Sprdnja s bogatima

Sprdnja s bogatima u tri čina – tako bi se mogla nazvati ova društvena satira koja nas od prvog kadra hvata u kandže svog gorkog, zaraznog humora i ne pušta do samog kraja. Nakon dva i po sata ta gorčina, s početka tek u naznakama, postaće znatno oštrija, dok će u trenucima kulminacije izazvati pravu pravcatu mučninu.

Reditelj Ruben Ostlund nam ne govori ništa novo, niti bilo šta čega dosad nismo bili svesni. Očekivano, ne daje ni (raz)rešenje, već u maniru svog prethodnog filmskog hita The Square upire prstom, jasno nam pokazujući gde treba da gledamo. Pritom to uopšte ne radi suptilno, već je spreman da nam tim istim prstom iskopa oči. I mi ćemo se tom prilikom neizostavno ludo provesti, zabavljati i smejati kako bismo se nakon poslednjeg kadra zamislili, zapitali, a onda pokrenuli razgovor, polemiku i potragu za odgovorima koje, paradoksalno, nikad nećemo dobiti, a koji su nam sve vreme ispred nosa.

Socijalna nejednakost i klasna raslojenost su, uprkos uravnilovki u vidu tehnologije i stalnom ubeđivanju da smo svi jednaki i da živimo u demokratskom društvu, danas prisutnije nego ikad. Ostlund nam to crta i pocrtava, dovodeći svakodnevne situacije do bizarnosti i apsurda. U prvom delu upoznajemo dvoje mladih manekena – Jaju i Karla, naizgled par kao i svaki drugi, samo lepši i bogatiji, privilegovan u ovom svetu koji upravo lepotu i bogatstvo stavlja na pijedestal.

Međutim, svet žensku lepotu više vrednuje nego mušku, a modna industrija to i materijalno potvrđuje. Manekenke su više plaćene od manekena i tu dolazi do zanimljive permutacije unutar patrijarhalnih okvira. Naime, Jaja zarađuje bolje, zbog čega se njen momak oseća ugroženo i apeluje na ravnopravnost (u suprotnom verovatno ne bi), dok samoj Jaji odgovara da igra ulogu koju joj je patrijarhat dodelio i u skladu s tim se i ponaša. Ni ona sama nije bogata, ali je dovoljno lepa da dosta toga dobije besplatno.

Tako, zahvaljujući njoj i njenom uticaju na društvenim mrežama, na poklon dobijaju krstarenje, gde tek počinje prava drama. Odnosno cirkus. Tamo i oni i njihova veza padaju u drugi plan jer se nalaze među zaista bogatima, onima koji čine takozvani jedan procenat čovečanstva. Ma koliko bili dobri ili snishodljivi, one koji pripadaju tom jednom procentu uvek određuje sopstvena privilegija, a poništava ih tek ono što je svojstveno svim ljudima i životinjama.

Brodl udaka, pijani brod, brod pun miševa u kojem su neki miševi jednakiji od drugih, pun snobovštine koja završava u telesnim izlučevinama – svako opšte mesto je nedoraslo onoga što nam Ostlund priređuje. Drugi čin je lažno rableovsko slavlje koje završava u naturalizmu, farsa koja se preliva u horor, klasni i ideološki sudar osuđen na konačnu jednakost.

U trećem činu jasna brodska hijerarhija dobija i urnebesan i zastrašujuć obrt. Oni koje su posao, boja kože, imovinski status i manjak privilegija osudili na podrum, tako da ne vide ni palubu a kamoli more, dobijaju priliku da se pokažu kao vođe. Sredina uvek ostaje sredina, spremna da služi bilo kome i odgovarajuće tlači sve ispod sebe. Oni nekada povlašćeni, a sada na dnu, dobijaju priliku da trguju i raspolažu svime osim novcem. Zanimljivo je koliko nelagode takva promena može da izazove i kod „običnog“ gledaoca, onog koji je navodno uvek na strani patnika. Zaista, teško je iznova upoznavati se sa đavolom, zato i pristajemo na onog poznatog.

Tematski, pa i metaforički sličan Parazitu, samo mnogo bolje i zabavnije izveden, ovaj film nas navodi da empatišemo i sa potlačenim i sa tlačiteljem, naročito kada se uloge, pozicije moći, pa i sam patrijarhat izvrnu (ali zadrže istu strukturu) do kraja filma.

U konačnici, svako ima svoju valutu kojom trguje u ovakvom društvu – lepotu, znanje, snalažljivost, moć, marljivost... I dok se sve svodi na posedovanje i kupoprodaju, čovek nije ništa drugo do roba. Pitanje je samo da li je luksuzna ili potrošna i na kakvim smo to zakonima prirode sagradili društvo.