Srbija 2051: Pogled u najsvetliju budućnost

Danas je 21. januar, čujem glas spikera Svih Udruženih Radio Stanica Srbije, jedine radio-stanice koja postoji, sunce u našoj zemlji - zbog ničim izazvanih i zločinačkih sankcija koje, eto, neprekidno traju već 59 godina - izlazi na zapadu a zalazi na istoku, dobro jutro, dragi slušaoci, predsednik Uže Srbije Slobodan Milošević danas donosi dekret o daljoj racionalizaciji hrane i štednje na svim nivoima; mleko će se u tetrapak pakovanju od 0,1 litra prodavati samo trudnicama koje su u desetom ili nekom višem mesecu trudnoće; što se šećera tiče - po novom predlogu Zakona o konditorskim proizvodima, svako punoletno lice ima ustavno pravo na kocku šećera godišnje; ulje se deli na kašičicu - ne zaboravite da od kuće ponesete kašičicu; struju danas, baš kao i juče, neće imati veći deo naše zemlje, od Beograda na krajnjem severu do Valjeva na krajnjem jugu, ali naša Vlada Nacionalnog Jedinstva čini sve što je u njenoj moći da se električna energija obezbedi za policiju, paravojne jedinice i specijalce koji - ne treba da vas pod-sećamo - u ovim vremenima permanentne Obnove brane vekovne granice naše slobodarske domovine.

Gasim radio, setim se da mi je danas rođendan: upravo sam napunio sto leta, slavim 64-godišnjicu života pod Slobodanom Miloševićem, koji je slavne 1987. došao na vlast i doneo nam sreću i blagostanje i povratio nacionalnu svest i obezbedio mi da u svom sopstvenom šatoru, na periferiji Beograda, provodim staračke dane u savršenoj ekološkoj državi; poslednja fabrika ukinuta je još pre dvadeset godina, benzina nema još od 2029, granice su hermetički zatvorene bodljikavom žicom, minama i gvozdenim zidovima davne 2023, sa svojim susedima/neprijateljima decenijama ne komuniciramo: zli jezici tvrde da je Vojvodina postala poljoprivredna Švajcarska, čujemo da je Savezna Republika Sandžak primljena u Ujedinjene nacije, naš južni sused Federalna Republika Kosovo prihvatila poziv SAD da postane njihova 58. federalna jedinica, Crna Gora prestigla Dansku po nacionalnom dohotku, u jedinstvenoj i unitarnoj Bosni i Hercegovini glasaju o prisajedinjenju Japanu, na japanski zahtev; nekadašnja jugoslovenska republika Hrvatska proglašena za jednu od petnaest najrazvijenijih zemalja sveta; Kraljevina Šumadija i pored švedskog standarda opet gomila trupe prema našoj granici i pokazuje teritorijalne apetite... ali, srećom, prekjuče, na 32. kongresu Ujedinjene Radikalske Levice rečeno je da ne moramo da brinemo, da smo svi mi vojska i da ćemo život položiti na oltar Slobodana Miloševića ako nam bilo ko - Šumadinci naročito - ugroze suverenitet Uže Srbije.

Doručkujem dvopek natopljen u vodu; jedem polako i gledam u srušeni Beograd, koji se nije oporavio od najnovijeg, sedamnaestog bombardovanja 2043; mahinalno se sećam mitinga Udružene opozicije u proleće 2000. godine kad se na Trgu Slobode/Republike okupilo dvadesetak hiljada ljudi koji su različitim kompjuterskim trikovima pokušavali da dokažu da ih ima dvadeset puta više; bilo je i onih - pamtim bez nostalgije - koji su u prolećnom transu, drogirani mirisom lipa, obećavali brze promene, takozvanu demokratizaciju, čak i navodne slobodne i poštene izbore. Ne pamtim više kad smo pokušali da se s vojskom vratimo na Kosovo: biće da je to bilo 2011. ili 2013, ko još da se seća. Znam da smo trijumfalno, po drugi put pobedili - ali su naši neprijatelji (kojih je sve više, iz dana u dan) uspeli da nam otmu svetu-srpsku-kosovsku-zemlju o kojoj i danas šapatom pričamo u hladnim noćima grejući se oko logorske vatre, ne odričući se realnih radikalskih ambicija o ujedinjenju svih srpskih zemalja.

Crna Gora nas je ostavila mnogo ranije, valjda 2001; rat nam je s Crnogorcima bio nametnut, ali se opet umešala zločinačka medunarodna zajednica i posle bombardovanja morali smo da u Kumanovu potpišemo pobedničku kapitulaciju. Sećanja naviru: na potpuno slobodnim izborima za predsednika Srbije 2002. Slobodan Milošević nije dobio nijedan glas protiv - izabran je aklamacijom uz ovacije i aplauze. Dr Vojislav Šešelj postao je predsednik Vlade koja je već sutradan donela niz Zakona: o zabrani izlaska iz zemlje, o zabrani ulaska u zemlju, o ukidanju telefonskih linija s inostranstvom (sem sa Irakom koji nam je decenijama nesebično pružao veličanstvenu podršku), o oduzimanju kompjutera i pisaćih mašina, o velikoj društvenoj akciji pod nazivom "Imaš kuću - dobiješ šator", o ukidanju prodavnica s hranom, o gradnji Velikog Srpskog Zida (po uzoru na kineski) kojim ćemo opasati našu otadžbinu da se dalje ne bi cepala. Ali, separatistički i fašistički šljam iz Vojvodine već je posejao seme zla; taman kad smo Zid počeli da dižemo u nebeske visine, nošeni ofanzivom Obnove, opet smo bili gurnuti u rat, ponovo smo u Kumanovu potpisali novu Povelju (broj 1246; ona Povelja za Crnu Goru nosi delovodni broj 1245, a ona za Kosovo - bože, kako se sećam - 1244) i zaključili kako je Vojvodina virtuelno u Srbiji, što nas je oko srca grejalo sve do časa dok belosvestski nacisti (koje smo toliko puta osudili na smrt na našim patriotskim Tribunalima) nisu izazvali još jednu pometnju: hteli su da nam uzmu Staru Rašku zvanu Sandžak, srećom da je Predsednik Vlade drug Voja to već odavno anticipirao pa je u sprezi s Našim Vrhovnim Komandantom hitno poslao đenerala-vojvodu Nebojšu Pavkovića da sa svojim div-junacima od nadmoćnijeg i tehnološki progresivnijeg neprijatelja brani naše najnovije južne granice.

Po već otrcanom scenariju svetske zavere prepoznatom od svakog našeg gradanina koji po Ustavu od 2003. mora da bude član Ujedinjene Radikalske Levice (inače snosi krivične posledice po članu 133, stav 2, ćelija 8), u naše unutrašnje poslove opet se umešala Amerika čija želja da gospodari svetom postaje neutaživa; Kina je, po starom dobrom običaju uputila nekoliko kraćih protesta, ali to nije pomoglo, baš kao ni saopštenje iz Ministarstva za ginekologiju Rusije - ne obazirući se na ovako jaku podršku naših saveznika, NATO-svinje su nas opet bombardovale, pa smo morali da u Kumanovu potpišemo Povelju broj 1247 i pretvorimo se u Užu Srbiju sa Šumadijom u kojoj je peta kolona, već naslućujete, počela da rovari.

Pomahnitali šumadijski secesionisti, uz podršku svojih NATO-gazda, započeli su 2016. godine seriju terorističkih mitinga predvođeni ilegalnom organizacijom "Otpor"; prekomerna upotreba sile (fraza Novog Svetskog Poretka) bila je izgovor za novu NATO-intervenciju i bombardovanje Beograda. Herojski otpor našeg naroda okončan je Poveljom 1248, potpisanom u Kumanovu; od tad pa do danas - Uža Srbija u koordinatama Beograd-Požarevac-Valjevo-Mionica (200 kvadratnih kilometara; dva i po miliona stanovnika) živi mirno i slobodno, saradujući sa slobodarskim Irakom koji je u Beogradu preuzeo sve nekadašnje inostrane ambasade - tako da danas u glavnom gradu imamo 128 iračkih ambasada pred kojima nema onih neprijatnih redova i gužvi. Iza nas je slavna, junačka prošlost: Povelje 1244-1298 garantuju nam da ćemo se jednom ponovo uspraviti i ostati primer za čovečanstvo u čiju smo slobodarsku čitanku upisani krvavo-zlatnim slovima. A sad idem da čekam u redu za mesečnu krišku dvopeka: život, verujte ovom starcu od sto leta, ume da bude senilno optimistički!

*Tekst je objavljen u prvom broju magazina Vizija, leta 2000. godine