Merlinka festival: O filmu "Norwegian Dream" (2023)
Norwegian Dream 01 S

Photo: Screenshot

Snovi su, baš kao i ljubav, ozbiljna stvar

„Usamljenost je lična stvar, ali i politička“, napisala je jednom britanska spisateljica Olivia Laing. Opustošeno izolacijom biće ostavlja prostor za manipulisanje – čovek je u čoporu jak, samotnjak je druga priča. Kad istupi iz grupe ostaje prepušten sebi – oni koji se razlikuju, oni kojima manjka novca za siguran život, prinuđeni su da lutaju u potrazi za boljitkom. Njihova samoća je oružje koje mogu da iskoriste u borbi za sebe. Ili protiv sebe.

Reditelj Leiv Igor Devold donosi priču o mladom Robertu koji iz Poljske stiže u Norvešku. Već nam je iz naslova filma jasno da ulazi u nešto što postoji otkad je čoveku prvi put palo na pamet da zaslužuje bolje – Norveški san (Norvegian Dream) je sanjarija kao i svaka druga, jer gdegod da odemo sa sobom vodimo sebe. Ukoliko nam temelji nisu jaki, nema te plate od koje ćemo da napravimo dom. Kuću možda, makar ciglu po ciglu, ali dom, dom je nešto drugo: toplina i mir koji dolaze iznutra.

Migracija u nepoznato je ipak bolja od one unutrašnje. Kad se čovek ophrvan životom preseli u sopstvenu unutrašnjost svet polako bledi. Zaveden mišlju da sebe najbolje poznaje onaj koji se povlači veruje da je u sebi siguran, ali i tamo su prostranstva, prostori koji ostaju mračni ukoliko ne uložimo napor da ih istražimo i osvetlimo.

Robert bira onu drugu selidbu – odlazi u obećanu zemlju, u fabriku za preradu ribe. Cilj mu je da zaradi novac i vrati dugove. U tom procesu nas pušta u svoj svet, drugu Norvešku koja nije ista za sve. Ništa tamo ne pada s neba – „Ova zemlja liči na Mesec“ kaže mu majka, ali ne na onaj iz bajki – ne misli ona na srebrnu mesečinu koja osvetljava put, već na goli pejzaž koji kao da preslikava ono što radnici iz dalekih zemalja osećaju kad im se uskrati obećani novac.

Kao ribe koje komadaju i čiste, ljudi se praćakaju u suvom životu. Preživljavanje nije život, osim kad mora da bude. U tim dugim satima između prve i druge smene ljudi su ljudi, deca željna ljubavi. Ponekad druge sretnemo kad nam je najteže. Ljubav zvuči kao dobra ideja u tim trenucima, ali bi trebalo da stiže s upozorenjem: ovaj proizvod može da vas podigne, da vam ulije snagu, ali i da vas uništi. Sve zavisi ko je s druge strane: ako zbog ljubavi (ili strasti) širom otvorimo vrata života i unutra pustimo onog/onu koji već godinama luta bez čopora, postajemo svetlost koja može da rastera i najgušći mrak. Ako nam pak to iz nekog razloga postane teško pretvaramo se u još jednu prepreku, potvrdu da život ništa ne vredi.

Tačno je da niko ne može da nam pomogne dok ne pomognemo sebi, ali ako bismo se u ljubavne stvari upuštali tek kad smo načisto sa sobom, sređeni, razumni i mirni, ljubav bi vrlo brzo postala neka mitska stvar, izmišljotina koja se nikome ne dešava. Robert bar tu ima sreće – kad sretne mladog kolegu Ivara dobija priliku da nekoga zagrli. I da mu taj neko uzvrati.

Norwegian Dream se donekle oslanja na opšta mesta, na one stvari koje bismo najradije zaboravili kako bismo sebe i druge ubedili da nam je bolje: priče o homofobiji i nasilnicima koji tuku mlade gejeve smo čuli toliko puta, ali to ne znači da niko više ne sme da ih ispriča. Robert nam jasno i bez nepotrebnih komplikovanja objašnjava poreklo svoje internalizovane homofobije – kad ti neko čitavog života priča da si bolestan u nekom trenutku i sam poveruješ u to. Kad se jednom u to poveruje sve postaje sivo i vonja na mrtvu ribu.

Sve moramo sami, pa i da se obračunamo s mržnjom prema sebi. Ljubav nam je najviše potrebna kad nam je teško, ali smo tada za nju najmanje sposobni. Ukoliko nam se put ukrsti s nekim ko i sam pati, vrlo lako se iz sopstvenog bezdana selimo u tuđi. Ako se u sve umešaju i nevolje na poslu, stvari postaju još teže.

Štrajk se ovde koristi kao ilustracija za položaj sezonskih radnika, ali i kao tačka razdora između novopečenih ljubavnika. Nismo tu dobili ništa novo, pa sve povremeno liči na neku laku komediju koja se razvija po principu sreli su se, naišli na prepreku, da bi se na kraju opet spojili. Uprkos tome te scene rade i služe kao podsetnik da ljubav izvan običnog života može da postoji vrlo kratko. Realnost se brzo vraća da je testira, a najviše stradaju sanjari – nijedan se san nije ostvario zato što je neko ležao i smišljao lepe stvari, snovi su, baš kao i ljubav, ozbiljna stvar, a ozbiljne stvari zahtevaju snagu i naporan rad. Ništa ne pada s neba.

Oceni 5