Spomenik putevima

Izveštavamo naše čitaoce u Novom Pazaru da je rukopis naših stihova, koji im je bio poslat, vratila novopazarska pošta bez ikakvog obaveštenja. Mi im te stihove šaljemo danas još jednom, a postaraćemo se da ispitamo zbog čega se ovako postupa sa našom emocijom, jer nam se čitaoci iz mnogih mesta žale da pesme ove teško a ponekad i nikako ne razumeju. Da li je to glupost naša ili njihova, ili uobičajena neurednost pošte!

U stvari raspisan je konkurs za najuspelije projekte preme kojima će se podići mnogobrojni spomenici: Spomenik Oslobođenje oslobodiocima; Kosovski hram kosovskim junacima; spomenik Osvete; spomenik Nepoznatome vojniku i jedan izginulima u Albaniji; i jedan rukopisima izgubljenim u Rusiji; i izmrcvarenim popovima; spomenik Zahvalnosti Velikome Kralju; spomenik Gordosti Velikome Vojskovođi (ali ko je taj vojskovođa? Da li Putnik ili Mišić? Ja glasam za putnika; prosto glasam za putnika i glasam za pijanicu). Dakle ovo neka je projekt
Za velikog Pijanicu
On je imao vizije besprimerne
Unutrašnje
Slinio je tako često
Sanjao o neiscrpnim bunarima punim vina.
Dakle ne zaboravima:
Izvesno jedan spomenik pijanici
A putniku takođe,
Jer uvide da će mu duh zapusteti,
Pođe u lov na vidike po svetu.
Šta mislite o spomeniku Putevima,
Jednom mladom časopisu? Očaran sam.
Tamnica za skretničare, tamnica za šefove stanica, tamnica za zakone protiv alkohola i za uredbe protiv skitnje i skitnica. Ljubav za manastire i za krčme, ljubavnike, ljubavnice, ljubav za krčmarice Janje, ljubav za Arnaute.

Bio sam tamo kad posle dugačkog govora digoše zastor. O lepote! Čega? Digoše zastor sa spomenika. Svi smo gledali sa nestrpljenjem. Kad: pa šta? Zar to! Oh bože milostivi! Smiluj nam se prečista; Makedonija me je ubila svojom velikom čulnošću i profesori svojom velikom logikom! Svoje sam noge i ruke poklonio anatomskim laboratorijumima; osta mi samo trup i glava, i jedna smešna misao: Otadžbina je ovo Jurnjava! Takvi su bili uzvici mase. Dakle digoše zastor.

Na velikoj mermernoj kocki samo jedna vaza puna svežega cveća i natpis:
OVAJ SPOMENIK ZA PILOTE ŠTO ODOŠE U AVIJATIKU I IZGIBOŠE IZ HEROJSTVA IZ DOSADE I IZ NAVIKE SLAVA IM
Slava. A gde je taj mladi arhitekta koji podiže remek-delo spomenik? Nestao? Ne! Kažu umro je nad samim projektom od jedne bombe, krvlju ga je pokapao: njegov učenik tek ga je dovršio. Njegovog učenika da izgrlimo: bratski; on je jedini što ga je video i on će nam dati poslednju njegovu reč.

Tako rešismo problem spomenika
I dovoljno monumentalno
I dovoljno kratkoveko
Da ne sputava buduće generacije.
Mornari što dremahu Mornari što su naročita
Na bezbroj žalova vrsta putnika
Kao divnu voćku iz vrtova
Uzbraše Hrista sa krsta
Tog divnog stabla u vrtu Epikura
Neka vrsta zeleno-sura
Sa belim prugama
Ah prugama nekim odlaze vozovi.

Zveri, ljubim te na tvoja usta krvava, na zube belo-čiste i oštre; na jezik iz kog gnoj i jed curi fosfornim plamenom, lepljivo pripijam svoj: a i on je zver i gnoj. Zver, razum grizuća besno, zver ljubav, zver noge neoprane, zver smrad pušeća, zver satanski prljava i vašljiva brada kaluđera. Seljanka iz blata plače: Spasi me, spasi, slatki braco moj! Ali i njen glas medni sikće kao u zmije. Kočijaš zubima na kaiše kida kožu vrancima. Zver crveni i režeći ud muškarca; trbuh žene čitav uskomešali zverinjak. Zver most i zver drum, što rastrza žudnja; zver prostor i zver večnost.

Ljubim te na usta tvoja zažarena. Kao u uglevlje zamačem ti međ dojke ruku svoju. Ljubim te samošću svojom kurjačkom.
Onaj drugi projektovao Spomenik u pokretu na kolima upregnutim volovskim što odlaze. Na postamentu senovitom izvajao je Pobedu u snegu. Beše belje od ijednog mermera i hladnije još. Čim sunce i proleće dođe, spomenik će se otopiti sam i oteći poljanama u žuboru evokacija. Tako i treba poštovana ruljo, da se na Suncu svi spomenici otope, a ne da granitno prkose zubu vremena i da su nepomični. Neka ih mladež samo jednom vidi; dvaput? To je već odviše!

Mornari dođoše
U zagrljaju skorelih ljubavnica
Zagljeni
Čiji su trbusi
Popucali pod bičevima vetrova
Tako podlaci pa ipak evo zastiđeni
Žuto crnom pljuvačkom išpartana im lica
Od nikotina, bibera i olova
Oni žude šumu
Ah, u čudnom šumu gube se brodovi.
Genijalni besprimerni spomenik Kozmosu.
Gde je blistavi što ga je stvorio?
Nije li Gospod sam!
Nije li to zakon Njutnov ili Ajnštajnov!
Više se ne sećam. Rasejan. To.
Velika glumica (ne mimiskinja no velika Lepotica) došla je sasvim gola, sa zvezdama od zlatne hartije u kosi: predstavljaše crnomanjasti svod Noći. I zauze pozu Ogledanja (držala je ogledalo u ruci) pred ležećim Mladićem; njegova neukrotljiva čvrsta muškost tad bila je gordi stub Večnosti: vodoskok pred zvezdama. Taj je spomenik: Spomenik Obnavljanja i Preporađanja, Budućih Generacija, Plodnosti.
Dva automobila na velikom bulevaru sjuriše se jedan na drugog, i razmrskaše. To je Spomenik Katastrofa i Spomenik Pustolovina Uzvišena.

Na dnu okeana, dve krstarice spustivši mine uoči rata, položen je temelj Spomeniku Zveri Prostora i Zanosa. Jedan aeroplan lebdeći iznad njih obeležavao je visinu njegovu; i još to beše samo za prvi sprat, najviši će se peti do unutrašnjosti neba. Jedan dugi i zahuktali voz odnosio je plameni poljubac prosranim šumama i na viskokj santi što je plovila morski pas zaspali bio je Spomenik Ekspedicije uvek na sever, na sever uvek do u smrtnu večnost.
Nek živi sad plagijat! On plagira veliku misao Svemira; ukrao je sliku jednog ostrva pa je strpao u ovaj stih. Moja mati je ukrala sitni osmeh od mog oca: moja sudbina bi tada rešena na osnovu plagijata po slici božjoj. Tako rešavaju i problem svojine oni čije nećete nikada saznati ime, jer još na krštenju beše anonimno, samo zakačeno kao čiodom za njihov najsavršeniji plagijat: LIRIKE
Da, lirike
Naš Hrist sad u vrtu
Okrugao i crn od mahagovine
– muški mu znak dopire do kolena –
Sa očima belim: to je Crnac na rtu,
Koga je krstila zbog istine
Ljubavi cela vasiona.
Pije i pije, ah pije sa mornarima
Sam špiritus i milujući sve žene
Pod drvima priča o krvavim žalovima.
Sanjate li vi o ljubavnicama, moji prijatelji,
U vrtovima?