Spasimo se slepaca koji nam se nameću za vođe

U svim krugovima našega kulturnoga života ide danas naopako i zlo. Da je to osveštana istina, neprestano se utvrđuje, podvlači, ističe; zbog toga se na sve strane žali i jadikuje. Većina ljudi krajnje je nezadovoljna, jer ne može biti više ni u kakvoj sumnji o tome da je naša današnjica zagušena opakim neispravnostima, nepravdama, nakaznostima. Od potmulih pobunjenika i ogorčenika umiruju se i prestaju da ropću samo oni koji uspevaju – srećom, ili svojom veštinom – da se dograbe kakvoga unosnijega mesta. Ostali se i dalje ožučavaju – ali, skoro redovno, prigušeno i podmuklo. Jer, otvoreni sudari donose, neizbežno, mnoga preinačavanja i prevrate; a čovek, makako teorijski hrabar bio, praktično se boji javnosti kao bauka – zato mu skrivene metode borbe izgledaju, obično, zgodnije i prihvatljivije. Ali, baš zbog toga, iako su kritike postojećega stanja sve oštrije, a protesti sve češći – nikakvoga ishoda na bolje nigde nema. Gusto nagomilana ali racionalno neiskorišćena snaga troši se u pobunama bez odjeka; zato se razvedravanje ni od kuda ne pomalja. A krajnje je besmisleno iscrpljivati se u jalovim, sitnokritičarskim pothvatima, raznošenim šapatom – onda kad se sa nevoljom treba poneti javno, na život i smrt.

Za lečenje današnje sveopšte moralne i materijalne bede potrebne su sasvim drugačije efikasne mere. Umesto gologa protesta valja da dođe delanje: junačko, neustrašivo, beskompromisno. Bojažljivo nagoveštavanje tužnih i očajnih neispravnosti našega društva treba da smeni muško skidanje obrazine sa neistinitoga i smelo razbijanje lažnih vrednosti. Ne sme se podnositi, ni na jednom mestu, da se u ime neke tobožnje ideologije sprovode najniže lične pobude. Ne sme se dopuštati da se na osnovu nezdravih i izvitoperenih sopstvenih simpatija i antipatija odlučuje o tuđim sudbinama. Treba razvejati sve jazbine gde se, gnusnim i mračnim načinima, začinju i snuju sva ogrešenja ne samo o etičnost, nego i o svaku normalnu dopuštenost. Valja, najkraćim postupkom, izbaciti iz organizacija čiji je program borba za unapređenje života u ma kome smislu – one što su se u njih uvukli da štite interese i mržnje svoje i svojih porodica.

Moraju se izobličeni svrgnuti sa mesta, vezanih sa odgovornošću, svi oni koji su ih se nezasluženo dokopali, moralno potpuno za njih nedorasli. Mora se jasno, razgovetno i nepoštedno žigosati sve neispravno, namešteno i izopačeno u ukletome krugu gde smo osuđeni da danas u mukama i u gušenju postojimo. Mora se onemogućiti da neki tipovi, obdareni okretnošću za sticanje materijalnih dobara, primaju i drže sve dostupne beneficije – dok se drugi grče od oskudice u najprvobitnijim potrebama. Mora se nezavijeno kazivati i razglašavati istina o svim rđavštinama i posuvraćenostima od kojih naš kulturni život teško boluje. Da bismo se spasli slepaca koji nam se nameću za vođe; beslovesno nepismenih koji se usuđuju da povlače tobožnje kulturne linije; nevaljalaca koji nam sa nečuvenom drskošću drže lekcije iz morala! Da bismo jednom zatvorili lažljive usne onih koji, u spolja mirno stilizovanim besedama, bljuju otrov vlastitih – najnižih - afekata! Da bismo demaskovali one čiji su svi podaci o sopstvenome životu falsifikat i laž!

Da bismo na njihova prava mesta otpravili umobolnike koji kao da postoje na svetu samo zato da budu privođači u delo svih zamišljivih nevaljalstava!

Tek otvorenim postupanjima pri borbi biće izvodljivo dati putokaze za izlazak iz grozne pomrčine što nas je sa svih strana skolila kao mora. Jer skriveni revolti ostaće uvek osuđeni na to da se nejako i krto izviju, pa brzo zamru, ne donevši nikakva poboljšanja. A oni koji se njima služe biće uvek opredeljeni za to da se u sopstvenome kukavištvu uguše, ne domašivši nikad zračan i vedar dah slobode i istine.

* Tekst objavljen u časopisu “Život i rad” 1936. godine