Dorin dnevnik (4)
Urb 01 S

Photo: art/Joshua Smith

Srbe s posla

*Suze, znoj i klarinet

2.1.1995.

Jutros sam se probudila lijepa kao nekad, tako da ću opet morat ić na plastičnu operaciju. Meni je najteže kad sam lijepa. Onda stanem ispred zrcala i stalno uzdišem: „Bože Dora, pogledaj to pravilno rame, te podlaktice, pa dlačice u uhu. Prelijepa si. Savršenstvo“.Jedan put sam devet dana uzdisala, tako da nisam mogla ništa drugo radit, a čekala su me u parku dva neispilana drvoreda. Kad nisam lijepa, onda za sve imam vremena. Neki dan nisam bila lijepa, ustala sam u zoru i sat prije ostalih došla u kancelariju. Izvadila sam stotinjak predmeta i sve ih riješila. Neke sam iskidala, neke zapalila, a neke pomiješala s predmetima od prije pet i više godina. Kad su došli ostali službenici, najprije su me čudno gledali, a onda su me pitali zar je Mirjana dala otkaz. Ja sam ih zamolila da me ne uznemiravaju, jer da baš radim na bilanci. Zadubila sam se u posao tako da nisam ni primijetila jednu gospođu koja je stala do stola, a onda me počela mlatit po glavi torbicom od zmijske kože, govoreći pri tom: „Luđakinjo, što si mi ovo učinila? Ko te pustija u poduzeće?“. Izbacili su me na ulicu, a ja sam se nasmiješila i rekla: „Dobro, pretpostavimo da sam stvarno luđakinja, ali kako onda tumačite da su mi roditelji katolici?“

Kako sam bila zadovoljna brojem pješaka koje sam zatekla na ulici, odlučila sam otići na ispovijed. Ušla sam  u crkvu, klekla i čekala određenu količinu vremena. Kako je ta količina bila sve veća, prestrašila sam se da me ne zatrpa pa sam otišla potražit popa. Nikako ga nisam mogla nać, zato sam odustala i nastavila ga tražiti. Našla sam ga kako spava, što me podsjetilo na onu pjesmu. „Asti Mande, nova leva; opet će me tokat poć; kazat gujcu komešjunu; sve za Cara i za dom“.

Uvukla sam se do njega u krevet i zamolila ga da me ispovijedi.

Ispovijed je tekla ovako:

-  Da li ti Dora uzimaš za supruga ovdje prisutnog Fulgencija?

-  Da.

Izmijenili smo prstenove i tako je Fulgencijo ušao moj život. U više navrata. Ja sam bila sretna jer strašno ne vlim izvanbračne avanture. Nakon ispovijedi smo se odlučili za sporazumni raskid radi neslaganja karaktera i svatko je otišao svojim putem. S tim da je moj put bio ispravniji.

Kad bi ljudi bili iskreni ili kad bi se ponašali u skladu s. Više vrijedi par trenutaka s pravom osobom nego pet godina s. Užasno me nervira kad mi rečenica završava s. Ima toliko lijepih završetaka i baš kad odlučim da ću završiti s jednim od njih, dogodi se, iz čistog mira, da završim sa s.

Jedna moja prijateljica, koja je učila za kaluđera, dugo je hodala s M., ali je strašno nerviralo što se on smije onako nekako, pa se udala za S. Kad bi se S. opio, dolazio je noću oko dva sata. Sat mu je trebalo da dođe do pola puta, a drugi sat, da dođe do kuće. Zato je u džepu uvijek držao dva sata. Dva sata je držao u džepu, a dva sata na Elektrotehničkom fakultetu, gdje je predavao odnove književnosti. Nezaboravna su njegova predavanja o ozimi pšenici i celibatu. On je često vodio moju prijateljicu na fakultet. Njezin zadatak je bio da stoji ispruženih ruku i nogu i isplaženog jezika na šest metara od prvih redova, a studenti su morali pogađat koje su boje gaćice.

Kako mi se nije ustajjalo iz kreveta, uzela sam dvije litre maslinovog ulja i izlila po kosi. Volim kad mi je kosa liša i vlažna, jer me to podsjeća na onu glumicu iz filma o vjenčanju i sprovodima, koja je stajala na kiši, a publika je plakala. Ja najviše volim plakati u kinu, jer me to emotivno usrećuje. Spoznaja da je ta glumica dobila par miliona dolara za tu ulogu, nimalo ne utječe na količinu ulja koju sam prosula po sebi, jer sam ulje uzela sa terace suside Lukrice. Inače, Lukrica je dosta čudna. Kad je vidila da joj je nestalo ulje počela je histerizirati: „Kurbetino, krvi ću ti se napit, opet si mi ukrala ulje!“, a ja sam izašla na teracu i rekla joj da kako može bit tako bezobrazna kad se ja već mjesec dana nalazim na zimovanju u Austriji. Onda me ona pitala, da ako sam ja u Austriji, s kim ona to razgovara i kome se to cijedi ulje s kose, a ja sam rekla da se ne bih htjela miješat u njene halucinacije. Ona je na to zavikala: „Toma, daj dvocijevku!“, a ja sam se nonšalantno povukla u kuću i spustila roletne.

Obukla sam kupaći kostim, stavila stolici kaiš i izašla s njom u šetnju. Dok smo se spustali po stepeništu, ona mi se otrgla i udarila u vrata jednog čudnog gospodina, koji je izjurio iz stana, uzeo je za noge i s njom par puta udario o zid. Odjurila sam u Hitnu pomoć i tražila od dežurnog da mi stolicu pogleda na rendgen. Pitao me jesam li normalna, a ja sam mu rekla neka provjeri. Pitao me zašto sam u kupaćem kostimu a ja sam mu odgovorila da bih želila pocrnit , a onda me pitao zašto sam se polila uljem, a ja sam rekla da ne bih želila izgorit. Nakon što je utvrdio da sam natprosječno normalna, pogledao je stolicu na rentgen i ustvrdio da ništa nije slomljeno, nego da je samo natučena po nogama. Nakon što joj je stavio obloge, uzela sam je u naručje i tako smo šetale.

Za vrijeme šetnje osjetila sam da temperatura naglo raste. Pitala sam jednog bojnika koliko je to stupnjeva, a on je rekao da mu je završilo dežurstvo i da se vraća kući. Pitala sam ga koga ima kući, a on je rekao da će pitat nekog zašto je naglo zatoplilo i da ga ja tu pričekam. Kad je došao, rekao je da ih kući ima devet, ako se računa ono troje što govore da je stan njihov, a što ih je on zaključao u špajzi. Pitala sam ga koliko ih već tako drži u špajzi, a on je odgovorio da je naglo zatoplilo, jer je zima objavila štrajk upozorenja, a da će stupit u generalni štrajk ako joj se ne isplati. Ja sam rekla da je ona naivna, jer kad se nije isplatilo željezničarima, neće se isplatit ni njoj, a on je kazao da ih drži zaključane već dva mjeseca i da oni stalno kukaju: „Ajme meni“, a da im on govori da ne treba kukat: „Ajme meni“, već da treba klicat: „Za dom spremni“.

Kući sam se vratila autoputom „Bratstvo – Lipovac – Zagreb -  Jednistvo – Beograd“, gdje sam imala par upečatljivih susreta. Posebno je bio srdačan susret s novinarom Dragom Hedlom kojeg sam srela baš u trenutku kad se slikao pred kontejnerom na kojem je pisalo“Republika Srpska Krajina“. Zagrlila sam ga i upitala: „Šta ćeš ti tu?“.

-  A šta ću negdje drugdje?

-  A zašto se slikaš tu ispred kontejnera?

-  Glupo mi se slikat u kontejneru.

-  Zašto?

-  Jer je unutra Republika Srpska Krajina.

-  Kako znaš?

-  Pa vidiš da na kontejneru piše “Republika Srpska Krajina“. Kad sam došla kući nazvala sam ministarstvo obrane i rekla generalu: „Ti si kurac od generala kad ne moš izać na kraj s jednim kontejnerom“.

Kad sam ušla u kuhinju , za stolom je sjedio general sav crven u licu.

-  Kome si ti rekla da je kurac od generala?

-  Tebi, kad ne možeš izać na kraj s jednim kontejnerom.

-  Znaš li da mi se to dosad nitko nije usudio reći?!

-  Nemoguće.

-  Da, da. Svi su mi dosad govorili da sam general od kurca.

*Rim moje mladosti

9.1.1995.

Jutros sam se probudila. To probudila mi uopće nije trebalo. Puno bi ljepše bilo da je prva rečenica glasila : „Jutros sam se“ ili još kraće „Jutros sam“. Mada treba bit pošten pa reći da je ovo „Jutros sam“ nepravilno i trebalo bi glasit „Jutros sama“, jer sam ja žensko. Ništa me tako ne uzbuđuje kao gramatika. Naj mi je draže kad je sufiks u genitivu, a do njega glagolski pridjev trpni s atributom u pluskvamperfektu egzaktnom.

Kad su me izabrali za člana žirija za izbor najljepše rečenice, sve sam porazbijala i nisam se smirila dok me nisu imenovali za predsjednicu. Nakon toga sam sazvala žiri u sastavu: Silvana Mangano, Mare Žebon, Zlatko Žagmeštar, Bobi Maroti, Nebojša Popović i Atanas Kostovski. Rekla sam im da šta je bilo bilo je. Neka zaborave šta su do sad u životu čuli i neka se koncentriraju isključivo na natjecatelje od kojih će svaki izgovorit samo jednu rečenicu. Oni su rekli da dobro, a onda sam pozvala natjecatelje i saopćila im propozicije. Propozicije su se sastojale u tome da da je svaki natjecatelj morao izgovorit obavezni tekst: „Srbija je agresor na Hrvatsku“; a zatim tu rečenicu povezat sa svojom rečenicom uz pomoć neke od zadanih vibracija, a to su: A, zodijak, ću, mijau, iako, samo, puj, lepet, ili i klik.

Prvi je za govornicu izašao Miroslav Cerar koji je rekao: „Srbija je agresor na Hrvatsku puj nastambe su tak lušne“. Zamolila sam Cerara da objasni žiriju zašto je izabrao baš tu rečenicu, a on je kazao da ga ta rečenica podsjeća na postojanost glasa jat. Čitav žiri je ustao i nagradio ga gromoglasnim aplauzom, a ja nisam mogla suzdržat suze. Prišla sam mu i poljubila ga, a on je izbečio oči. Vjerojatno ga je zbunilo to što sam mu diskretno gurnula jezičinu u grlo. Bacila sam ga na strunjaču, a on me prenio na konja. Kako konj nije imao hvataljke, on se držao za moje noge. Žiri je njegovu vježbu proglasio karakterističnom i dodijelio mu ocjenu 9 koma pet, dok je doktor Dalibor Brozović izdvojio mišljenje i inzistirao da se njega zove Doktor Koma.

Na frankfurtskom aerodromu Gare De Lyon dočekao me Frano Cetinić Petris sa suprugom i transparentom na kojem nije ništa pisalo, jer se Frano posvađao sa suprugom oko teksta. Uzela sam suprugu pod ruku, a Franu sam zamolila da se udalji jer da ću inače zvat policiju. Kako se on nije htio udaljiti, nije nam preostalo ništa drugo nego da se udaljimo nas dvije. Ona je otišla u Louvre, jer da se ona tamo osjeća, a ja sam otišla u WC jer sam trpila od Milana. Možda je tako najpoštenije, jer je Milan trpio dosta zbog mene.

Na Trafalgar squareu se okupilo mnogo svijeta, šta me ponukalo da se okupim i ja. Ja sam se okupila u mojoj sobi koja je gledala na susjednu zgradu. U toj je kući živio čovjek po imenu Karlo. Karlo je bio predsjednik kućnog savjeta i zamolio me da ga savjetujem šta da uradi sa fasadom. Predložila sam mu sunčanu kupku. Sutradan je fasada osvanula sva okupana u suncu. Karlo je sazvao sve stanare, popeo se na vrh zgrade, zavezao čvrstu, elastičnu traku za nogu i bacio se u dubinu. Svi su se čudili kad je raspalio glavom u beton. Ja se nisam čudila, jer sam mu traku, iz preventivnih razloga produžila za četiri metra. Nije moj Karlo jo-jo. Kad sam izašla iz kuće naletila sam na Alema Ćurina koji je bio u društvu s jednom mojom prijateljicom, koja se pravila da me ne pozna, pozdravila me i pitala šta je s Alemom, a ja sam joj rekla da mislim da mu nije dobro. Alem se sagnuo, uzeo matun, i upitao me: „A zašto ti misliš da meni nije dobro?“ Ja sam se nasmiješila i rekla: „Zato jer ti je puno veća korist od dva matuna nego od nje i jednog matuna“. On je uzdahnuo i pitao : „A di ću nać drugi matun?“. Uputila sam ga u biljnu apoteku, a s njom sam se zadržala u dužem prijateljskom razgovoru. Kad se Alem vratio, rekao je da nema matuna u biljnoj apoteci, a ja sam mu rekla. „Pa zašto im ti nisi dao svoj matun?“. On se udario matunom po čelu i rekao : „Vidiš, toga se nisam sjetio“ i otrčao u biljnu apoteku. Dok smo nas dvije čavrljale, ususret nam je dolazio tenk. Mi smo se zagrlile i počele pjevat: „Ta, ra, ra, ra Dalmacija; Dalmacija Čečenija“. Ja sam joj predložila da se maknemo, jer da bi nas mogao pregazit, a ona je rekla da neće sto posto. Ja sam se makla jer sam znala da postoji i dvjesto i tristo posto, a nju je pregazilo. Još jednom se pokazalo da sto posto nije nikakva garancija. Kad se matun vratio, pitala sam ga di je Alem, a on mi je kazao da ga je putem izgubio. Rekla sam mu da se ne brine i da ćemo se vratit istim putem. Zamolila sam policajca da nam pokaže gdje je isti put, a on je rekao da hoće ali da prije kažemo šta mislio o njegovoj pjesmi „Klaus“:

Kad se sjetiš ti samo zovi,

Crtaju ljudi krave u vosku,

Putuju magle s krmom na provi,

Majmun gura organ u trosku.

Nakon što se matun oduševio pjesmom, a ja dikcijom, policajac nam je pokazao put za kojega smo utvrdili da je isti samo suprotnog smjera. Alema smo našli kako sjedi na rubu trotoara i plače. Kad nas je ugledao, opet se nasmiješio, poljubio matun i rekao: „Bar da sam našao matun, kad su mi već ukrali tenk“.

Ušli smo u biljnu apoteku i rekli: „Donili smo vam matun“. Apotekar je lupao vilicom o ladicu i govorio: „Žao mi je, ali sam potresen“. Mi smo inzistirali da izabere bar nešto, a on je rekao da bi, ako već mora, najrađe izabrao sretnog dobitnika. Otrčala sma na ulicu, dovela poštara, Alem ga je udario matunom u čelo, a mi smo mu istresli sadržaj torbe na stol. Apotekar je izvukao sretnog dobitnika, ali kako je dotični bio iz Beograda, izvlačenje smo ponovili. Da ne bi bilo nikakvih sumnji u regularnost, a kako nismo imali crni povez, apotekaru smo izvadili oči. Apotekar je bio sav ushićen kad je doznao da je dobitak otišao u Ameriku. Dakle, naša sretna dobitnica je:

Maja Divljaković, 24 McClay Trail Drive,

St. Peters, MO 63376, USA

Oči je čekaju u redakciji.

Kad sam došla u kuhinju, za stolom su sjedili direktor Vrdoljak s predsjedništvom HRT, zastupnik Krpina s predsjedništvom Sabora i gradonačelnik Mikša s predsjedništvom Nogometnog saveza. Razgovor se vodio na temu : „Kako do kraja upropastit informiranje, politiku i šport“. Kad su nas ugledali, svi su ustali , stavili ruku na prsi i zapjevali: „Na jadranskom morskom žalu, gdje ćarlija vjetrić mio, djevojku sam bajnu srio, o kako sam sretan bio“.

Upitala sam Vrdoljaka: „Zašto održavate konspirativni sastanak?“

-  Čuli smo da su tenkovi na ulici.

-  To se naš Alem provozao po gradu.

-  Ajme, jel to onaj s matunom?!

-  S dva.

-  Zašto dva?

-  Aleme, objasni gospodi zašto dva.

-  Prije je bilo matun u čelo, glava poleti nazad i može stradat pršljen. Sad smo uveli poboljšanje: matun u čelo, a drugi matun iza da glava ne leti.

-  Eto, Alem vam je sve lijepo objasnio, a sad jedan po jedan.

* Srbe s posla

30.1.1995

Jutros sam se probudila, a uopće mi nije bilo do jutra. Iskreno rečeno, nije mi bilo ni do čega. Čak ni do koljena. A kako će mi bit do koljena kad sam se popela na stol. Ako ćemo pošteno, onda treba reć da mi nije bilo ni do stola. Stol je bio stakleni s drvenim nogama i drvenom radnom plohom, dok mu je škafetin bio također od drva. Eto, takvi su mi aluminijski stolovi najdraži. A najdraži su mi zbog toga jer nemaju nimalo aluminija, kojeg ja, inače, obožavam. Želim istaknuti da su svi moji preci bili od aluminija. Dida po materi dobijen je elektrolizom u posebnim pećima, a kako je bio odličan vodič topline, baka bi ga u dugim zimskim noćima držala na sebi. Tako se rodila moja mama.

Dida se zvao Al, a moja se mama po njemu zvala Alma. Ustvari samo ono Al je po njemu, a ovo „ma“ to je zato jer su oni znali da će ona biti moja mama. Ona se zapravo trebala zvat Almama, ali je baka rekla da valja štedit.

Interesantno je kako su se baba i dida našli. Ona je išla prema, a on je išao od. Dugo su se gledali, a onda je on rekao: „Jesi li to ti?“, a ona mu je odgovorila: „Nisam“. Njemu se u tom trenutku činilo kao da se na njega srušilo ogledalo građanina Pokornog. Nije se dobro ni snašao, a pred njim su se stvorili Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Žikica Milenković,  Radivoje Lola Đukić i Jelisaveta Seka Sabljić. Baka se prva snašla i podviknula: „Marš, bando agresorska!“: Mija Aleksić joj je odmah dodijelio spomenicu Domovinskog rata, a Jelisaveta beskamatni kredit i mašinu za šivenje marke „Singer“, što je didi bilo dovoljno da je zaprosi, ovim riječima: „Da li biste vi, pred naletom Turaka, doselili u naše krajeve?“

Baka se popela na rame Ljubi Tadiću, ovaj se zaletio i tresnuo baku o zid na kojem je pisalo: „Ribarstvo nastaje zbog trenja“. Vjenčanje je održano na onom istom mjestu na kojem je slavne 1918. godine puhao vjetar. Na najvećoj daski stajao je Vladimir Dedjer kojemu je falilo jedro, za razliku od Vladimira Šeksa kojem je flila daska. Pavle Vujsić je igrao svećenika, a Miki Manojlović kalež. Kad sam došla na vjenčanje, baka me upitala: "Dušo, šta ćeš ti tu kad se još nisi ni rodila?“, a ja sam joj odgovorila: „Nije rečeno.“. Baka me zamolila da je na jedan čas zamjenim, da se ona ide bacit s mosta.

Tako sam se ja udala za moga didu, a baku smo zakopali nizvodno. Kasnije je na tom mjestu izrastao grad koji je, po mojoj baki, dobio ime Baku. Nisam im htjela reć da su pogriješili, jer ako je po baki, onda se grad morao zvat Baki.

Na vjenčanje su pozvani sve sami starosjedioci. Najpoznatiji među njima su bili Banović Strahinja i Svjetlana Alulujevna, koja je dobila prezime po mome didi Alu. Svjetlana je inzistirala da otpijeva onu starogradsku: „Ej kad sam bila od sedam godina, poslala me moj mili strina, ej u pustinju da ja čuvam svinje“, ali joj nismo dozvolili , jer ta pjesma vrijeđa nacionalne osjećaje svinja.

Nakon vjenčanja, a kako mi je bilo pet šest godina, dida me nije htio pustit samu na sinjsku alku nego je on išao sa mnom. Alka je takođe dobila ime po mome didi Alu, jer je jednog alkara, koji se do tog dana zvao Jozo, pogodio kamenom u glavu dok je ovaj jašio u punom galopu. Istog je trenutka ta igra nazvana po mome didi Al-kamen, a kako je to krševit i siromašan kraj ponositih ljudi, oni su se složili da se ono "men" izostavi, jer to asocira , što se nikako ne može reć za Bana Jelačića. Tek je ukazom Leszeka Kolakowskog od 23.4.1917. sablja bana Jelačića primljena u ravnopravno  članstvo Viteškog alkarskog društva. Još se pamti njezina pobjeda na Alki 1920. kad je u pripetavanju s vojvodom Stepom devet puta pogodila u sridu i tri puta u četvrtak. Vojvoda Stepa je uglavnom pogađao u petak i subotu, a jedan put se tako zaletio da je pogodio tačan datum srpsko-muslimanske agresije na Hrvatsku. Bilo je to 16. 5. 1995.

Kad mi je dida umro bilo mi je sedam godina i svi su mi govorili da sam mlada udovica i da ću se sigurno još udat, a ja sam se smirila tek kad su didu zakovali. Dida je inzistirao da ga na poslednji počinak nose samo Hrvati, a da se Srbi vrate tamo odakle su došlii da odnesu prašinu na opancima. Sastavila sam spisak nosača: Milutin Šoškić, Vladimir Durković, Fahrudin Jusufi, Vladica Kovačević, Vladica Popović, Vladica Milosavljević i Memo. Kad je dida vidio Memu strašno se naljutio, podigao poklopac i kazao: „E Memo ti neš, neš Isusakrista mi“.

To sam se ja sve jutros sjetila. I moga dide i moga Meme i tužnih uspomena sa primogeniturom u zapućku. Ušla sam u ormar i dugo sam plakala. Tu se našao moljac Robert sa suprugom Višnjom i oni su me tješili dok ih nisam pojela. Kad sam već bila u ormaru, na brzinu sam se obukla i izašla iz kuće. Ušla sam u slastičarnu Mira Kirgina i rekla: „Da se nitko nije pomaknuo, ovo je pljačka“. Onda je Miro rekao: „Ajde Dora, ne seri, evo ti jedan krafen i ajde ča“. Ja sam se malo zamislila i rekla: „Može li dva?“, a Miro me izgurao i rekao : „Ako je 1970-ih i bilo razloga za optimizam, danas takvih razloga nema."

Sluteći da bi informacije i dezinformacije mogle igrat odsudnu ulogu pri kreiranju međuljudskih odnosa posebno u bosansko – hercegovačkom multikulturalnom prostoru, otišla sam kod prijateljice koja je u bolnici radila kao transformator izmjenične struje. Kad bi prevladala ravnateljeva struja, ona je tu struju kantama prolivala u zahod da ne bi došlo do zaraze. Zamolila sam je da mi skuha jaču kavu, posudi pet iljada maraka i napravi plastičnu operaciju. Kad sam se nakon operacije pogledala u ogledalo, učinilo mi se da vidim Anku Berus, a onda sam po peruti shvatila da sma to ipak ja. Odmah sam telefonski nazvala Vladimira Bakarića i taj je razgovor tekao ovako: „Tuuu – tu – tu – tuuuu“.

Kad sam došla kući u hodniku su me čekali Bršljan, Kavul i Karota i zamolili me da napokon ko ljudi stanemo i dogovorimo se kako dalje, jer da je ovo neizdrživo. I još su mi pomenuli da me eno i sad u kuhinji čekaju Miodrag Petrović Čkalja, Gojko Nikoliš, Pavle Savić, Sava Kovačević, Sava kod Siska, maserka Nikolina i krava sa zvučnom tastaturom. Pitala sam ih da šta je tu sporno, a oni su mi rekli da nam je kuća postala gora od kolodvora i da bi bio red da prestanem okupljati ljude oko sebe. Prihvatila sam njihovu sugestiju, ušla sam u kuhinju i zamolila prisutne da stanu u drvored, a da se ne okupljaju oko mene, jer da to nervira moje ukućane.

Kad su to prisutni čuli, izbezumili su se i dali se u poteru za Bršljanom i ono dvoje nejači. Kad su ih uhvatili rekli su im: „Sad vi lovite“, a oni su se razbježali po kući. Sava Kovačević je organizirao skupljanje ljetine, Gojko Nikoliš kulturno umjetničku smrt. Pavle Savić je izvodio striptiz i kravu na pišanje, a Čkalja je izvodio Savu kod Siska. Upitala sam ga:

-  Zašto izvodiš Savu kod Siska?

-  Kad je Drava kod Terezinog polja.

-  A da je izvedeš kod Apatina?

-  Može, ali prije toga „Zaustavite Dunav“.

*Objavljeno u e-novinama 2010. godine

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5