The Seahorses su proizvod pažljivo osmišljenog, gotovo genijalnog plana. Trebalo je sastaviti anoniman bend i zanatski posao poveriti oprobanom i predvidljivom čoveku - izbor je, nimalo slučajno, pao na bivšeg Bowiejevog i T-Rex producenta Tony Viscontija. Muzika je isto tako žanrovski strogo oslonjena na period od 1967. do 1975, jedanaest pesama od kojih je svaka potencijalni, a samo jedna očigledni hit, nova poslušna posada od koje pobuna ne preti (jer im je ionako upala sekira u med), sve u svemu - igra na sigurno. Britanska muzička štampa je grčevito očekivala lek protiv raka, a dobila je aspirin, zbog čega je Do lt Yourself pokopan kao razočaranje godine. Squire je, svaka mu čast, od svih nas napravio budale, ali - čemu sve to? Slučaj za Sherlock Holmesa.

Teorija da je u pitanju indirektni podmukli atak na američko tržište već ima dovoljno pristalica. Sam Squire priznaje globalne pretenzije. I pored svega, Do lt Yourself se ustoličio na vicešampionskom mestu britanske liste albuma. Love ls The Law- prvi singl, inače pesma s nejasno diferenciranim refrenom i ingeniozno izvezenim rifom malo koga ostavlja ravnodušnim. John Squire je na ovom albumu sebi postavio ultimativni zadatak: da u okviru pojednostavljene četvorominutne pop pesme izvuče maksimum svoje virtuoznosti i da, poštujući zakone forme, pobedi ograničenja forme. Squire se od početka igra sa samim sobom (on sam je u više navrata uporedio sviranje gitare s masturbacijom) i radi šta hoće: čas opovrgava sopstvenu legendarnost, čas nadmašuje samog sebe, jer je sve ostale odavno prevazišao. Najverovatnije bez nekog velikog mističnog razloga. Najverovatnije samo zato što mu se može.

Pre nego što se etablirao kao začetnik kubizma, jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka Pablo Picasso prošao je kroz niz stilskih faza - počevši od munkovskog manirizma svog "plavog perioda" do fovizma i opčinjenosti Gauguinom i Cezanneom, da bi u istoriju ušao kao čovek koji je pravu liniju, ugao i geometrijski krug pretvorio u umetnost. Povodom toga, jednom prilikom je izjavio da mu je trebalo trideset godina da nauči da slika kao dete.

Slično tome, The Seahorses prave muziku koja je detinje nevina u poređenju s monumentalnom revolucionarnom Misijom kojom su The Stone Roses započeli završnu deceniju prvog milenijuma. Satisfakcija koju pruža vraćanje na osnovni nivo pošto se dosegne vrh dostupna je (i objašnjiva) samo onima koji imaju dovoljno talenta i vizionarske snage da do vrha dođu.

Smrtnicima ostaje da se dive kako čovek cepa gitaru.

*Tekst je objavljen u julu 1997. godine u XZ magazinu broj 8