London ujutru 26. oktobra 1928.
London 01 S

Photo: Robert Frank

Sopstvena soba

Šesto poglavlje

Sutradan je oktobarska jutarnja svetlost padala u prašnjavim zracima kroz prozore bez zavesa i sa ulice se čuo žamor saobraćaja. London se, dakle, opet uskomešao; ta fabrika je oživela; mašine su se pokrenule. Posle tolikog čitanja bilo je izazovno pogledati kroz prozor i videti šta radi London ujutru 26. oktobra 1928. A šta je radio London? Izgleda da niko nije čitao Antonija i Kleopatru. Izgleda da je London bio potpuno ravnodušan prema Šekspirovim dramama. Niko nije davao ni pet para – i ja ih stvarno ne krivim – za budućnost romana, za smrt poezije ili za razvoj proznog stila kojim bi prosečna žena potpuno izrazila svoj um. Da je mišljenje o bilo kojoj od ovih tema bilo ispisano kredom na pločniku, niko ne bi zastao da je pročita. Ravnodušnost užurbanih nogu izbrisala bi to za pola sata. Evo, ide jedan kurir, jedna žena vodi psa. Ono što je fascinantno na londonskim ulicama jeste da se nikad ne mogu videti dva slična čoveka; kao da svako ima neka sopstvena privatna posla. Ima onih što izgledaju poslovno, sa atašnama; bilo je skitnica koji čegrću štapovima po šipkama na ogradama, zatim onih simpatičnih likova kojima ulice služe kao klub, koji pozdravljaju one u fijakerima i daju informacije a da ih niko i ne pita. Prolazili su isto tako i sprovodi, pred kojima su muškarci, setivši se iznenada prolaznosti sopstvenih tela, skidali šešire. A onda je jedan veoma ugledan gospodin polako došao do ulaznih vrata i zastao da izbegne sudar sa jednom užurbanom damom koja je nekako došla do veličanstvene bunde i do buketa parmskih ljubičica. Svako od njih je bio sam, obuzet sobom i išao svojim poslom.

U ovom trenutku, kao što se to često događa u Londonu, došlo je do potpune uspavanosti i privremenog nestanka saobraćaja. Ništa nije stizalo niz ulicu i niko nije prolazio. Jedan jedini list se otkinuo sa golog drveta na kraju ulice i u tom zatišju pao. I, nekako, kao da je dat signal, signal koji ukazuje na snagu stvari koju smo prevideli. Izgledalo je kao da ukazuje na reku koja je iza ugla nevidljiva, tekla niz ulicu i uvlačila ljude u svoj tok, kao što je matica u Oksbridžu nosila studenta u njegovom čamčiću i mrtvo lišće. Sada je s jedne na drugu stranu ulice, dijagonalno, nosila devojku u lakovanim čizmicama, pa mladića u smeđem zimskom kaputu; nosila je i jedan taksi; i sve troje je spojila u jednoj tački baš ispod mog prozora; taksi je stao tu; i devojka i mladić su stali; i ušli u taksi; i taksi, kao nošen tom strujom, otplovi negde drugde.

Taj prizor je bio sasvim običan; ono što je bilo čudno jeste ritmički red koji je moja mašta uložila u njega; i činjenica da je običan prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi imao moć da prenese nešto od onoga što je izgledalo kao njihovo sopstveno zadovoljstvo. Prizor dvoje ljudi koji idu niz ulicu i koji se susreću na ćošku izgleda da oslobađa od neke napetosti, mislila sam, posmatrajući kako taksi okreće i odlazi. Možda je naporno razmišljati, kao što sam ja razmišljala dva dana, o jednom polu tako odvojenom od drugog. To dira u jedinstvo uma. Sad je taj napor prestao i jedinstvo se povratilo kad sam videla dvoje kako se sreću i ulaze u taksi. Um je zaista jedan veoma tajanstven organ, razmišljala sam, uvlačeći glavu sa prozora, o njemu se baš ništa ne zna iako tako potpuno zavisimo od njega.

Zašto osećam da postoje odvajanja i otpori u umu, kao što u telu postoji napetost, koju izazivaju vidljivi uzroci? Šta se podrazumeva pod "jedinstvom uma", razmišljala sam, jer um očigledno ima tako veliku moć koncentracije u svakoj tački u svakom trenutku, da izgleda kao da ne postoji samo u jednom stanju. Može da se odvoji od ljudi na ulici, na primer, i da misli o sebi, nevezano sa njima, gore na prozoru gledajući dole na njih. Ili može da misli spontano zajedno sa drugim ljudima, kao, na primer, u gomili koja čeka da im se objave neke vesti. Može da misli unazad kroz svoje očeve ili svoje majke, onako kao što sam rekla da žena kad piše misli unazad kroz svoje majke. I opet, ako si žena, često te iznenadi nagli rascep svesti, recimo dok šetaš pored Vajthola, kada se od prirodne naslednice te civilizacije nađeš odjednom, izvan nje, otuđena i kritična. Jasno je da um uvek menja svoj fokus, i dovodi svet u različite perspektive. Ali neka od tih stanja duha izgleda da su, čak i kad se spontano usvoje, manje ugodna od drugih. Da bi održala kontinuitet tih stanja, podsvesno nešto kočiš, i prigušivanje postepeno postaje naporno. Ali možda postoji neko stanje svesti koje možeš da imaš kontinuirano, bez napora, jer ne zahteva da se bilo šta zadržava. I možda je ovo, razmišljala sam dok sam odlazila od prozora, jedno od njih. Jer kad sam videla taj par kako ulazi u taksi, osetila sam doista kao da se um, pošto je bio podeljen, opet vraća u prirodnu fuziju. Očigledan razlog bi bio to što je prirodno da polovi sarađuju. Postoji dubok, iako iracionalan instinkt, u korist teorije da spoj muškarca i žene daje najveće zadovoljstvo, najpotpuniju sreću. Ali prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi, i zadovoljstvo koje mi je on pružio, navede me da se takođe zapitam da li postoje i u mozgu dva pola, koji odgovaraju polovima u telu, i da li i oni traže da se sjedine radi potpunog zadovoljstva i sreće. I nastavih amaterski da skiciram plan duše, kako u svakom od nas vladaju dve sile, jedna muška, jedna ženska; i u mozgu muškarca muškarac ima premoć nad ženom, a u mozgu žene žena ima premoć nad muškarcem. Normalno i ugodno stanje je kada to dvoje žive u harmoniji, sarađujući duhovno. Kod muškarca ženski deo mozga ipak mora imati uticaja; i žena isto tako mora da opšti sa muškarcem u sebi. Možda je Kolridž to mislio kada je rekao da je veliki um androgin. Tek kad dođe do te fuzije, um je potpuno oplođen i tad koristi svu svoju nadarenost. Možda duh koji je potpuno muški ne može da stvara, kao ni duh koji je potpuno ženski, pomislila sam. Ali bilo bi dobro da proverimo šta se misli pod muško-ženskim, i obrnuto, pod žensko-muškim, tako što ćemo zastati i pogledati nekoliko knjiga.

Kada je Kolridž rekao da je veliki um androgin, svakako nije mislio da je to um koji zagovara žensko pitanje ili se posvećuje tumačenju žena. Možda je androgini um manje sklon da pravi ovu razliku od jednopolnog uma. On je verovatno hteo da kaže da je androgin um rezonantan i porozan; da bez zadrške prenosi emocije; da je prirodno kreativan, užaren i nepodeljen. Zapravo, vraćamo se Šekspirovom duhu, kao tom androginom tipu muško-ženskog uma, mada bi bilo nemoguće reći šta je Šekspir mislio o ženama. I ako je tačno da je jedan od znakova potpune razvijenosti uma to što ne misli naročito ili izdvojeno o polu, koliko je onda teže da se ti uslovi steknu, sada nego ikad ranije. Tu sam došla do knjiga živih pisaca, zastala i zapitala se, – zar ta činjenica nije u korenu nečeg što me dugo zbunjuje? Nijedno doba nije imalo tako jasnu polnu svest kao ovo naše; dokaz su one bezbrojne knjige u Britanskom muzeju koje su muškarci napisali o ženama. Bez sumnje treba da se okrivi i sifražetska kampanja. Mora da je pobudila kod muškaraca neobično snažnu želju za samodokazivanjem; mora da ih je navela da naglašavaju sopstveni pol i njegove karakteristike, a ne bi se gnjavili tim razmišljanjima da nisu bili izazvani. A kad nekog izazove čak i šačica žena u crnim šeširima, taj uzvraća, ako ga ranije niko nije izazivao, prilično neumereno. To se možda odnosi i na neke karakteristike koje sam ovde, sećam se, našla, pomislih, skidajući novi roman g-dina A. koji je u najboljim godinama i o kome kritika očigledno ima dobro mišljenje. Otvorih knjigu. Zaista, bilo je divno čitati opet muško pisanje. Ono je bilo tako direktno, tako nezamršeno posle ženskog pisma. Ukazivalo je na takvu slobodu uma, takvu slobodu ličnosti, takvo poverenje u samoga sebe. Imaš osećanje fizičke blagodeti u prisustu ovog uhranjenog, naobraženog, slobodoumnog muškarca, koga niko nikad nije osujetio ili mu se suprotstavio, koji je, naprotiv, od rođenja imao punu slobodu da se širi na koju god poželi stranu. Sve je to bilo divno. Ali kad sam pročitala nekoliko poglavlja, činilo se kao da preko stranice leži senka. To je bila tamna poluga, senka nalik obliku slova J(a). Počneš da se migoljiš levo-desno, da vidiš koji je pejzaž iza njega. Da li je to stvarno stablo, ili neka žena u šetnji, nisam bila sasvim sigurna. Čim se vratiš, naletiš na slovo J-a. Počne da te umara J(a). Ne mogu da kažem da to J(a) nije bilo dostojno poštovanja J(a); časno i logično; tvrd orah, vekovima glancan dobrim učenjem i ishranom. Takvo J(a) poštujem i divim mu se iz dna duše. Ali – prelistah nekoliko stranica, tražeći bilo šta – najgore je što je u senci toga slova J(a) sve bezoblično kao u magli. Je li ono tamo stablo? Ne, to je žena. Ali ... ona nema ni koščicu u telu, pomislih, gledajući Febu, tako se zvala, kako dolazi preko plaže. Tada je ustao Alen i Alenova senka smesta izbrisa Febu. Jer Alen je imao svoje poglede, a Feba je bila udavljena poplavom njegovih pogleda. A zatim, pomislila sam, Alen ima strasti, i na to počeh vrlo brzo da prevrćem stranice, osećajući da se bliži kriza, i tako je i bilo. Dogodilo se na plaži, na suncu. Bilo je vrlo otvoreno. Bilo vrlo energično. Najbestidnije moguće. Ali ... isuviše sam često govorila "ali". Ne može se stalno govoriti "ali". Mora nekako da se dovrši rečenica, ukorila sam sebe. Da li da je dovršim: "Ali – dosadno mi je!" Zašto mi je bilo dosadno?

Delom zbog dominacije slova J(a) i zbog te suvoparnosti koju, kao džinovska bukva, ono stvara u svojoj senci. Neće tu ništa iznići. A delimično i iz nekog nevidivljijeg razloga. U umu g-dina A. kao da je postojala neka prepreka, neka zabrana, koja je blokirala izvor stvaralačke energije i sabijala je u uske okvire. I setivši se svečanog ručka u Oksbridžu, pepela cigarete, manks mačke, Tenisona i Kristine Roseti, svega toga odjednom, učinilo mi se da je moguće da tu leži prepreka. On više ne pevuši jedva čujno: "I pade bistra suza sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju" kad vidi Febu kako dolazi preko plaže, a ona više ne odgovara, "Srce je moje kao raspevana ptica koja se gnezdi gde je nemirna voda" kad prilazi Alen, ali šta g-din A. tu može. Pošto je čestit kao dan i logičan kao sunce, on može da uradi samo jedno. I on to i čini, da budem prema njemu poštena (rekoh listajući stranice), stalno i čini. A to, dodadoh, svesna grozne prirode tog priznanja, deluje nekako dosadno. Šekspirova bestidnost iskopa hiljadu drugih stvari u glavi, i daleko od toga da je dosadna. Ali Šekspir to čini iz zadovoljstva; g-din A., kao što bolničarke kažu, čini to sa svrhom. On to čini iz protesta. Protestuje protiv jednakosti drugog pola dokazivanjem sopstvene superiornosti. On je stoga ograničen, inhibiran i samosvestan kao što je mogao biti i Šekspir da je i on poznavao g-đice Klaf i Dejvis. Bez sumnje, elizabetanska književnost bi bila mnogo drugačija da je ženski pokret počeo u šesnaestom a ne u devetnaestom veku.

Na šta se, dakle, to svodi, ako je teorija o dve strane uma održiva. Na to da je muževnost sada postala samosvesna – što će reći da muškarci sada pišu samo muškom stranom mozga. Stoga je pogrešno da ih žena čita, jer će neizbežno ona tražiti nešto što neće naći. Moć sugestije je ono što najviše nedostaje, pomislila sam, uzevši kritičara g-dina B. u ruke i čitajući vrlo pažljivo i poslušno njegove primedbe o umetnosti poezije. Bile su veoma vešte, oštre i pune znanja; ali problem je u tome što njegova osećanja više nisu komunicirala; njegov duh kao da je bio raspodeljen u odvojene komore; čak nijedan zvuk se nije probijao iz jedne u drugu. Zato, kad uzmeš rečenicu g-dina B. ona se s treskom stropošta – mrtva; a kad uzmeš Kolridžovu rečenicu, ona eksplodira i rađa svakakve druge ideje, a to je jedina vrsta pisanja za koju se može reći da poseduje tajnu večnog života.

Ali, bez obzira na uzroke, to je činjenica zbog koje moramo žaliti. Jer to znači – tu dođoh do nizova knjiga g. Golsvortija i g. Kiplinga – da neka od najlepših dela naših najvećih živih pisaca nailaze na gluve uši. Ništa joj ne vredi, žena ne može u njima da nađe taj izvor večnog života iako je kritičari ubeđuju da je on tu. Ne samo da se slave muške vrline, naglašavaju muške vrednosti i opisuje svet muškaraca; već je i sama emocija kojom su te knjige prožete ženi nerazumljiva. Nadolazi, sabija se, uskoro će mi bljunuti na glavu, počinješ da govoriš davno pre kraja. Ona slika će pasti starom Džolionu na glavu; on umire od šoka; stari sveštenik će nad njim izgovoriti kratko posmrtno slovo; a svi labudovi sa Temze će istovremeno zapevati. Ali ja ću pobeći pre nego što se to dogodi i sakriću se u žbunje ogrozda, jer emocija koja je ovako duboka, ovako suptilna, ovako simbolična za muškarca, ženu dira do čudnih razmera. Tako je sa Kiplingovim oficirima koji okreću leđa; i sa Sejačima koji seju Seme, i njegovim Muškarcima koji su sami sa svojim Radom; i sa Zastavom – crveniš od tolikih velikih slova kao da si uhvaćena kako prisluškuješ na nekoj čisto muškoj orgiji. Činjenica je da ni g-din Golsvorti niti g-din Kipling nemaju žensku iskru u sebi. Stoga svi njihovi kvaliteti, ako se sme uopštavati, ženi deluju sirovo i nezrelo. Oni nemaju moć sugestije. A kada knjizi nedostaje moć sugestije, ma koliko snažno pogađala površinu uma, ne može da prodre unutra.

I u tom nemirnom stanju, u kojem uzimamo knjige i opet ih vraćamo i ne pogledavši ih, počeh da zamišljam jedno buduće doba čiste, samosvesne muškosti, kakvo izgleda nagoveštavaju pisma onih profesora (uzmimo pisma ser Voltera Ralija, na primer), a što su italijanski vlastodršci već sproveli u delo. Jer teško da u Rimu možemo da ne budemo impresionirani utiskom krajnje muškosti; i ma kolika da je vrednost stopostotne muškosti za državu, možemo da pitamo kakav je njen uticaj na poeziju. U svakom slučaju, prema informacijama iz novina, u Italiji postoji izvesna zabrinutost za prozu. Održan je skup akademika čiji je cilj da se "razvije italijanski roman". "Muškarci čuveni po poreklu, u finansijama, industriji ili fašističkim korporacijama", sastali su se pre neki dan i raspravljali o tom pitanju i Dučeu je poslat telegram u kojem izražavaju nadu "da će fašistička era uskoro dati pesnika koji bi je bio dostojan". Možemo se svi pridružiti toj pobožnoj nadi, ali pitanje je da li poezija može da nastane u inkubatoru. Poeziji je potrebna majka isto koliko i otac. Možemo strahovati da će fašistička pesma biti strašan mali abortirani fetus kakav se vidi u staklenoj tegli u nekoj varošici. Kažu da takva čudovišta nikad nisu dugog veka; čudo te vrste nikad nećeš videti kako kupi letinu na nekoj njivi. Dve glave na jednom telu ne čine dug život.

Međutim, krivica za sve ovo, ako smo nestrpljivi da na nekoga svalimo krivicu, leži koliko na jednom, toliko i na drugom polu. Sve zavodnice i reformistkinje su odgovorne: ledi Besborou kad je lagala lordu Grenvilu; g-đica Dejvis kad je rekla istinu g-dinu Gregu. Krive su sve one koje su dovele do stanja polne svesti, pa knjigu po kojoj mogu da prostrem sve svoje sposobnosti zbog njih moram da tražim u onom srećnom dobu, kad se još nisu rodile g-đice Dejvis i Klaf, kad je pisac koristio obe strane uma podjednako. Tad moraš da se vratiš Šekspiru, jer je Šekspir bio androgin; a takvi su bili i Kits, Stern, Kuper, Lemb i Kolridž. Šeli je možda bio bespolan. Milton i Ben Džonson su imali malo previše muškog u sebi. Isto i Vordsvort i Tolstoj. U naše vreme Prust je bio potpuno androgin, ako nije imao i malo suviše ženskog. Ali ta mana je odveć retka da bismo se na nju žalile, iako, ako nema te mešavine, izgleda da intelekt nadvlada, a ostale sposobnosti duha otvrdnu i izjalove se. Ipak, tešila sam se mišlju da je to možda prolazna faza; mnogo toga što sam rekla, držeći obećanje da ću vam izložiti tok svojih misli, delovaće zastarelo; mnogo žara u mom pogledu delovaće sumnjivo vama koji imate tek osamnaest godina.

Ipak, prva rečenica koju bih ovde napisala, govorila sam dok sam prelazila za pisaći sto i uzimala papir sa naslovom Žene i proza – jeste da je za bilo koga ko piše fatalno da misli o svom polu. Fatalno je biti čisto i jednostavno muškarac ili žena; treba biti muškarac-žena ili žena-muškarac. Za ženu je fatalno da stavi i najmanji naglasak na neku jadikovku; da se zauzme, makar i pravedno, za bilo kakvu stvar; na bilo koji način da govori sa svešću da je žena. A fatalno nije retorička figura; jer bilo šta što je napisano sa tom svesnom pristrasnošću osuđeno je na smrt. Ono prestaje da se pothranjuje. Koliko god da deluje briljantno i efektno, moćno i maestralno dan-dva, uvenuće kad padne noć; ne može da narasta u umu drugih ljudi. Neka saradnja mora da se uspostavi između tog muškarca i žene u umu da bi moglo da se postigne umeće stvaranja. Neki brak suprotnosti mora da se sklopi. Ceo um mora da leži širom otvoren da bismo dobili osećaj da pisac prenosi svoje iskustvo sa savršenom punoćom. Sloboda mora da postoji i mir mora da postoji. Ne sme da zaškripi nijedan točak, ne sme da zasvetluca nijedno svetlo. Zavese moraju biti dobro navučene. Pisac, razmišljala sam, kad prođe jedno iskustvo, mora da se zavali i da pusti um da proslavlja svoje svadbe u tami. Ne treba da gleda ili da proverava šta ovaj to čini. Umesto toga, neka kida latice sa ruže ili neka posmatra kako labudovi mirno plove niz reku. I opet videh maticu kako je zahvatila čamac i studenta i opalo lišće; a taksi odvozi muškarca i ženu, pomislila sam gledajući ih kako zajedno dolaze preko ulice i struja ih odnosi, mislila samslušajući u daljini tutnjavu londonskog saobraćaja, u taj silni tok.

Ovde, pak, Meri Biton prestaje da govori. Rekla vam je kako je došla do zaključka – prozaičnog zaključka – da je neophodno imati pet stotina godišnje i sobu sa ključem u bravi ako hoćete da pišeteprozu ili poeziju. Pokušala je da ogoli razmišljanja i utiske zbog kojih tako misli. Pozvala vas je da je sledite, kako uleće u naručje školskom čuvaru, kako ruča ovde, večera tamo, crta skice u Britanskom muzeju, uzima knjige sa polica, gleda kroz prozor. Dok je ona sve to radila, vi ste nesumnjivo posmatrale njene greške i mane i procenjivale koliko su one uticale na njene stavove. Protivrečile ste joj, dodavale, izvodile zaključke, sve što se vama činilo kao dobro. Sve to tako i treba da bude, jer kod ovakvih pitanja do istine se može doći samo upoređivanjem raznih grešaka. A ja sama ću sad da završim time što ću unapred reći dve kritike, koje su tako očite da teško da ćete ih propustiti.

Nije izrečeno nikakvo mišljenje, možda ćete reći, o uporednim vrednostima oba pola, čak ni kao pisaca. To je namerno učinjeno, jer, čak i da je došlo vreme za takvu procenu – a daleko je važnije u ovom trenutku koliko novca žene imaju i koliko soba, nego da se teoretiše o njihovim sposobnostima– čak i da je došlo to vreme, ja ne verujem da darovitost, bilo uma ili ličnosti, može da se meri kao šećer ili buter, čak ni u Kembridžu, gde su veoma vešti da klasiraju ljude i da im prikače na glavu kapice i nekoliko slova ispred imena. Ne verujem čak ni da rangiranje po Vitejkerovom almanahu predstavlja konačan poredak vrednosti ili da postoji bilo kakav čvrst razlog za pretpostavku da će Zapovednik Bata bezuslovno ući na večeru posle Kapetana Lunasija. Sve ovo upoređivanje jednog pola sa drugim, jedne osobine sa drugom, sve te tvrdnje o superiornosti, nametanju inferiornosti, spadaju u ljudskom životu u fazu "privatne škole", gde postoje "strane" i obaveza da jedna strana pobedi drugu, i gde je najvažnije popeti se na tribinu i iz Upravnikove ruke primiti kitnjasti pehar. Kako ljudi odrastaju, oni prestaju da veruju u strane ili u upravnike ili u kitnjaste pehare. U svakom slučaju, kad su knjige u pitanju, opšte je poznato koliko je teško prilepiti vrednosne etikete tako da ne otpadnu. Zar prikazi tekuće književnosti ne pokazuju neprekidno koliko je teško donositi sud? "Ova velika knjiga", "ova bezvredna knjiga", istu knjigu posmatraju na oba načina. I hvala i pokuda podjednako ne znače ništa. Ne, koliko god može da bude zabavno to procenjivanje, to je ipak najzaludnije moguće zanimanje, a potčinjavanje propisima procenitelja je veoma servilan stav. Jedino je važno da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne može da kaže. Ali žrtvovati i jednu dlaku sa glave vaše vizije, jednu njenu nijansu, iz poslušnosti prema Upravitelju sa srebrnim peharom u ruci ili prema nekom profesoru koji drži metar u rukavu, to je najbednija izdaja, prema kojoj je žrtvovanje bogatstva i nevinosti, što se nekada smatralo najvećom ljudskom propašću, običan ujed buve.

Zatim, mislim da biste mogle da prigovorite da sam u svemu ovome previše naglasila materijalnu stranu. Čak i ako ostavimo velikodušnu marginu za simbolično, da tih pet stotina godišnje predstavlja moć da se kontemplira, da ključ u vratima znači moć da se samostalno misli, i pored toga možda ćete reći da duh treba da se vine iznad takvih stvari; i da su veliki pesnici često bili siromašni ljudi. Dozvolite zato da vam citiram reči vašeg profesora književnosti koji bolje od mene zna od čega se pravi pesnik. Ser Artur Kviler-Kuoč piše14 "Koja su najveća pesnička imena u poslednjih sto godina? Kolridž, Vordsvort, Bajron, Šeli, Lendor, Kits, Tenison, Brauning, Arnold, Moris, Roseti, Svinbern – tu možemo da se zaustavimo. Svi su, osim Kitsa, Brauninga i Rosetija, studirali na univerzitetu, a od ove trojice je samo Kits, koji je umro rano, u cvetu mladosti, zaista bio siromašan. Deluje okrutno kad se tako govori i tužno je reći, ali je neumoljiva činjenica da nema mnogo istine u tome da književni genij duva kuda hoće, i jednako među siromašnima i bogatima. Neumoljiva činjenica je da su devetorica od ove dvanaestorice bili univerzitetski građani; što znači da su na neki način pronašli sredstva da dobiju najbolje obrazovanje koje Engleska može da pruži. U suštini, činjenica je da je od preostale trojice Brauning bio imućan, a da nije bio imućan, pitam vas da li bi uspeo da napiše Saula ili Prsten i knjigu, da li bi Raskin uspeo da napiše Moderne slikare da njegovom ocu posao nije išao dobro. Roseti je imao mali privatni prihod i pored toga je slikao. Ostaje samo Kits, kog je Atropos mladog presekla, kao što je presekla Džona Klera u ludnici, kao Džejmsa Tomsona opijumom da bi narkotizovao razočaranje. To su užasne činjenice, ali suočimo se sa njima. Izvesno je – ma koliko je to nečasno za nas kao naciju – da siromašni pesnik, nekom greškom naše države, ni danas kao ni pre dvesta godina, nema šanse koliko pas. Verujte mi – a ja sam proveo dobar deo vremena tokom deset godina posmatrajući nekih trista dvadeset osnovnih škola – možemo mi da brbljamo o demokratiji, ali kod nas siromašno dete zapravo nema nade kao ni sin atinskog roba da bude oslobođen ropstva i da živi u intelektualnoj slobodi u kojoj se rađaju veliki pisci."

Poenta ne može jasnije da se kaže. "Siromašan pesnik ni danas, kao ni pre dvesta godina, nema šanse koliko pas... siromašno dete zapravo nema nade kao ni sin atinskog roba da bude oslobođen ropstva i da živi u intelektualnoj slobodi iz koje se rađaju veliki pisci." To je to. Intelektualna sloboda zavisi od materijalnih pitanja. Poezija zavisi od intelektualne slobode. A žene su uvek bile siromašne, ne samo poslednjih dvesta godina, već odvajkada. Žene su imale manju intelektualnu slobodu nego sinovi atinskih robova. Zato žene nisu imale ni tračak šanse da pišu poeziju. Zbog toga sam toliko naglasila novac i sobu. Međutim, zahvaljujući naporima tih nevidljivih žena u prošlosti, o kojima bih volela da više znamo, zahvaljujući dvama ratovima, dosta čudno, krimskom koji je pustio Florans Najtingejl iz salona i evropskom ratu koji je otvorio vrata prosečnoj ženi nekih šezdesetak godina kasnije, ova zla su na putu poboljšanja. Inače vi ne biste bile ovde večeras i vaše šanse da zaradite pet stotina funti godišnje, što je bojim se još uvek vrlo neizvesno, bile bi potpuno neznatne.

Ipak, možda ćete prigovoriti, zašto pridajete toliku pažnju tom ženskom pisanju knjige, kad, po vama, to iziskuje toliki napor, dovodi možda i do ubistva sopstvenih tetaka, a skoro sigurno do zakašnjavanja na ručak i može da dođe do teških rasprava sa izvesnim vrlo dobrim momcima? Priznaću da su moji motivi delimično sebični. Kao većina neobrazovanih Engleskinja ja volim da čitam – volim da čitam knjige. U poslednje vreme ishrana mi je postala pomalo jednolična; previše je istorije o ratovima; previše biografije o velikim muškarcima; poezija pokazuje, čini mi se, tendenciju ka sterilnosti, a proza – ali već sam dovoljno eksponirala svoju nepodobnost kao kritičarka moderne proze i o njoj neću više ništa da kažem. Stoga ću vas zamoliti da pišete sve vrste knjiga, ne kolebajući se zbog teme, koliko god bila trivijalna ili golema. Milom ili silom, nadam se da ćete doći do dovoljno novca da putujete, da lenčarite, da razmišljate o budućnosti ili o prošlosti sveta, da sanjarite nad knjigama i da dangubite na ćoškovima i pustite da tok misli duboko zaroni u tu maticu. Jer ja vas ni u kom slučaju ne ograničavam na prozu. Da biste mene zadovoljile – a postoje hiljade kao što sam ja – vi ćete pisati putopise i avanturističke knjige, dela o naučnim istraživanjima i o obrazovanju, istoriju, biografiju, kritiku, filozofske i naučne knjige. Time ćete svakako doprineti umeću proze. Jer knjige imaju načina da utiču jedne na drugu. Proza će biti utoliko bolja kad stane obraz uz obraz sa poezijom i filozofijom. Štaviše, kad pogledate bilo koji veliki lik iz prošlosti, kao što je Safo, gospođa Murasaki, Emili Bronte, videćete da su one naslednice isto koliko i začetnice i da su one postojale zato što su žene stekle naviku da prirodno pišu; tako da će, čak i kao preludijum za poeziju, ovakva vaša aktivnost biti neprocenjiva.

Ali kad prelistam ove beleške i kritički razmislim o sopstvenom toku misli, vidim da moj motiv nije bio sasvim sebičan. Kroz te komentare i digresije teče uverenje – ili je to instinkt? – da su dobre knjige poželjne, a da su dobri pisci, čak i ako iznose najraznovrsnije ljudske izopačenosti, još uvek dobra ljudska bića. Tako, kad vas molim da pišete više knjiga, ja vas podstičem na nešto što će biti za vaše dobro i za dobro sveta. Kako da opravdam taj instinkt ili veru to ne znam, jer je filozofski rečnik, ako niste izobraženi na univerzitetu, veoma pogodan da čoveka lažno izrazi. Šta se misli pod "realnošću"? Čini se da je ona nešto vrlo nepostojano, vrlo nepouzdano – čas je nađeš na prašnjavom putu, čas u parčetu novine na ulici, čas kao zelenkadu na suncu. Ona osvetli neku grupu u jednoj sobi, i naglasi neke slučajne reči. Savlada nas dok idemo kući pod zvezdama i čini nemi svet stvarnijim od sveg govora – a onda se opet pojavi u autobusu u galami Pikadilija. Ponekad, takođe, izgleda kao da boravi u oblicima koji su predaleko da bismo razaznali kakva je njihova priroda. Ali čega god se takne, ona to fiksira i čini nepromenljivim. Ona je to što ostane kad se dnevna koža odbaci u žbunje; ona ostaje odprošlih vremena i od naših ljubavi i mržnji. Dakle, pisac, po mom mišljenju, ima šanse da više od drugih ljudi živi u prisustvu te realnosti. Njegov posao je da je nalazi, da je sakuplja i da je prenese nama ostalima. To u najmanju ruku zaključujem čitajući Lira ili Emu ili La recherche du temps perdu. Jer čitanje ovih knjiga izgleda izvodi čudnu operaciju progledavanja čula; posle toga se intenzivnije vidi; izgleda kao da je sa sveta skinuta mrena i da mu je dat intenzivniji život. Može se zavideti onima koji žive u neprijateljstvu sa nerealnošću; a za žaljenje su oni kojima se na glavu sruči nešto što je gotovo, a da oni za to niti znaju niti mare. Tako da kad od vas tražim da zarađujete i da imate svoju sobu, ja od vas tražim da živite sa svešću o stvarnosti; videćete da je to jedan osnažujući život, bez obzira na to da li možete to da izrazite ili ne.

Ovde bih stala, ali konvencije nalažu da svaki govor obavezno ima svečanu završnicu. A u svečanoj završnici koja se obraća ženama trebalo bi da ima nečega, složićete se, što posebno ushićuje i oplemenjuje. Trebalo bi da vas zaklinjem da se setite svojih odgovornosti, da budete uzvišenije, duhovnije; trebalo bi da vas podsetim na to koliko od vas zavisi i kakav uticaj možete imati na budućnost. Ali tako stroge opomene mogu se sasvim slobodno, smatram, ostaviti drugom polu, koji će ih izreći i koji ih je zapravo već izrekao sa elokvencijom mnogo većom od one koju ja mogu da savladam. Kad kopam po sopstvenom duhu, ja ne nalazim nikakva plemenita osećanja o drugarstvu, jednakosti i uticaju na svet radi viših ciljeva. Vidim sebe kako kratko i prozaično govorim da je najvažnije od svega biti ono što jesi. Ne sanjajte o tome da utičete na druge, rekla bih kad bih znala kako da to zvuči ushićeno. Mislite o stvarima samim po sebi.

I opet me podsećaju, čim zavirim u novine, romane i biografije, da žena kad govori ženama treba da ima nešto vrlo neprijatno u rukavu. Žene su okrutne prema ženama. Žene ne vole žene. Žena – i zar vam se nije smučila ta reč? Verujte da meni jeste. Hajde onda da se složimo da predavanje koje je žena pročitala ženama treba završiti nečim posebno neprijatnim. Ali kako? Šta da smislim? Stvar je u tome što se meni žene često sviđaju. Volim njihovu nekonvencionalnost. Volim njihovu kompletnost. Volim njihovu anonimnost. Volim – ali ne može tako. Onaj tamo ormar – kažete da su u njemu samo čiste salvete, ali šta ako je ser Arčibald Bodkin skriven među njima? Dozvolite zato da uzmem strožiji ton. Da li sam vam u prethodnom izlaganju prenela dovoljno upozorenja i oštre osude od strane muškog dela čovečanstva? Saopštila sam vam veoma nisko mišljenje koje o vama ima g. Oskar Brauning. Ukazala sam vam na to šta je nekada Napoleon mislio o vama, i šta sad Musolini misli. Zatim, u slučaju da neka od vas ima aspiraciju da piše prozu, za njeno dobro sam prepisala savet kritičara da treba hrabro da prizna ograničenja svoga pola. Pozvala sam se na prof. X i dala sam istaknuto mesto njegovoj izjavi da su žene intelektualno, moralno i fizički inferiornije od muškaraca. Predala sam sve što mi je došlo do ruku i evo konačnog upozorenja – od g. Džona Lengdona Dejvisa.15 G. Džon Lengdon Dejvis upozorava žene da "kad deca više nisu poželjna, žene uopšte više nisu potrebne." Nadam se da ćete to da pribeležite.

Kako još da vas ohrabrim da se latite života? Mlade devojke, rekla bih, molim saslušajte pažljivo, jer završnica počinje, vi ste, po mom mišljenju sramno neuke. Niste napravile nijedno otkriće. Nijedno carstvo niste uzdrmale niti ste vojsku u boj povele. Šekspirove komade niste vi napisale, i nijednom niste varvare prevele u blagodeti civilizacije. Čime to pravdate? Sasvim je dobro ako kažete, pokazujući kako se ulice i trgovi i šume ove planete roje od crnih, belih i kafenih stanovnika, koji su okupirani komunikacijama, preduzećima, vođenjem ljubavi, mi smo svojim rukama vodile druge poslove. Da mi to nismo radile, nijedan čovek ne bi preplovio ta mora, a plodna zemlja bi bila pustinja. Mi smo rodile, podigle, okupale i podučile, sve do uzrasta od šest ili sedam godina, 1.623 miliona ljudskih bića, koliko ih prema statistikama trenutno ima, a to, čak i ako dopustimo da su neke imale pomoć, iziskuje vreme.

Ima istine u tome što kažete – ne poričem. Ali, istovremeno, mogu li da vas podsetim da u Engleskoj postoje bar dva koledža za žene od 1866; da je posle 1880. udatoj ženi zakon dozvoljavao da poseduje sopstvenu imovinu; i da je 1919 – a to je pre punih devet godina – dobila pravo glasa? Mogu li isto tako da vas podsetim da vam je većina profesija pristupačna već desetak godina? Kad razmislite o tim ogromnim privilegijama i o tome koliko ih dugo uživate, i o činjenici da u ovom trenutku postoji dve hiljade žena koje su sposobne da na ovaj ili onaj način zarade preko pet stotina godišnje, složićete se da izgovaranje nedostatkom mogućnosti, obuke, ohrabrenja, slobodnog vremena i novca, više ne stoji čvrsto. Štaviše, ekonomisti nam kažu da g-đa Siton ima previše dece. Vi, naravno, morate da nastavite da rađate decu, ali po dvoje i troje, ne po desetoro i dvanaestoro.

Tako, raspolažući sa nešto vremena i proučavajući neku knjigu u glavi – imale ste dovoljno onih drugih knjiga i u koledž ste, podozrevam, – delimično slate, da biste bile od-učene – treba u svakom slučaju da se iskrcate na novu scenu svoje vrlo duge, vrlo naporne i vrlo opskurne karijere. Hiljadu pera je u pripravnosti da vam predlože šta treba da radite i kakve ćete posledice imati. Moj lični predlog je pomalo fantastičan, priznajem; i zato više volim da ga ispričam kao roman.

Ispričala sam vam u ovom predavanju da je Šekspir imao sestru; ali ne tražite je u knjizi ser Sidnija Lija o pesnikovom životu. Umrla je mlada – na žalost, nikada ni reč nije napisala, leži pokopana tamo gde danas staje autobus, preko puta Elefant i Kasla. Ja pak verujem da ta pesnikinja, koja nikada nije ni reč napisala i koja je sahranjena na raskršću, živi još uvek. Ona živi u vama i u meni i u mnogim drugim ženama koje nisu ovde večeras, zato što peru sudove i uspavljuju decu. Ali ona živi; jer veliki pesnici ne umiru; oni su stalno prisutni; potrebno je samo pružiti im priliku da uđu među nas otelovljeni. Mislim da je sad u vašoj moći da joj pružite tu priliku. Jer ja verujem da ako budemo živele još otprilike jedan vek – ja ovog trenutka govorim o zajedničkom životu, koji je realan život, a ne o malim razdvojenim životima koje živimo pojedinačno – i ako svaka od nas bude imala pet stotina godišnje i svoju sobu; ako steknemo naviku da slobodno pišemo i hrabrost da napišemo tačno ono štomislimo; ako malo umaknemo iz zajedničke dnevne sobe i ne budemo stalno posmatrale ljudska bića u međusobnom odnosu, već u odnosu prema stvarnosti; i nebo takođe, i drveće, ili sve po sebi; ako pogledamo mimo Miltonovog bauka, jer nijedno ljudsko biće ne treba da nam zaklanja vidik; ako se suočimo sa činjenicom da nema nijedne ruke na koju bismo se okačile, već da idemo same i da imamo odnos sa svetom realnosti a ne samo sa svetom muškaraca i žena, tada će doći ta mogućnost i mrtva pesnikinja koja je bila Šekspirova sestra primiće na sebe telo kojeg se tako često odricala. Crpeći svoj život iz života nepoznatih koje su bile njene predhodnice, kao što je to radio pre njen brat, rodiće se ona. A njen dolazak, bez te pripreme, bez tog napora sa naše strane, bez te čvrste odluke da će ona, kada se ponovo rodi, otkriti da je mogućno da živi i da piše poeziju, ne možemo očekivati, jer bi bio nemoguć. Ali ostajem pri tome da bi ona došla kad bismo za nju radile, i da je takav rad, čak i u siromaštvu i nevidljivosti, vredan truda.

*Prevele Slavica Stojanović i Smiljka Bogunović

*Prema izdanju: Virginia Woolf: A Room of One's Own, Granada Publishing Ltd, London 1983; Prvo izdanje: Hogarth Press, 1929); Plavi jahač, Beograd 1995.

Oceni 5