Španska sela lepo gore 

Mletački trgovac

Marco Polo je u Kini proveo više od dvadeset godina. Zavoleo je ovu daleku, veliku zemlju kao svoju malu, rodnu Korčulu. Marko je u Kini voleo sve – i  pekinški cirkus  i pekinšku operu i pekinšku patku, a voleo je i obične pekinške nudle, poznate pod nazivom “dan-dan mien”, kakve su se s jeseni mogle naći u svakom hutungu, i koje su ulični prodavci nudili na malim tezgama pored dugih nizova sušenog paj-caja. 

Paštašuta “Il Milione”

Sastojci
Kesica  instant nudli
Malo kineskog kupusa
Kašika chilli sosa
Kašika kineskog sirćeta

Priprema
Prelijte vrelu vodu preko nudli, dodajte ljuti sos  i sirće, promešajte i pospite s malo  iseckanog kupusa. U ovo jelo ne ide meso. To su Italijani polupali lončiće. 

Po povratku u Korčulu, Marko je otvorio kineski restoran. Sa sobom je iz Kine poveo kuvare koji su po ceo dan nešto seckali. Između njih i italijanskih kelnera (Korčula je u to vreme pripadala Mlecima) vladali su kolegijalni odnosi. Jedino nikako nisu mogli da se slože oko toga ko je izmislio makarone – Italijani ili Kinezi. Da bi izbegao nepotrebne rasprave, Marko je sazvao osoblje i rekao: “Tačno je da su Kinezi izmislili makarone, ali je tačno i to da su Italjani izmislili onu rupu u sredini”. Ovo je zvučalo razumno, ali Kinezi nisu izdržali, pa su morali da dodaju kako su oni izmislili i toplu vodu. Na šta su Italijani odgovorili da za to nisu baš sto posto sigurni, ali da su oni, Italijani, sasvim sigurno izmislili rupu na saksiji. 

Radetzky-Marsch

Miljenko Jergovic bio je izbriljivo dete i stalno je izvodio besne gliste, naročito kad za ručak daju grenadirmarš. Maštao je kako će, kad poraste, pobeći negde daleko, daleko i pustiti velike brkove i veliku bradu i, umesto da jede svakakve gluposti, po ceo dan  pušiti marlboro. Jednom se, nakon što su ga po ko zna koji put naterali da pojede pun tanjir grenadirmarša - a imao je već 17. godina – očiju punih suza zaključao u sobu i zapisao u svoj dnevnik: “Ta pompezna riječ označava jedno sirotinjsko jelo od krumpira i luka, kroz čije se ime odraslima čini da čuju muziku Johanna Straussa, a  meni grenadirmarš zvuči kao da ga je izmislio lično Adolf Hitler.” 

Flekice s krompirom “Mein Kampf”

Sastojci
Krumpir
Tjestenina
Luk
Maslac, Vegeta, sol, papar, paprika u prahu

Priprema 
Krumpir i tjesteninu skuhajte posebno. Na maslacu popecite sitno nasjeckan luk. Dodajte krumpir narezan na kockice, Vegetu, crvenu papriku, sol i papar te kratko popirjajte. Dodajte tjesteninu i peršin te sve dobro promiješajte.

Emigracija je neprestana borba. Kad se Miljenko Jergović napokon izvukao iz Sarajeva i doselio u Zagreb, pomislio je da se za sva vremena rešio i Karadžića i grenadirmarša, i kajzeršmarna i ajnprensupe. Već sutradan pozvao ga je na ručak Kruno Lokotar. “A sad nešto sasvim drugo:  vi toga u Bosni sigurno nemate,” - rekla  je Lokotarova supruga Irena, inače glasovita i vrsna domaćica, i spustila na sto šerpu do vrha punu grenadrimarša. “Fak”,  pomislio je Jergović.  

Pisci u emigraciji 

Thomas Mann je u emigraciji napisao roman “Dr Faustus”, Vladimir Nabokov novelu “Lolita”, a Gojko Šušak reč “Tito”.  Prema zvaničnoj biografiji Šušak je - nakon što se sklonio u Kanadu od služenja vojnog roka - “jednom zgodom uhvatio svinju”, na njoj napisao “Tito”, zatim je “stavio u grob” i “osobno nosio po Ottawi”. Šta je to sve  moglo da znači i kako je to Šušak šetao grob po gradu - ne zna se. Ali zna se da je Šušak bio najbrži pizza boy u Ottawi i okolini. Pre nego što je postao ministar obrane u Hrvatskoj.

Hrvatska pizza “Speedy Gonzales”  

Sastojci 
Broj telefona najbližeg Domino’s Pizza.

Priprema
Okrenuti telefon, naručiti i meriti vreme. 

Šušak je bio posebno simpatičan stanarima franjevačkog samostana koji su s vremena na vreme znali da se otkače i poruče po koju “margaritu”. Zbog brzine kojom je Šušak isporučivao pice, franjevci su mu dali nadimak “Brzi Gonzales”. Potražnja za Šuškom  je rasla, pa je ovaj s raznošenja uskoro prešao i na izradu pica. Posao se širio, Šušak je pristojno zarađivao i dobijao lepe napojnice, pa se ubrzo, pošto je bio štedljiv, obogatio i počeo da šalje novce kući. Raznim kanalima. 

Groznica subotnje večeri

Da li je iko mogao da zamisli Travoltu kako žuri u diskoteku “Bezistan” i usput jede  gulaš u lepinji iz Skadarlije? Naravno da nije. Zavideli smo Travolti ne samo zbog toga što je živeo u Bruklinu, a ne na Novom Beogradu, već i zato što je jeo picu kad god to poželi i na svakom ćosku, a ne kao mi, jednom mesečno u Proleterskih brigada. 

Pizza “Serbiana”

Sastojci
Pica iz samoposluge

Priprema
Ubaciti picu u rernu na 20 minuta.

Sedamdesetih godina prošlog veka rec “pica” usla je u tinejdžerski rečnik na velika vrata i postala standardna mera adolescentske elokvencije i duhovitosti. Prva picerija u Beogradu otvorena je na potpuno neočekivanom mestu – Pod  lipom. Neko se setio da u suterenu ovog bastiona kuvanih jela i kiselog vina zalepi na zid tapison i tu prodaje pice. U ponudi su se našli italijanski specijaliteti basnoslovnih imena: “фунги”, “кватро стађoне” и “маргарита”. Među njima se – čisto da Italijani ne pomisle da su najpametniji na svetu -  našao i jedan domaći specijalitet pod nazivom “пица Србијана ”. Reč je o ideji da se testo, umesto sirom, pospe kajmakom, a umesto peperonija da se nareže užička pršuta. Odozgo je, za ukras, išlo i par feferona. Ako se to čudo još i savije, onda dobijamo “пицy Опанак”. 

Španska sela lepo gore 

Pilav je tipično jugoslovensko jelo. To što ga u Anadoliji zovu “pilaf”, a u Turkmenistanu “pilau” nema nikakve veze ni sa čim. Krunski dokaz da je pilav naš, a ne njihov, u tome je da nikada nismo uspeli da se dogovorimo oko recepta za ovo jelo, kao što nismo mogli da se dogovorimo ni oko čega drugog. Zato smo pilav ponekad  pravili sa svinjetinom, ponekad s govedinom, a ponekad s piletinom. U primorju smo ga pravili od sipe i zvali “rižot”. Ako je domaćica bila rasejana, pa joj iscuri ona odvratna tinta, onda je govorila da je to “specijalitet” i da se zove “crni rižot”. A postojao je i jedan poseban pilav za pionire, koji se pravio od graška i koji se zvao “rizi-bizi”. To je pionirima zvučalo smešno, pa su ga jeli s osmehom na licu i klateći nogama ispod stola. Napokon, postojao je i jedan revolucionarni pilav, ali taj je stigao iz uvoza, u zamenu za naš izvoz revolucije. 

Republikanski pilav “No pasaran”

Sastojci
Pakovanje pileće paelle za 2 osobe
Boca Sangre de Torro

Priprema
Skinuti ambalazu i ubaciti paelju u mikrotalasnu pećnicu. Odvrnuti na 750, dva minuta. Natočiti vino u obične čaše za vodu. 

Kada je Franc Rozman zvani “Stane” nakon mukotrpnog prelaska Pirineja stigao u oslobođenu Gvadalaharu, u njoj su još uvek tinjali požari rata. Iako je bio gladan,  Franc nije hteo ništa da okusi dok lično ne uruči poverljivu depešu od izvesnog “Valtera” iz Moskve u ruke Dolores Ibárruri zvanoj “La Pasionaria”. La Pasionaria je, kao što joj ime kaže, bila temperamentna žena, pa je hitro istrgla kovertu iz Francove ruke i nestrpljivo je pocepala. Preletala je pogledom preko redova, zabacila glavu unazad i zažmurila, stežući pismo na grudima. Zatim se prenula, zahvalila i pozvala Franca da ostane na večeri (“nada especial, camarad, solo simple alimentos…”). Franc je, kao i svi Slovenci bio kulturan čovek, pa je odbio, da ne smeta (“no, no, no…”), ali ona je insistirala (“¡no pasarán!”) i na kraju ga naterala da sedne za sto. Spustila je pred njega tanjir paelje (“¡por favor!”), on je pomislio “gle, pilav”, rekao “¡grazias!” i dohvato se viljuške. 

La vida es sueño
 
Kad je bio mali, drug Tito je veoma često jeo kuvane mlince i veoma retko pečene piliće. Mlinaca je bilo mnogo, a pilića malo jer su njegovi bili siromašni i vremena teška. Mali Joža sanjao je o tome kako bi bilo lepo da jednoga dana sva deca na svetu, pa čak i ona siromašna, ber jednom mesečno ručaju mlinčeke s picekom.
 

Mlinčeki s picekom “Jožin san” 

Sastojci 
Pakovanje mlinaca
Pile
So, papar 
 
Priprema 
Ako u turskoj radnji ne nađete mlince, moraćete sami da ih napravite. Umesite brašno i kvasac, razvucite testo i isecite ga na veće komade. Ili, ako vas mrzi, kupite pakovanje lazanja – nije isto, ali je brže. Pecite mlince na plotni ili u rerni dok ne porumene s obe strane. Polomite ih u šerpu, prelijte vrelom vodom i ocedite. Pile ispecite kao i obično, i ubacite mlince u saft. 

Drug Tito je gostima iz sveta često nudio da probaju mlince (“to je jako fino...“), tako da je ovo jelo na kraju ušlo u protokol SMIP-a kao standardno posluženje na formalnim ručkovima i večerama. Mlince su pored druga Tita voleli i svi članovi njegove  porodice, od Žarka i Miše do Zlatice i Joške. Izuzetak je bila samo Titova supruga Jovanka koja bi, svaki put kad Tito s uživanjem primakne sebi tanjir s mlincima, odložila pribor za jelo i skrenula pogled u stranu.  

(NASTAVIĆE SE)