Srbija je ponovo utonula u mrak

Dok sam gledao fotografije Marka Nikezića, čitao njegove govore, pokušavao sam da uspostavim intuitivnu komunikaciju i nazrem njegovu ličnost. Latinka Perović ga opisuje kao vrlo delikatnog, obzirnog. Nikada nije ni o kome rekao ružnu reč. Taj pripadnik masovnog pokreta, rukovodilac u ogromnoj partijskoj hobotnici, govornik po trgovima i aktivima – delovao mi je distancirano i osamljeno. Prihvatio je sve običaje i rituale, ali, činilo mi se, da je u sebi bio daleko od njih, introspektivan, samo svoj, predan sopstvenim razmišljanjima. Neuobičajeni srpski političar: nenametljiv, bez bahatog egomanijaštva, apsolutno je davao prednost sagovornicima, ni traga recimo od „narodski“ vragolaste raspištoljenosti Draže Markovića. Jednom prilikom kada je obilazio partijske aktive po Srbiji, posle završenog sastanka, Nikezić je želeo da se povuče u hotel na svoj uobičajeni čaj ili kakao. Aktivisti su bili uporni u nagovaranju da sa njima ide u kafanu, na roštilj i muziku. Kada su prevršili meru, strogo ih je upitao: „Da li očekujete od mene da vam budem i peškir da obrišete ruke?“
Posetio sam njegov stan u Ulici Knjeginje Zorke, a zatim sam na Senjaku razgovarao sa njegovim sinom Zoranom, arhitektom, za koga beogradski novinari nisu znali da postoji. I tako, tragajući za ličnošću Marka Nikezića, neočekivano sam pronašao jednu nadasve zanimljivu osobu – njegovog oca Petra (1890–1967). Ali, iznenađenje je bila i priča o njegovoj majci Suzan Depre (1895–1977).

Suzan Depre, ne samo što je bila Francuskinja, nego je, što je još više ističe, bila rođena u najstrožem centru Pariza, na čuvenom ostrvu na Seni – Ile de Saint Louis (Ostrvo Svetog Luja), pored katedrale Notrdam. Pariz je bio centar sveta u 19. i početkom 20. veka, i ona je odrastala i sazrevala u centru centra sveta. Kao devojčica igrala se u parku pored katedrale, a veličanstveni vitraži i gotske skulpture sa fasada bili su njena urbana azbuka. Ostrvo je opervaženo sa dva keja na kojima su drvoredi i raskošne rezidencijalne zgrade iz 17. veka. U njima su živeli bogati umetnici, doktori i velike glumice. Osim zajednice boemskih umetnika iz Poljske, te pesnika Adama Mickijeviča, tu je živeo sa porodicom i poljsko-ruski princ Adam Čartorijski, znamenit i za našu istoriju, inicijator Garašaninovog Načertanija. Odgajana visokom i rafiniranom kulturom, Suzan Depre nastavlja školovanje kod časnih sestara, mada ih brzo napušta, pošto nije bila religiozna.

Kada je upoznala Petra Nikezića radila je u banci u Antverpenu. Bila je visoka i već na prvi pogled privukao joj je pažnju kršni Srbin iz Crne Gore. Iz vreve evropskih gradova u kojima se razvijao, iz mirisa benzina i škripe automobilskih guma, džeza i ranog stila modernog života – roaring twenties (urlajuće dvadesete), sve uz ludi ritam fokstrota i čarlstona, doselili su se 1921. godine na ušće Save u Dunav. Petar je želeo da mu sin Marko ugleda svet baš u Beogradu. Za Suzan je beogradska sredina bila kulturni i društveni šok. Teško se navikavala na lokalne običaje. Bila je očajna što mora da živi sa svekrvom, i uopšte sa svim tim crnogorskim rođacima. Naviknuta na bogate i raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, a očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nabavi samo žive piliće i prasiće. Njena majka je takođe došla u Beograd i još brže otišla, bio je to svet koji joj se nikako nije mogao dopasti. Suzan je često sedela na prozoru i plakala. Da nije bilo dece, govorila je, nikada ne bi ostala u Beogradu. Vajkala se tako i godinama kasnije pred unucima. Utehu je našla u bekstvu u imaginaciju, u čitanju francuskih knjiga i u druženju sa Francuskinjama koje su u Beograd došle kao supruge srpskih studenata poslatih na francuske univerzitete u vreme Prvog svetskog rata.

Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu

Zoran Nikezić, unuk Suzan Depre, i danas je impresioniran „njenim poštovanjem i negovanjem izvanrednog jezika“. Zadivljeno se priseća: „Fantastično se izražavala“. I Marka je vaspitavala da precizno i razumljivo oblikuje misli. Naročito je insistirala na francuskoj formuli „mon chien et moi“ (moj pas i ja), odnosno pravilu da se poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo. Uobičajeno naše „ja, pa ja“ smatrala je skandaloznim primitivizmom. Marko je tokom života bio okružen raznim rečnicima, naročito etimološkim, stalno ih je prelistavao i izoštravao lični vokabular, cizelirao je neumorno svoju moć izražavanja.

Ako je Marko Nikezić bio tako otmeno, aristokratski vaspitavan, šta ga je onda, pitam njegovog sina, opredelilo za „radničke“, odnosno levičarske ideje?

„Marko mi je jednom pričao da je prvi put počeo da razmišlja o idejama levice posle gledanja nemačkog filma o životu u Africi. Režiser je nekom crncu dao ili novac ili poklon da trči kroz žbunje u blizini lavova. Oni su jurnuli za njim i rastrgli ga. Sve je to namerno učinjeno da bi se napravila scena za kamere, da bi se snimio film o divljoj Africi koji će uzbuditi „civilizovani“ svet. Za režiserov uspeh u Evropi, život crnca je bio bezvredan. U Marku se tada probudila empatija za siromašne i odbačene, za proklete na svetu. Odlučio je da se angažuje u borbi za uspostavljanje društvene pravde.

Sestra moja – život

Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu. Divili su mu se oni koji su mu bili bliski, a ipak im je bio zagonetan.

„Teško nam je da nađemo prave reči kojima bismo opisali koliko je jedinstven čovek Marko bio“, tvrde Renata Ulmanski i Mirko Tepavac. Marko i Mirko su se intenzivno družili ma gde bili i ma koju političku poziciju držali još od zemunskih dana. Vrlo mladi su se uključili u komunistički otpor okupatoru. Marko je izuzetno cenio ljude koji nešto znaju, a govorio bi tek kad je bio potpuno siguran u tačnost onoga što će izložiti.

Renata i Tepavac hvale Nikezićevu preciznost u detaljima. O oblastima koje su ga interesovale, a mnoge su ga interesovale, znao je gotovo sve. „Trebalo ga je samo slušati kada je govorio o umetnosti i skulpturi“, primećuje Tepavac, „više je znao od profesionalnih skulptora koji su sedeli s njim.“

Renata Ulmanski mi pokazuje jednu knjigu i Markovu posvetu. Kultna knjiga moderne poezije, korespondencija između Rilkea, Cvetajeve i Pasternaka, nastala nad Pasternakovim stihovima „Sestra moja – život“. Marko ih je jednako poštovao i sva tri pesnika čitao je u originalu, na nemačkom i na ruskom. Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu sestru svoju – život, usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama koje u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna „sestre moje – život“. I zašto čitati red vožnje kada si na putu, pita Pasternak, jer grandiozan je kao Sveto pismo, ma koliko puta se trudio da počneš čitanje iz početka. Redu vožnje svoje sudbine Marko Nikezić se nije suprotstavljao.

„Što je bio stariji“, priča njegov sin Zoran, „sve se više kod njega osećao fatalizam, tinjao je u njemu celog života. Smatrao je da se sve odvija na mnogo dužim stazama nego u vremenu poklonjenom jednom čoveku. A izuzetno je pošto-vao vreme, jer sve mora da ima razvojni tok, prema tome, mali smo mi u odnosu na vreme. Te duge staze su u njemu rađale skepticizam, a pri kraju života bio je uveren da su mnogi njegovi napori bili uzaludni. Potrebno je vrlo dugo raditi da bi se nešto promenilo, govorio je. U kući gotovo da uopšte nije pričao o politici, samo je jednom“, seća se Zoran Nikezić, „kada je Tito skinuo u Hrvatskoj Miku Tripala i Savku Dabčević Kučar, prokomentarisao da takav potez vodi ka rasturanju Jugoslavije, jer se prekida prirodan tok, a Mika i Savka su imali plebiscitarnu podršku.“

Kako da intelektualac francuske provenijencije nije pisao i da ništa za sobom nije ostavio zapisano? Svakako je bio upoznat sa razlikom, napetošću i značajem koji se u francuskoj kulturi uspostavljaju između govora i pisanja.

„Možda nije pisao“, pretpostavlja Zoran Nikezić, „jer to ne bi izgledalo onako kako bi on želeo. A nije voleo naknadnu pamet. Smatrao je da vrlo pažljivo treba birati život, što je i radio. Postoje mnoge forme života i nisu sve iste. Život nije uvek isti. Različiti stilovi su potrebni za različite forme života.“

Latinka Perović je sebe učinila doživotnim pratiocem ličnosti i dela Marka Nikezića. Srebrna senka je Markovog života, i posvećena mu je, bar sam takav utisak dobio, samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Bez tog Tvorca ne bi bilo ni nje. A bez njenog angažmana istoričarke ni srpski liberali ne bi bili zabeleženi u istoriji. Modiljanijevski mlada i lepa, kako su primetili neki savremenici, brižno se bila nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom srpskom političkom i društvenom životu, sa intelektualcima ispunjenim međusobnim omrazama i obuzetim solip-sističkim pijanstvom svojih patuljastih, a razornih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj jedinstveni slučaj platonske ljubavi kod nas trebalo bi da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. I kada su svi zaboravili na srpske liberale, ona poput Selene srmi njihovim tragom, ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskom metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom porodi misaonost, Latinka je te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila. Čak je stvorila i Markovu knjigu, tako da više ne stoji da on nije napisao nijednu. A to je Srpska krhka vertikala potpisana imenom Marka Nikezića. U njoj je (i u knjizi i u Latinki) njegov verbalni dah pretvoren i rođen kao pisana reč. Mistika amor intellectualis gradi svoje zamkove uprkos vremenu i njegovom fatumu.

Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan

Petar, otac Marka Nikezića, osim srpskog govorio je još sedam jezika – albanski, italijanski, španski, ruski, francuski, nemački i engleski. Bio je Markov spiritus movens. Od malih nogu je pazio kako mu se sin razvija: birao mu je knjige koje će da čita, kupio mu fotoaparat, upoznao ga sa vajarom Ristom Stijovićem, poklonio mu prvi vajarski alat.

„Za sve nas, on je bio poslovan čovek“, priča njegov unuk Zoran, „ali je Petar zapravo bio tajanstven čovek sa hiljade veza po svetu, u centrima moći, partijama, gradovima, lukama... Nestajao je i pojavljivao se iznenada kako je i otišao, kad niko nije očekivao, uvek je bio na putu, i uvek u nekoj konspiraciji... Odjednom doleti iz Pekinga u Kairo, a odleti iz Kaira ne znamo kuda. Veze je počeo da razvija još za vreme Velikog rata u Americi gde je vrbovao srpske dobrovoljce, a zatim je poslove imao po Rusiji i Kini. Nikome ništa nije pričao, niko nije smeo ništa da ga pita. Znamo, recimo, da je bio u dobrim odnosima sa Ču En Lajom.“

Dok je Marko sazrevao u mladića, Petar je sa njim pričao i po celu noć, ponekad konspirativno. Upropastićeš dete, Pjer, protestovala je i upozoravala Suzan. I upropastio ga je, sa smeškom dodaje Zoran. Petar je tako prvo razgovarao sa sinom, a kasnije i sa njegovim najboljim drugovima. Po celu noć. On je Marku objasnio ko su moćni na svetu i šta rade. Jeste se tako Marko formirao kao Srbin, ali ne i kao Srbijanac. Bio je patriota i srpski državljanin, ali je njegov identitet prevazilazio okvire srbijanske sredine. Petar ga je kasnije preveo i u diplomatiju, tako da je u 32. godini naimenovan za ambasadora u Kairu, odmah posle Naserovog puča.

Petar Nikezić je zanimljiv književni lik i zahvalan predmet naučnog istraživanja. O njegovim „misterioznim“ putevima, vezama, uticajima i kontaktima dovoljno govori to što je 1942. i 1943. dva puta hapšen sa suprugom i kćerkom i oba puta iz Banjičkog logora oslobađan intervencijom „odozgo“ iz Nedićeve vlade. Marka Nikezića su do kraja rata uporno tražili kao opasnog „bandita i teroristu“ i Gestapo i Specijalna policija Beograda. Za Petra se zauzeo i garantovao državni sekretar Nedićeve policije Cvetan Ceka Đorđević. U knjizi Specijalna policija u Beogradu 1941–1944. istoričar Branislav Božović citira korespondenciju između Đorđevića i Dragog Jovanovića. On šefu Srpske državne bezbednosti piše da je Petar Nikezić „izvanredno pošten čovek i konstruktivni građanin“, da mu je školski drug i lični prijatelj i moli da se pusti iz logora i bude „talac na slobodi“. Šefa Antikomunističkog odseka Specijalne policije Božidara Bećarevića toliko je ozlojedilo oslobađanje Nikezića da je u pismu Đorđeviću oštro protestovao, tražeći da za odmazdu zbog sina komuniste bude streljana cela porodica. Bećarević je imao njuh iskusnog policajca, jer je u Odboru Narodnooslobodilačkog fronta Beograda koji je dočekao jugoslovenske i sovjetske oslobodioce, pored dr Siniše Stankovića, bio i Petar Nikezić.

Za Marka Nikezića skulptorski rad nije bio ni „slabost“, kako je pisao jedan beogradski novinar, a ni gubljenje vremena, kako su ga ismevali poneki srpski vodeći intelektualci, već vokacija. Dobrica Ćosić ga je 1990. javno prekorevao „što je on danas zagledan u gromadu mermera, što ga ne čujemo u ovoj jugoslovenskoj tmuši i na srpskom raskršću“. Jakob Burkhart je ustanovio da „samo teško i postepeno laik stiče razumevanje za skulpturu. Zakoni i uslovi pod kojima ona stvara ono što je lepo toliko su mnogostruki, a delom i tako prikriveni, da je potrebno veoma mnogo vremena, vežbe i opštenja sa vajarima da bi se neko snašao makar u predvorjima ove umetnosti“. Naročito je teško shvataju oni kojima je skulptorska umetnost isto što i kamenorezački zanat. Pomišljao je Nikezić mnogo ranije da napusti politiku i da se potpuno posveti umetnosti. Jedva ga je molbama sprečio Petar Stambolić, ne sluteći da će kasnije poput kamile on sam krenuti za uzicom koju je vukao Broz i zajedno sa Dražom Markovićem baš on rušiti svog protežea.

Iz dnevne sobe pune knjiga, skulptura, i na zidovima slika velikih formata, izlazi se na prostranu krovnu terasu na kojoj je svrstano četrdesetak kamenih skulptura. Na kiši, snegu, vetru i suncu drže mrtvu stražu svom tvorcu. Ovde je vreme stalo kada je stalo i srce Marka Nikezića. U jednom kraju, pribijena uz zid i ograđena staklom u limenim ramovima nalazi se, ne veća od osam kvadrata, radionica u kojoj je, bez obzira na vrućinu ili zimu, Marko radio. Prenatrpana glavama njegovih prijatelja. Među skulpturama u kamenu i drvetu bezbroj je stilizovanih figura žena, zatim životinja: ptice (sova, gavran, orao), bik i nosorog. Zašto je radio baš te životinje? Slede klasične biste po ugledu na starorimske patricije: prijatelji i članovi porodice.

„Marko je sledio stil i teme Rista Stijovića“, obrazlaže Zoran Nikezić, „kao lovac voleo je prirodu i divio se snažnim, gordim, samouverenim životinjama. Imponovale su mu. Lovio je u prokletijskom kršu divojarce, a u ritovima divlje svinje. I u lovu je voleo samoću, da lovi sam. Lovom se oslobađao strasti, agresije, razrešavao je svoje unutrašnje konflikte. Ponekad, u pauzi dugačkih i mučnih sednica, skoknuo bi na dva-tri sata do Pančevačkog rita i vratio bi se relaksiran i svež.“

„Kako je radio, koliko, da li je pričao o tome što stvara?“

Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili“

„Imao je snažnu istrajnost i bezgraničnu strpljivost. U osamljenosti je pravio skice, tako je i čitao ili slušao muziku. Evo za ovog gavrana od granita“, pokazuje mi Zoran ne baš veliku skulpturu na svom stolu, „utrošio je stotine sati rada. Da bi se granit ispolirao, potrebno je dugotrajno glancanje olovom. Imao je jaku usmerenost da nešto završi, da ono što počne dovede do kraja. Nije fušario, niti na brzinu nabacivao. I ono što izgleda kao nedovršeno zapravo je dovršeno i iza tog dela stoje mnogi časovi rada.“

Serija „njegovih“ žena utonula je u meditativnu senzualnost, ali krije plamteću erotiku. Na jednom bareljefu (uradio ga je kada je imao 31. godinu) raspomamljeni jelen riče pored smirene košute – zov prirode. Ali, ženska tela su prikazana u sanjarenjima, kada se telo budi ili odmara, dok je opušteno, u mekim oblicima u kojima modulira i sebe i prostor oko sebe. Otuda i nazivi: „Predah“, „Buđenje“, „Klečeći akt“, „Sanjarenje“, „Bol“, „Osamljena“, „Odmor“...

Vinčanska, dunavska kultura, kultura područja stare Evrope, u čijem je centru i naše područje, obiluje statuama, figurinama u kojima su praistorijski lovci oblikovali u drvetu, kosti, terakoti i kamenu svoj mentalni odgovor na izazove ondašnje okoline. Iz duboke gline na obali izvlače se na svetlo dana poruke umetnika davno iščezlih zajednica. Statuete boginja, plodne žene sa desetinama sisa, životinje-totemi što ove lovce štite od nepoznatog i ulivaju im snagu i hrabrost da savladaju neprijatelje. I Marko Nikezić je u osami, poput tih praistorijskih lovaca, istovremeno i maga, u primordijalnim materijalima tražio oblike i oslobađao ih, pravio svoje toteme. Bestijarijum koji je pripitomljavao oblikovao je i njega. Oblikovati bika u kamenu znači i ukrotiti ga i dobiti njegovu snagu. Kad iz ruku zaleprša sova – poziva na mudrost, ona je između gavrana-smrti i orla koji carski vlada sunčanim visinama. Samo nas mudrost uči kako da bez samouništenja savladamo tu kobnu i uznemirujuću napetost između trenutnog svetla i večnog mraka. Žena je ta Velika boginja kroz čije telo dolazi uskrsnuće, regeneracija života. Nju, raskošnu, pronaći će Marko u tvrdom orahovom drvetu, uraditi je u Njujorku i nazvati je „Predah“.

Ali, u celom tom opusu ima jedna jedina, bez serije sličnih, zagonetna statua, u crnom granitu, teška, preteći masiv, moćna, ukrućena sedi na tronu poput faraona, autoritarna i bez ljudskog lica i naziv joj je – „Lider“. Nikezić ju je stvorio 1978. godine. Podseća i na jakog, mrgodnog, krvoločnog babuna koji uništava život oko sebe. Kristalizacija iskustva i anticipacija budućnosti.

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi (objavljena je u knjizi Srpska krhka vertikala). Srejović je prvo obećao, pa je bedno odbio izložbu. Zna se ko je tada zapravo sektaški rukovodio Akademijom, kao da je stranka, a ne ustanova posvećena sveukupnom stvaralaštvu naroda.

Marko Nikezić je, kao i njegovi brojni istomišljenici i kao dvanaest hiljada menadžera, bio odbačen. Izbačen extra muros da vegetira i da čeka smrt. Imali su od 40 do 50 godina, u najboljim i najstvaralačkijim godinama. Bili su izdana generacija, žrtvovana diktaturi Jednog i oskudnosti sredine. Izdali su ih njihov poštovani predsednik i časni partijski patroni. Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan. Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili.“

Zašto niko od liberala nije bio vraćen u vlast kada je Tito umro? Pitam Latinku Perović da li je neko nju ili Marka pozvao na drugarsku kafu, na razmenu mišljenja. Naravno da ne. Nekoliko puta, dok je išla u Univerzitetsku biblioteku sredinom osamdesetih, iz funkcionerskog automobila joj je mahnuo Ivan Stambolić, znali su se još iz mladosti. Kakva groteskna scena s obzirom na tragično okončanje Ivanovog života!

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi 

Baš tog euforičnog dana kada je Slobodan Milošević na Osmoj sednici „stao na čelo srpskog naroda“ (kako su ga pozdravljali akademičari), Marko Nikezić je sa snajom i sinom bio na ručku u restoranu. Snaja ga je pitala:

„Šta se ovo događa? Da li je ovo renesansa srpskog naroda?“
„Pile moje, Srbija je ponovo utonula u mrak“, odgovorio joj je Marko.