Spomenar neljudskosti

Srbija je dan uoči obeležavanja četvrt veka srebreničkog genocida imala još jedan susret sa realnošću: grupa vaspitno zapuštenih huligana, očekujući istinski fajt sa policijom koji će uslediti, ustremila se na Žene u crnom koje su na Trgu Republike, “u crnini i ćutanju”, iskazale pijetet prema žrtvama. I realizovale scensku akciju pod naslovom “Pamtimo”, noseći bele ešarpe i polažući bele ruže na prostor oko sebe. Podršku Ženama u crnom dali su Autonomni ženski centar, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Škart i Dah teatar, te aktivistkinje i aktivisti Fonda za humanitarno pravo i drugih nevladinih organizacija.

Ispostaviće se da im je dragocenija bila “podrška” policije koja je sprečila pomahnitalu mladež da im priđe. Grupa huligana je, naime, krenula da se obračuna sa aktivistkinjama, skandirajući “Ratko Mladić“, “Radovan Karadžić“ i “Srebrenica nije genocid“.

Neznanje, propaganda, mržnja

U saopštenju Žena u crnom povodom godišnjice naglašava se i to da “u skoro svim institucijama ključnu ulogu imaju obožavaoci ratnih zločinaca i negatori genocida, a u javnom diskursu vlada veoma slično odsustvo saosećanja sa žrtvama genocida”. Na delu nije samo organizovani zaborav već i sve izraženije nepriznavanje krivice, odbijanje i odgovornosti, sve dublje falsifikovanje sudski utvrđenih činjenica“. Nevladine organizacije u zajedničkom saopštenju ističu da je u Srbiji na delu kontinuitet negiranja genocida i na nivou države i društva, te da je “sramna i porazna činjenica da ni država ni društvo u Srbiji nisu priznali, niti se distancirali od počinjenog genocida”. Zahtevaju od državnih institucija da Srbija “prizna genocid u Srebrenici, prvenstveno kao poštovanje dostojanstva žrtava, a ne samo kao jedan od preduslova na putu Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji”. Smatraju neophodnim i to da predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i svi drugi predstavnici države „prestanu sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u BiH i šire”.  

Pobunjeni desničari su sprečeni da iskažu svoju nasilnu prirodu, ali je njihovo skandiranje i ove godine ukazalo na to da su ti mladi ljudi žrtve sistema obrazovanja koji se temelji na negiranju srpskih zločina kao ključnoj postavci. I da je državna propaganda, u čijoj realizaciji učestvuju i pripadnici režima i desni opozicionari, uzela svoj danak, uselivši se u zbunjene mozgove mladih ljudi, spremnih da iskazuju identični nakazni patriotizam i višak srpstva čak i obračunom sa neistomišljenicima. 

Tu nema mesta za istinu, srebrenički genocid kao presuđenu istorijsku činjenicu, najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, koji je Srbija, kako piše u presudi Međunarodnog suda pravde iz 2007, “propustila da spreči”, kršeći Konvenciju o  o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Krivica režima Slobodana Miloševića

Poznajemo, međutim, i pravu istinu, onu presuđenu u Haškom tribunalu, od koje je Srbiju spasila “svecka politika”, jer su protiv nje sve činjenice iz rata u Bosni i Hercegovini. Naoružavala je i plaćala državne banditske formacije poput Osvetnika (Milana Lukića), Škorpiona, Belih orlova, a ko bi zaboravio i zločinačku razbojničku družinu Srpska dobrovoljačka garda, pod komandom Državne bezbednosti i belosvetskog kriminalca Željka Ražnatovića. Naoružavala, slala policajce i oficire. Čaure na svim mestima ubijanja civila i zarobljenika tokom srebreničkog genocida imaju oznaku proizvođača iz Srbije.

Suđeno je i presuđivano pojedincima, a gotovo svi su, čim bi se dizale optužnice protiv njih govorili da je reč o tužbi protiv celog srpskog naroda. Isto tako, svi bi odmah, gotovo po automatizmu, postajali državljani Srbije.

Ima logike, mnogo su učinili za Srbiju, njenu nepovrativu čast, trajno bagatelisani ugled. Gospodari rata iz Republike Srpske, vojni i politički, osuđeni su pred Haškim tribunalom za genocid. Zapovednik srpske vojske u BiH general Ratko Mladić čeka drugostepenu, pravosnažnu presudu. Prvostepena je - doživotna robija. Utvrđen je njegov pokušaj da uništi Bošnjake u Srebrenici. Pripadnici vojske i policije RS u julu 1995. izvršili su napad na zaštićenu enklavu Srebrenicu, a nakon pada Srebrenice danima su ubijali civile i zakopavali ih u primarne, sekundarne, a po okončanju ofanzive i tercijerne grobnice. Takođa je proterano više od 40 hiljada žena, dece i starih osoba. Genocid, zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, odnosno udruženi zločinački poduhvati, ubistva, progoni, terorisanje civila i uzimanje talaca. To je spisak Mladićevih dela iz prvostepene presude. Dovoljno za skandiranje njegovog imena nedaleko od glavnog stožera u Knez Mihajlovoj 35, Srpske akademije nauka i umetnosti.

Presude bez uvrede za srpski narod

Prvi je za genocid osuđen Radislav Krstić, 2. avgusta 2001. Presudu je pročitao predsedavajući Pretresnog veća Almiro Rodrigez i podsetio: “Srebrenica, to su i prizori kakve ne želimo vidjeti: žene, djeca i starci koje ukrcavaju u autobuse koji ih odvoze u nepoznatom pravcu; muškarci koje odvajaju od porodica i oduzimaju im svu imovinu; muškarci koji bježe, muškarci koje zarobljavaju; muškarci koji više niko nikad neće vidjeti; muškarci koji će biti pronađeni, i to samo neki, mrtvi, kao leševi nabacani
u zajedničke grobnice: leševi često vezanih ruku ili s povezom
preko očiju; leševi raskomadani; leševi bez identiteta... Leševi.”

Usledila je Rodrigezova pouka: “Da parafraziram riječi jednog velikog humaniste, smatram da bi bila uvreda za srpski narod i izdaja ideje civilnog društva poistovijetiti to zlo sa srpstvom. Bilo bi, međutim, isto tako monstruozno ne dati nikakvo ime tom zlu, jer upravo to bi moglo biti uvredljivo za Srbe. U julu 1995, Vi ste se, generale Krstiću, priklonili tom zlu. Upravo zbog toga Vas danas ovo Vijeće proglašava krivim i izriče Vam kaznu od 46 godina zatvora.”

General Ljubiša Beara dobio je, prema respektabilnom svedočenju, naređenje od Mladića da pobije muslimane zatočene u Bratuncu nakon okupacije Srebrenice. Osuđen je na doživotni zatvor za genocid, udruživanje radi vršenja genocida, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja. Branili ga tvrdnjom da u Srebrenici nije pobijeno “ni pet odsto Muslimana”, odnosno da je broj žrtava 5560. Nisu ga odbranili.

Bosanski džehenem

Na doživotni zatvor je, za genocid, udruživanje radi vršenja genocida, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja, osuđen  potpukovnik Vujadin Popović, pomoćnik načelnika za bezbednost u Drinskom korpusu VRS, kao i general Zdravko Tolimir, načelnik Sektora za obaveštajno-bezbednosne poslove Glavnog štaba VRS.

Prvi predsednik RS i vrhovni komandant Vojske RS Radovan Karadžić u martu 2019. je pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen na kaznu doživotnog zatvora za genocid u Srebrenici, kao i za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u drugim delovima BiH.

Najavu je izustio još na sednici Skupštine Bosne i Hercegovine, u otvorenoj pretnji, 17. oktobra 1991: “Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje.”

Dok smo u Srbiji kontali da “nema šanse da pukne u Bosni”, odnosno, “ko će tamo na koga da puca”, Karadžić je znao, pa podelio sa poznatim Srbinom Gojkom Đogom:  “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana. (…) Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se zajebavati, u BiH ima tri-četriri stotine hiljada Srba naoružanih. Plus Armija i tehnika. Šta vi mislite, da se možete odbraniti ako dođe do rata!” 

Suđenja u Srbiji, presude i najave

Za srebrenički genocid - srbijansko pravosuđe, pardon, ne koristi taj zabranjeni termin - za ratne zločine u blizini Srebrenice, osuđeni su državni uniformisani izvršioci iz bande Škorpioni. Odao ih je video zapis o ubistvu petorice Bošnjaka koji je prikazala i RTS.  Slobodan Medić, Branislav Medić, Pero Petrašević i Aleksandar Medić osuđeni su na ukupno 53 godine zatvora. Video snimak otkriva čudivišnost ubica i na kratko je uistinu potresao  srbijansku javnost (taman dok je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu).

Da presuda zlikovcu ne znači i ispaštanje grehova svedoči i slučaj komandanta Škorpiona Slobodana Medića. On je, zbog dobrog vladanja, pušten da dočeka novu 2014. u svojoj kući. Poginuo je usput, u saobraćajnoj nesreći.

Branka Gojkovića je u februaru 2016. godine Viši sud u Beogradu osudio na deset godina zatvora. On je, prema vlastitom priznanju bio u grupi pripadnika zloglasnog Desetog diverzantskog odreda koja je u julu 1995. godine streljala više od 800 civila na vojnoj farmi u Branjevu. Presuda je izrečena nakon njegove nagodbe sa Tužilaštvom.

Zlostavljanje ranjenih

Pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je proces pripadnicima Centra za obuku Specijalne brigade MUP RS Jahorina, optuženima za ubistvo 1.313 civila u hangaru Kravica kod Srebrenice. Optužnica ih tereti za izuzetno neljudske postupke: Nedeljko Milidragović, komandir voda, naredio je okrivljenima Milivoju Batinici, Aleksandru Dačeviću, Bori Miletiću, Jovanu Petroviću, Dragomiru Paroviću, Aleksi Golijaninu i Vidosavu Vasiću, pripadnicima prve čete Centra Jahorina, ubijanje civila koji su bili zatvoreni u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica. Svako ko se zamislio nad ovakvom inkriminacijom rizikuje, nije kraj. Optužnica, utemeljena na materijalu koji je ustupilo Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, puna je svirepog i brutalnog postupanja optuženih.

“Okrivljeni su se, uključujući i neidentifikovane pripadnike jedinice, rasporedili oko hangara i ubijali ljude u hangaru rafalima automatskog oružja i bombama koje su ubacivali u otvore. Okrivljeni su, po naređenju Milidragovića, izvršili ubistvo oko stotinu preživelih civila, među kojima je bilo i ranjenih lica, tako što su ih, najpre, okr. Milidragović i okr. Golijanin pozivali da izađu na betonski plato ispred hangara, obećavajući da im se ništa loše neće desiti, pa pošto su ovi to i učinili, primorali ih pod pretnjom smrću da pevaju četničke pesme, nakon čega je okr. Milidragović naredio prisutnim pripadnicima 1.čete Centra Jahorina, među kojima okr. Golijaninu, okr. Batinici, okr. Dačeviću, okr. Miletiću, okr. Petroviću, okr. Paroviću i okr. Vasiću da formiraju streljački stroj i zajedno s njim streljaju tu grupu civila, što su oni svi zajedno i učinili, rafalnim pucanjem iz puškomitraljeza i automatskih pušaka, a potom iz neposredne blizine okr. Milidragović pucajući pojedinačnim hicima iz pištolja marke ‘CZ’, okr. Golijanin iz ‘škorpiona’, te okr.  Batinica i okr. Petrović iz automatskih pušaka ubili one koji su davali znake života…”

Okrivljeni su ubijali ceo dan, kaže optužnica. Posmrtni ostaci žrtava ekshumirani su na lokalitetima Glogova, Ravnice, Zeleni Jadar, Zalazje, Pusmulići, Blječeva i Budak.

Ko sa njima neće

Suđenje se odvija uz vidljivu opstrukciju države i advokata odbrane; obeležili su ga čekanje da država postavi glavnog tužioca za ratne zločine (17 meseci), bolesti širokog spektra koje su napadale optužene, te česti izostanci advokata odbrane. U sferi spekulacija je i činjenica da je država, na neki način, i talac optuženih, budući da su oni bili - paradoksalno, ali je tako, i njene žrtve. Svi optuženi su, naime, kao izbeglice pobegle od rata, pohapšeni u Srbiji i vraćeni u Bosnu i Hercegovinu, na milost i nemilost komande Centra “Jahorina”. Ta činjenica, afektivno postupanje Slobodana Miloševića, te sadašnji interes da se srebrenički zločini genocida zataškaju, daju stratešku prednost okrivljenima. Možda vam se spekulacija učini nategnutom - odbacite je kao besmislenu sumnju u nezavisno srbijansko pravosuđe.

U svakom slučaju, optuženi su na slobodi, dolaze na pretrese i čeka ih glasna, neljudska podrška ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Porodice žrtava takođe dolaze da prate suđenja, rešene da pokažu kako ih jedan monstruozni klovn i njegova opskurna svita ne mogu zaplašiti.  

Prošlo je četvrt veka od najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. Srbijanska javnost ćuti, poriče, bezočno falsifikuje, optužujući žrtve  kao zločince. ili se pravi da nije znala. Recimo, kako je govorio advokat Srđa Popović, nije joj poznata “sadržina dokumenta nedavno prezentirana u Haškom sudu kojom se dokazuje prisustvo srpskog MUP-a i Vojske Jugoslavije u Srebrenici”. “Zločini koja je počinila srpska strana predstavljaju traumu i srpskog društva. Štaviše ta trauma je najsnažnije pogodila upravo one koji su želeli da je spreče, ali su u tome bili nemoćni. Koji su, dakle, već ‘doživeli rušenje’, ali to traumatično iskustvo ne mogu da integrišu i osećaju od toga strah. (Tim strahom služe se onda cinično oni koji su zločine činili i naređivali)”, govorio je Srđa Popović. 

A bilo je tog jula i zanimljivijih događaja, Jugoslavija je postala evropski šampion u košarci. Možda to slave komšije srebreničkih Bošnjaka dok u dvorištima okreću prasiće i pevaju “Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće!”. Prekršaj u napadu.