Opsada Sarajeva: Svedočanstva preživelih (3)
Sarajevo

Photo: Roger M. Richards

Snajperi ponovo pucaju po Tršćanskoj ulici

Masakr na Markalama

Vahida Tvico, prodavačica

Radila sam na pijaci. Oko 12 sati, dok smo radili, ja sam govorila mužu da idemo kući. Neki me je bio strah uhvatio i kažem da idemo kući. Kaže on: „Neka nas da ispušimo cigaretu“ Ostanemo. U tom momentu je pala granata. Kad je ta granata pala ja sam sjedila na stolu, od tog straha i momenta ja sam pošla da bježim ispod stola. Ne znam ni ja sama od...

Pala sam. Muž me je uhvatio nisam više ništa znala. Kad sam malo se trznula, kad sam ustala, kad sam se trznula, vidjela sam samo da je sve popadalo po pijaci. Od tog straha pošli smo bježati. Ja ne znam ni gdje, ni šta. Kad sam došla, on me je doveo do bratića svoga u kafanu. Tresla sam se. Ja ne znam kako sam i šta sam radila u tim momentima i šta je s mene bilo, dok... dok nisam došla kući. Kad sam došla kući, onda mi je sva ona slika predamnom bila na pijaci. Samo sam čula kako su vrištali, kako su letali. Ja nemam pojma ni šta je bilo, ni kako je. E, to mi je ostao i strah.

Bila sam tad i trudna sa djetetom, tako da je i ta trudnoća mi kad sam porodila malu... Dijete je bolesno. Ima jaku temperaturu. Valjda je od tog straha prešlo na dijete u trudnoći. A šta će biti, to ćemo vidjeti. Sad je vodam po ljekarima.

Ruže na Tršćanskoj

Amina Begović, glumica

11. septembar 1994. godine. Snajperi ponovo pucaju po Tršćanskoj ulici, kao što pucaju svaki dan. To je bilo jedino svjetlo u mraku koje nas je osvjetljavalo, znači par sekundi dok proleti svjetleći metak, osvijetli se prostorija i mi vidimo šta se dešava unutra. Septembar je jedan od najljepših mjeseci u Sarajevu, zna da bude jako lijep. Sivilo je okolo, grad je razrušen, sve je izgorilo. Unisove zgrade su već gorile, jako ružno izgleda. Odjednom u tom sivilu, preko Tršćanske ulice, ispred Unisovih zgrada, ja vidim prekrasne ruže. Ruže koje je neko sadio dok je još bio mir i dok je to trebalo da izgleda tako. Te ruže su malo podivljale u tom ratu. Nije ih niko... ono... sjeckao, zalijevao i tako. Međutim, to je u svom tom sivilu. Znači, kad niko nije mogao da očisti tu Tršćansku ulicu.

Mene je više bilo tunela strah, nego prolaziti kroz Sarajevo kroz te granate, neki čudan strah me uhvatio u tom tunelu

Kad niko nije smio da izađe slučajno sa nekom metlom da skloni one ostatke stakla, odjednom iz svega toga niču neke ruže. Moje osjećanje je bilo... ma, ne može se opisati ta ljepota, ta sreća koju sam ja osjećala tada. Ja sam se spremila i otišla sam preko te Tršćanske ulice, čovjek stisne zube i pretrčiš koliko može... jer je bio bistar dan... koliko može brže i ponijela sam neke makazice i onda sam nasjekla te ruže i donijela sam ih u svoju sobu. Kasnije, kad su me pitali ljudi odakle ti ruže, kažem ja: „Ispred Unisovih zgrada“. Kaže: „To je nemoguće, nisi valjda zbog ruža prešla Tršćansku ulicu?“ Kažem: „Jesam“.

Potraga za drvima

Sabiha Nadarević, domaćica

Bila su strašno skupa. Nije niko dostižan bio da kupi to. Ja lično išla sam svaki dan i do podne i iza podne u drva. S tim što sam imala smeđe hlače i zelenu bluzu, zelenu maramu, tako da me ne bi četnici vidjeli s Borija, s Trebevića. Išla sam iznad Džavida Haverića, iznad škole, svaki dan. Po pet vreća, ja sam šutala nogama, dvije pod rukama, tri nogama šutam. Al’ to nisu bila tvrda drva. To su bile iglice od vrhova borovine. Iglice bile su, vjerujte. I ja to kući kad donesem onda... imala sam malu pećicu da sam se poslužila da kafu ispečem. To je minijaturna bila mala pećica. A kad oni obore, ja ujutro ustanem kad čujem motorku, radi gore, ja trčim za tim drvima, vjerovali ili ne u tu šumu. To kad padne veliko drvo, to invazija naroda napadne na to drvo. A ja uzimam što meni preostane... onako malo. Ja sam zadovoljna bila. A kad dobih grane, to je bila za mene premija. Pa onda štrikovima vuci na leđima i tako da sam dovlačila kući da bi opstali.

Putovanje kroz tunel

Gertruda Munitić, primadona Sarajevske opere

Rano ujutro u pet sati, kola su me dovela pred ulaz u tunel. Toliko je bio taj tunel mali da ga ja takoreći nisam ni vidjela. Cijelo vrijeme sam pitala vozača gdje je taj tunel, gdje je taj tunel. Pa, kaže da je ovdje. Ja kažem: „Šta, ova rupa. Ma nemojte me zafrkavati. Pa kako ćemo proć’ tu?“ A ja inače imam tako jednu čudnu, neću reći fobiju, strah, od zatvorenog prostora. Ne volim jako zatvoren prostor, a ne volim ni neke velike visine. Međutim, nisam znala još šta me čeka. I sad dođemo mi do tog tunela i čekamo da dođu kolica da bi uzeli prtljag i kaže mi ovaj koji me je pratio: „Gospođo Gertruda, molim vas, vi sjednite na vaš prtljag, a ja ću gurati to, jer niko ne može... naravno tunel je toliko uzan, mali. Morate se još čak i sagnuti, pogotovo kad hodate, niko ne može iz suprotne strane dolaziti“. A iza mene je bila... pa horda ljudi. Ja mislim 10, 20 ljudi.

Dakle, i taj insert je interesantan, mogu reći, duhovit. Ja, kako sam uvijek vedra i vesela i kako uvijek želim od nekakvih tmurnih trenutaka napraviti i nekakvu ljepotu i od straha, naravno. Mene je više bilo tunela strah, nego prolaziti kroz Sarajevo kroz te granate, neki čudan strah me uhvatio u tom tunelu. I sjedim ja na tim kolicima, nikad to ne mogu zaboraviti, na tim koferima, sjedim ovako, držim noge i ovako. I onda počnem: „la, la, la, la, la, la, la, O sole mio, tjararari!“ Sve je to još bilo lagano... „Kvore, kvore, ingrato“, ništa, a ja „haaaaaa“, a ovi iza mene: „Jao Gertruda, nemojte molim vas!“ A ja opet – aaaaa, dam sebi snage. Da ubijem svoj strah, a ovi iza mene kažu: „Gertruda, kumim te Bogom nemoj više, obrušit će se cijeli ovaj tunel, pašće sve na nas od tvog glasa“. Onda smo se toliko počeli smijat’ da ja tih kol’ko... sto metara... kol’ko, ne znam ni kol’ko metara ima. To je prošišalo u jednom cugu i došli smo tamo, izašli van, a ono puca li puca.

Vjenčanje u opsadi

Smilja Gavrić, građanka

To moje vjenčanje i ta sama naša odluka da se vjenčamo usred rata, isto mi je bila normalna u tom momentu bez obzira na sve drugo, na jednu neimaštinu totalnu, kako ćemo pripremiti uopšte to vjenčanje, kako ćemo počastiti ljude, drage naše prijatelje koji će tu biti prisutni. Ništa nas nije obeshrabrivalo, niti to što nemam vjenčanice, ni šta ću obući, ni moj muž koji je izbjeglica. Međutim, on je cipele dobio od jednog našeg dragog prijatelja, dobio je sako od mog rođaka, dobio je i pantalone tuđe, a ja... ja kažem: „Šta ću ja sa sobom?“ Kaže on: „Pa eto otvori ormar,pa naći ćeš nešto“. I stvarno tako i bude. Nađem jednu haljinicu, koju sam nekad davno kupila negdje tamo u Atini i, naravno, moram je oprati. Nema ni hemijske čistione, nema ništa, ali nakon svega, nakon pranja, ja nisam mogla je popeglati, znate. I ja sam tako obučena, u toj neispeglanoj haljini dočekala i svatove, i sve.

Mene jednostavno u svemu tome nije bilo jako puno strah, jer sam onda odjedanput postala svjesna da sam se ja porodila, pa da je beba na sigurnom, a mene je eto tako ranio ili metak ili geler granate

I ja se dan danas sjećam, dobrog, najboljeg druga mog muža, Gorana, koji je rekao: „Pa, kako ćeš tako nepopeglana na vjenčanje?“ Ali, mene to jednostavno ništa nije sekiralo, niti mi je to smetalo, niti mi je to značilo, ta nepopeglana haljina. Mi smo opet u tom svemu bili toliko... kako bih rekla... u jednoj divnoj atmosferi, i čak kad smo otišli... otišli smo pješke, znate, na vjenčanje. Nismo ni auta imali, ništa nije bilo, pješke smo svi otišli, a kad smo se vraćali, na žalost, zagranatiralo je tako da smo morali ono... trkom smo se razbježali samo što smo izašli, i onda smo otišli u jedan mali restorančić, gdje je firma moga muža nam, eto, organizirala mali kao ručak i tako... i tu smo jeli pravo meso.

Porođaj

Hatidža Demirović, direktorka Biblioteke grada Sarajeva

Tog 7. juna ‘95. bio je sveopšti napad na Sarajevo. Ja nisam, naravno, znala da će se sve to desiti. Bila sam naručena za porod, za carski rez i završeno je sve bilo sa medicinskog stanovišta. Sjećam se da me je sestra budila, „Hatidža rodila si sina“, to sam samo znala i znam da mi je bilo hladno. Polusvjesno stanje. Vidjela sam još jednu porodilju pored mene, ona je imala posjetu, ja sam nestajala i vraćala se u tu sobu i dešavalo se to što se dešavalo. U jednom momentu sam čula pucnjeve, opet me je nestalo i sve tako naizmjenično i u jednom trenutku sam otvorila oči i osjetila da nešto nije u redu. Prva pomisao je bila granata, jer sam takvo jedno iskustvo sa ranjavanjem gelerom od granate imala ‘92. I samo sam za svaki slučaj izvukla ruku ispod pokrivača i vidjela da je krvava i samoj sebi rekla, jeste, to je to što je bilo ‘92.

Okrenem se po sobi, vidim nema nikoga, sama sam tu i samo zovnem „sestro“, ona se pojavi na vrata, rekoh „granata“, kaže ona: „Ma kakva granata, nije eksplodirala granata“. Ja samo pokažem ovako krvavu ruku i ona pritrči, pogleda, izađe, zovne ljekara, i ovaj pogleda i opet izađe i tad je nastala sveopšta trka. Izvukli su ta... taj... ne kolica, nego krevet. Izvukli su krevet u hodnik, znam da su u hodniku bili... bio je čitav špalir muškaraca koji su došli na ljekarske komisije. To je vojna bolnica, dakle sve odjel uz odjel i vidjela sam da ti muškarci plaču. Jednostavno, na svakom drugom sam vidjela suze. Svima je bilo... svima je bilo žao, svima je... sviju je bilo strah. Mene jednostavno u svemu tome nije bilo jako puno strah, jer sam onda odjedanput postala svjesna da sam se ja porodila, pa da je beba na sigurnom, a mene je eto tako ranio ili metak ili geler granate. Ali zakrpiće me, jer zakrpili su i Marka tog mog komšiju, koji je pored mene stanovao, njega je ranio metak od snajpera. Kad su njega zakrpili i mene će. To je prva pomisao bila i onda tako lutanja od veškuhinje do hiruške sale, jer su se svi bili zbunili.

Nisu znali gdje sad, kako da pozovu lift. Mene još uvijek nije bilo strah, do momenta kad je došao doktor Nakaš i rekao: „Pa šta je, Hatidža?“ E onda, sjećam se da sam ga uzela obadvjema rukama za njegovu ruku i tad me je bilo strah. Međutim, rekao je sestri, sestro dajte mali komplet. Vjerovatno oni imaju neki svoj šifrarnik, tad sam znala da nisam mnogo ranjena. Jer dok postoji neki mali komplet koji će se tu upotrijebiti, a postoji i veliki - onda nisam mnogo ranjena. I više se ne sjećam ništa, do momenta kad su me ponovo vratili u hodnik. E tad sam osjetila da me boli trbuh i tad su mi objasnili o čemu se radi. Metak od sijača smrti je prošao kroz prozor te bolesničke sobe, u kojoj sam ja ležala, u koju sam bila dopremljena poslije tog carskog reza. Objasnili su mi da nisam mnogo ranjena. Ja sam poslije toga voljela da kažem, metak me malo opržio... i usput se iskrivio u panel ploči, oglasnoj panel ploči za ljekare. Prošao je, dakle, kroz štok od eloksirane bravarije od prozora, prošao je kroz nekakve madrace, panele, kroz tri moje deke, kroz pokrivač kojim je mene sestra pokrila, jer mi je bilo jako hladno i tako mene malo opržio. Međutim, moj Hamza je bio dobro, ja sam bila još osam dana u bolnici. Izvela bebu živu i zdravu. Ja sam izašla na svojim nogama i nastavila dalje da radim svoj posao. Bila 18 dana na porodiljskom odsustvu i počela da radim.

Oceni 5