Škrgutava tugo hajdučka
Marijpo 18 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Srbija, deset godina posle

I
Ja znam oko koje zatvaraš kao strelci
i oko
kojim si niz puščanu cev gledala
oštrija nego meci.
 
Al' posle toliko smrti, nevina na oba oka,
podigni pogled sa gajke;
spusti se niz planine, Srbijo visoka,
međ reke gde se njivama njišu izlivajke.
I prođi bosonoga, Srbijo bez ambara,
protni se izmeđ rovova, kraj streljane đačke klupe,
pređi preko raka i zgarišta talpara,
Srbijo među puškama tek složenim u kupe.
I sjavi se, još tvrda, od bola napetih veđa,
na šest moravske obale između Drine i Peka,
gde dušu tvoju vole, o nevina željo bez međa,
ljudi koji sve pamte, između krvavih reka...
Zaboravi! Zaboravi,
Srbijo, čoveka.
 
Srbijo svakog čoveka,
ti znaš i krv nasušnu i krv što se uzalud lila.
Al' što si,
brža od trena,
iz marame crnih brda ožiljak glasa otkrila
pred vlaćem što se široko još ne zna da talasa?
Je li zaboravljena
bol što nevidljiva raste kao koren posečena hrasta?
Al što si, tugo u ravni,
ispod rtanjskog plasta
svu noć iz ranjenog bučja kriv metak po metak vadila?
Da l' detlić kljun da ne lomi, da l' oštricu ne — sekira?
Al' zašto si, nezelena,
humku blekom pokrila
kad pamtiš još sve mrtve, kad kosa još zna broj kote ...
 
Oj Srbijo, rodiljo, Srbijo moj živote,
prosta ti sva krv bila!

II
Prosta ti sva krv bila, Srbijo opet sva lepa
i mila po očima.
Srbijo cvokotava
u dimu belih vatara
čije se jutro probija
snovima kroz lišće cera gumasta.
Da l' ti si već
dan radni što neće da svršava,
da l' svod si s koga zob sitnu
prosipa noć zvezdasta
na zelene usne meseca meke kao mlada trava,
Srbijo, žiško prastara?

Al' vatro prastara, zašto tvoj žar što zori je nada,
tamni ko resko semenje na ruži suncokreta
pod lučom sunca rada?
Je li slobodom poneta, sebi postala tesna
Srbija što pod sleme crveno meće kuće
i ne zna više da legne i ne ume da spava?
Je l' opet preterala Srbija drukča no juče,
kad bleđa no mišićava
i bleda, sve bleđa od nesna,
bez plate, iz petnih žila, živ kreč i kamen vuče
a tanka joj noga kleca i duša podrhtava
— dva plamena, jedna sveća?

Da li te željnu zaneli dvostruke zore obrisi,
taj dan — čovek razuđen? taj sjaj čvrst, žuljeviti?
Al' ti što nisi bila, jesi li već koja ćeš biti
il' si još što si bila kada si bila što nisi,
il' ti si bratstvo što radno meša se s bratstvom što krvno
ruke sna trlja rukama jave što ne zna da malakše,
ni kad s obala sklanjaš ovlaš prebačeno brvno,
ni gvozden most kad dižeš podmećući ognjena leđa,
ni kad ti daljine prete: "Lakše,
Srbijo prkoseća!"
 
Škrgutava tugo hajdučka, Srbijo prkoseća,
jednom će biti lako i ljudi svud ići će braći,
al' i danas, dok se još golim noktima kuje sreća,
nek tobom kao obični čovek sloboda zakorači.
Već danas,
Srbijo između četiri listića deteline
tanjih od sunčanih vlati,
već danas,
Srbijo, puščano zrno
palo u grm maline
i jagode u paprati.
Al' reci, o bela srno
(tog danasa tu, ne svugde),
hoće li svima da sine,
reci, Srbijo, srno
u skoku s nažuljenih pleća
planine
na drugi breg rova širokog šest stoleća,
kad će da sine?
Reci mi, međo besputna
ko budak razmahana,
Srbijo srca barutna,
iznutra obasjana
livom svih dimnjaka
što uvis se otima
pun zemlje i mesa
od bele reke oblaka
do mleka svih nebesa
pod kojima sebe ne vidiš dižući svoje čekiće,
al' znaš da će da sine
jer iz visokih peći mašte između njiva već niče
prva letina gvožđa iz stare zemlje seljaka.

III
Još nikog kraj tebe nema! Strelo promenom zaneta,
ko će ti s vrha dlanom suzu i znoj da obriše,
kad ruka ti svaka kao da plamenom obuzeta
izvila zemlju koja, duboko kao more — diše
i menja u cvet vidike, Srbijo celog sveta?
Svejedno, glase u rosi bezbrojem mrkih obala!
Svejedno, mirisu duge između dva proleća!
Za rata si sa slobodom, mladosti, ratovala,
i sad, od bola svog veća,
gušća od svojih si brda.
Svejedno, Srbijo željna i tako strašno bez ruba
kao život koji ne prolazi.
Svejedno, i u bolu
što nedrava polja pritisnu
zemlji tek na pomolu,
sebi ja ljubim tvoje rumene kao u devojke obraze.
Sećaš li se detinjstva? I ja te ljubim prisnu
po oku zarivenom u
nepostojeće staze.
I usnom što ti nad travnim mirisom obleće
obujmljujem ti suze — stabljike se zanjišu —
Srbijo, proletos zagugutalo cveće!
 
Zemljo i ženo — gugutko,
latico neznane boje,
u tvoje sam perje utko
pradavno sve poljupce svoje.
Srbijo moja mala,
nežnosti jedna velika,
Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika.
Jer ti si kao svet koji volim, ista i uvek razna,
veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,
pa si mi jedinica i ljubav neprolazna,
spora kao večnost nebesa i prsati val ćuvika
na kom raonik sunca oštrim zracima ore
tihe, zelene mrmore.
Al' reci mrmore gore na uvo ponelom letu,
al' Srbijo, škripo zuba
slobode u naletu,
al' mrmore zore tiše od paperja goluba,
smele kao ruka što hvata i smrt za nože,
al' Srbijo podno, drhtanje plodnije no plodno,
reci da li se igde danas već voli tako mnogo i mnogo
slobodno? Reci to jezikom koji gine da ne bude manji
od istine; reci to jezikom što huji
na strmoj putanji
gde fijuci juriša lome tanke voćke u cvetu
i bitke se uvek vode,
oj reci to još,
Srbijo bitko
u svakoj bici slobode
na svetu!

Jastrebac

Oceni 5