GoetheFEST: Film „Obični“
The Ordinaries film

Photo: lichter-filmfest.de/Bandenfilm

Sporedni lik u sopstvenoj priči

Svi smo mi bar na trenutak glavna zvezda u nečijem životu, najčešće kad se tek rodimo. Ukoliko imamo sreće, postoji mogućnost da to postanemo i u sopstvenoj priči. Main character energy je još jedna od onih fraza popularnih na internetu koje služe tome da opišu nečije ponašanje, samoljublje ili zdravu samouverenost – granica je tanka. Priča se usložnjava kad druge počnemo da tretiramo kao dublere, statiste i kaskadere. Sophie Linnenbaum, mlada nemačka rediteljka čiji je The Ordinaries debitantski film, pozabavila se ovom temom na mnogo interesantniji način, okrećući se od individualističkog pogleda na svet ka kolektivu.

The Ordinaries, ili Obični, prikazan u petak, 13. oktobra u okviru Goethe festa, socijalna je satira koja nam predstavlja strogo klasno raslojeno društvo koje ne samo da je smešteno u filmski svet, već je i film sam. Koristeći se filmskim jezikom i zakonitostima, rediteljka gradi svet koji čine oni koji igraju glavne i sporedne uloge, te isečeni ili odbačeni, koji se nalaze na marginama društva i istorije – u nemom i crno-belom filmu. Iako su glavni učinili sve da ih istrebe, oni tavore na samom rubu, u izbačenim i isečenim scenama, između rezova, ili su pak puka filmska greška. I dok glavni žive u blaženom neznanju, sporedni su svesni svega – uvek na oprezu i u strahu da ne skliznu među odbačene, stalno želeći da se makar neko od njihovih potomaka dokopa glavne uloge. I to je dopušteno, ipak je reč o pravednom društvu, zajednici koja ceni trud i nagrađuje prema zasluzi. Tako postoji i škola za glavne uloge, a uspešno položen završni ispit garancija je ulaska u bolji svet, konačnog kraja patnji sporednih i skrajnutih.

Paula, glavna junakinja ovog filma, ali ne i sopstvenog sveta, pohađa školu za glavne uloge, druži se sa decom iz „glavnih“ porodica, dok sama pripada sporednim. Živi sa samohranom majkom i uspomenom o ocu koji je nekada igrao glavnu ulogu, a onda ostao izgubljen između rezova ili pao kao žrtva „velikog masakra“. Taj nemili događaj pominje se stalno, a usput, dok sasvim ne izgubi značenje, kao što se u našem svetu pominju velike tragedije.

Sve je obesmišljeno do te mere da ljušture i spoljna obeležja ostaju jedino što je važno. Tako ćemo glavne uloge videti u kostimima raskošnog kolorita koji podsećaju na „uniforme“ srećnih porodica iz pedesetih i šezdesetih, dok će sporedni nositi jednoličnu, uvek istu odeću, ispranu od svake boje kao što su oni isprani od karaktera i osećanja. Bež odelo, bež duša. Iskonske emocije osećaju samo glavni, i to toliko snažno da završavaju u artificijelnosti. Njihovi životi se i žanrovski razlikuju. Glavni žive u mjuziklu, sporedni su tu da budu sporedni u svakoj prilici, pa su svakako samo dopuna svakom žanru, dok oni odbačeni žive pravu pravcatu socijalnu dramu. Na rubu života, egzistencije, među potlačenim i obespravljenim, dešava se zapravo najvažniji, ako ne i jedini zaplet.

Paula luta između tih svetova, u potrazi sa sopstvenim identitetom, istinom i osećanjima. Dok je gledate, ne možete a da na pomislite na sopstvenu dramsku sudbinu, na ulogu koja vam je data i koja gotovo sigurno nije ona kojoj ste se nadali. Pravila igre su u startu pogrešno postavljena, a vi ste pozvani da je igrate jer u suprotnom za vas nema života. Odoste među filmske greške, a kako je film samo jedan, nije lako pomiriti se s tim. Zato ćete probati sve – da tražite sebe, povezujete se s drugima, propovedate, dižete revoluciju... Sophie Linnenbaum pokušala je da ponudi rešenje, ali čini se da je happy end moguć zaista još samo na filmu.

Oceni 5