Limunacija, Narodno pozorište Niš
Limuu 01 S

Photo: www.narodnopozoristenis.rs

Snaga je u narodu

Na sceni Narodnog pozorišta Niš se od kraja 2018. godine prikazuje predstava Limunacija po tekstu Dušana Kovačevića. Inspiraciju za komad Kovačević je pronašao u Sremčevoj političkoj satiri Limunacija na selu. Reditelj predstave Nebojša Bradić istakao je da Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju koji dolazi u zabito selo, „već Kovačevićeva porazna slika naših naravi i običaja koji se prostiru do današnjih dana” – dakle, naše vreme učitano u onovremeni tekst. Fukoovim rečnikom imenovano, predstava, kao subverzivni čin, trebalo je da se pozabavi istorijom sadašnjosti – odnosno istorijom bolesti jednog društva; da uspostavi anamnezu – pokrene dijalog radi otkrivanja jasnih uzroka bolesti jednog društva, ali ne bolesti radi, već dijagnoze radi.

Međutim, u pokušaju da pozorišnim jezikom odgovori na pitanje u kakvoj su vezi prošlost i sadašnjost, da objasni genezu današnjih fenomena, da pokaže šta je sve uticalo na to da sadašnjost bude ovakva kakva jeste, reditelj je nejasnim i nedovoljno uverljivim rešenjima skliznuo u banalnost svakodnevice u želji da aktuelizuje Kovačevićevu „preradu” Sremčeve satire. Koketiranje sa aktuelnim društveno-političkim narativom – fenomenom „sendvičarenja” (na primer), kao najbanalnijom manifestacijom jedne političke razgolićenosti – ne doprinosi kvalitetnijem pozorišnom izrazu. Naprotiv, navodi gledaoce na površno iščitavanje, a glumce na igru koja nije dorasla složenom i istančanom satiričnom potencijalu koji tekst bez sumnje poseduje. Umesto da pozorišni čin razmrsi „nerazmrsivo” (sukobe), reditelj je „nerazmrsivo” pojednostavio lišivši ga metafizičkog i dramskog. Na pozornici Narodnog pozorišta Niš „pričana je priča”, dakle pripovedalo se, a nije se delalo. Publika je slušala o viševekovnom haotičnom političkom životu u nas, o neuređenosti političke borbe, o niskim pobudama aktera političkog života, o nezajžljivim apetitima, o prostoj i bolnoj činjenici da je sve dopušteno – „političko licitiranje, prekonoćna promena mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaja savesti”. I onda, pozorišna predstava počinje da podseća na književno delo, dok se glumci smenjuju na sceni kao što se smenjuju na stranicama knjige, sledeći rediteljski imput da se ide dalje, da se priča ispriča do kraja – pozorišna igra iščezava, a gledalac postaje čitalac, pa nije ni čudo što se dosađuje u pozorištu.

Slikajući jednu palanačku sredinu, prostor u kome se malo govori, ali mnogo otrcava i prećutkuje, i predstavnike palanačke kulture kojima se lako nameću isprazni demagozi i kvaziintelektualna laprdanja, reditelj ne zalazi dublje u ponore psihologije i filozofije palanke i njenog odnosa prema egzistenciji, življenju i mišljenju. Metafora je „izgubljena” ne samo u rediteljskom postupku već i u neodmereno dugim monolozima glumaca, koji ne gradeći likove deklamuju fraze o restauraciji narodnih prava; ispuštena je veza između jezika i mišljenja u odsustvu ma kakve inventivnosti u umetničkom opipavanju likova. Stereotipna karakterizacija likova, kao i prenaglašena i predvidljiva igra glumaca, učinili su da likovi ostanu nedefinisani, a odnosi među njima beskrvni, pa je samim tim i glumačka potraga za „pozorišnom istinom” – u svetu koji vrvi od sumnjivih istorijskih podataka, lažnih vesti i stvarnosti čija se istinitost uvek može dovesti u pitanje – neuverljiva. Aleksandar Mihailović, iako nedosledan od početka do kraja predstave, najbolje je naslutio i (iz)gradio lik Ćir Đorća, osetivši čudovište u čoveku u jednom „čudovišnom” prostoru i trenutku, otkrivši da je trajnost i univerzalnost vlastodržačkih nagona činjenica – da su prisutni u raznim prostorima i kulturama – i time na majstorski način uspostavio valjanu komunikaciju sa današnjim momentom. On je poverovao, iako već viđenom glumačkom tehnikom, da je svet umetnosti / pozorišta privid istinitiji od mnogih istina, i prepustio se igri kojoj je publika verovala.

Igra naroda – koji tumače Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Stefan Mladenović i Marjan Todorović – jeste najvredniji i umetnički najuspeliji deo predstave. Narod unosi dinamičnost i dramsku atmosferu, koja vidno izostaje u mnogim delovima predstave. U koloktivnim scenama, kada nastupa narod, počinje pozorište, a prestaje naracija. Svako od glumaca uspeo je da se izbori za individualnost u jednom kolektivnom liku, da se separatiše, ali sa neverovatnim osećajem za meru, koji podrazumeva poštovanje i uvažavanje partnera i zajednički lik. Scenski pokret omogućio je narodu da izrazi svu ekspresivnost igre, koja je, čini se, proterana iz ove predstave. Upadljivo je, međutim, da određeni delovi koreografije i scenskog pokreta neodoljivo podsećaju na pojedine momente iz čuvenog baleta Ko to tamo peva, kao što je i kraj predstave zaličio na poslednju scenu iz filma Tri karte za Holivud – ako je urađeno s namerom, dobro je, mada ne i umetnički opravdano samom predstavom; ako nije namerno, onda je upitno. Ali, nesumnjivo, snaga Bradićeve Limunacije leži u liku naroda – koji je i tužan i ozbiljan, kao i svi ljudi, kada oseti da na njemu počiva država koja nalikuje čudovištu. Narod ipak razume svet u kome živi i nasilje na kome on počiva, a u tim trenucima se i svaki govor poništava – što je nedvosmisleno prikazano scenskim pokretom koji sugestivno oblikuje lik naroda i pomaže mu da se jasno pozorišno izrazi, da telom „zaurla”, a da ne govori, da čaršijsko mrmljanje zbog nedostatka hrabrosti zameni pokretom. (Iako razigran i dinamičan u scenama u kojima nastupa narod, scenski pokret Vere Obradović krajnje je neinventivan i nedorečen u svim ostalim scenama.) Narod je razumeo da duh ćiftinstva, kao netvorački duh, jeste odgovor na ideal plemenskog jedinstva – kako je razumeo, tako je i igrao. Problem nastaje onog momenta kada narod, iako uronjen do kraja u predstavu, izvršava rediteljske zadatke čija je jedina funkcija popunjavanje „praznih mesta”. Produžene ruke koje narod u jednom momentu navlači služe isključivo efektnoj slici drveta koje narod telima i produženim rukama tvori, ne bi li upotpunio naraciju; međutim, njihov simbolički potencijal biva prenebregnut – niti produžene ruke, niti tojage do kraja predstave bivaju razigrane i umetnički funkcionalne. (Kao što ni doboš, koji sve vreme u predstavi nosi „dobošar” Bivor, iako treba da služi oglašavanju, ne biva nijednom upotrebljen.)

Minimalistička scenografija Nebojše Bradića, muzika „čistog ćutanja” Zorana Erića i simbolično sveden kostim Marine Vukasović Medenice životvorni su elementi predstave, i valjan su okvir za pozorišnu igru, ali nedovoljni za celovit pozorišni doživljaj. Oni su snažna potpora Bradićevoj ideji da naše vreme učita u onovremeni tekst, ali ne uspevaju, ma koliko snažni, da od pozorišne scene (ovog ni teksta ni performansa) naprave mesto za igru, umesto mesta za predstavljanje. Gogoljevska slika zaleđenih likova (neme scene) na kraju predstave slika je i prilika emocionalnog stanja publike tokom i nakon izvođenja Limunacije.

*Tekst objavljen u niškom časopisu Gradina, prenosimo uz dozvolu autora

Oceni 5