Iz prevodilačke radionice: Roman “Strvoder” (1)
Erotk 01 S

Photo: thequeerfrontier

Srbiju su zatvorili kao neko preduzeće u stečaju

1

Podrhtava tlo, rekao je, ili mu možda samo kolena klecaju, u Berlinu je neprekidno špartao ulicama, danima samo špartao, počinjao bi ujutru i ne bi se zaustavljao do kasno u noć, možda samo da prezalogaji nešto kod Turčina, pa bi nastavljao, išao gore-dole i tek bi se noću vraćao u stan koji je dobio na korišćenje, kasno uveče, skuvao bi sebi veliku dozu cikorije, zaseo pred televizor, ali se u vestima nije pominjao nikakav zemljotres, premda je podrhtavalo, danima je već osećao da podrhtava, ispred televizora bi, naravno, odmah zaspao, i dok bi se probudio, cikorija bi se već ohladila.

2

Bolničarka verovatno ništa od svega nije razumela, a i odavno je već izašla, sada je dakle sam u sobi, leži na krevetu i sve je oko njega belo, krevet, stolica, pod i zidovi, beo je i prozor, bele su i rešetke na prozoru, napolju rominja kiša ili je upravo stala, nebom proleće vojni avion, a možda mu se i pričinjava, jer bi kod kuće, kada bi ga morila nesanica, izlazio da prošeta Dunavskim kejom i tada se često događalo da mu iznad glave protutnje lovci u niskom letu, nebo je drhtalo baš kao što mu sada kolena klecaju, pravo je, naravno, čudo već i to što su te krntije od srpskih lovaca uopšte mogle da polete, rekao je bolničarki koja je opet ušla i stavila belu šolju na noćni ormarić, pa izašla, a onda je jedno vreme samo zurio u šolju, ukočeno gledao u beli ormarić, i tada se setio gde je stao, te je nastavio, od tog trenutka postalo mu je jasno da će mu trebati bela sveska, pošto mu se u glavi polako počeo iscrtavati jedan monumentalan plan, to jest, nisu grafiti i nije tutanj lovačkih aviona u niskom letu razlog njegovog polaska, već samo i isključivo bela sveska, tako je rekao, pa je ščepao šolju i gucnuo sladunjavi bućkuriš, ali, nemojte me shvatiti pogrešno, nisu njemu smetale plave ili crne sveske, ma ne, čak i ako to sad možda i deluje malo smušeno, neka mu veruje na reč, razbistriće se to, njemu se već kod kuće sve lepo povezalo u glavi, tada mu je postalo jasno da više ne može ostati u Srbiji, prema tome nisu grafiti, nisu te olupine od aviona i nisu ga zagušljivi smrad izgnali odatle, nego bele sveske, jer ako želi da izvuče živu, ako već ne i čistu glavu, onda mu ne preostaje ništa drugo nego pravac u Ameriku, rekao je i otpio još jedan gutljaj, pa vratio šolju na ormarić i kroz rešetke na prozoru pogledao u sivkasto-ljubičasto nebo... na primer, ono kad papa, rekao je nešto kasnije, jer i to mu je palo na pamet, video je nekada davno na televiziji, ono kad papa nakon svakog putovanja avionom pada na kolena i poljubi zemlju, tačnije rečeno asfalt aerodromske piste, e, tako, upravo tako je i on zamišljao da će se, bude li jednom uspeo da se domogne Amerike, i on isto tako spustiti na kolena i poljubiti asfalt La Gvardije ili Džej Ef Keja.

3

Ništa nije želeo da propusti, pa je gledao Skaj Njuz, pomno je, na svakih sat vremena, pratio vesti i reportaže sa lica mesta, ali srpsku televiziju nikada, jer srpska televizija bila je rat po sebi, govorio je, a Skaj Njuz se u početku nije ni plaćao, jer lokalni kablovski operateri su obili šifru, pa su se svi zapadni kanali mogli besplatno gledati, te je uživo gledao i papinu sahranu, što nije mala stvar, pošto je to, kako je Skaj Njuz istakao, bio dosad najveći skup vladara i predsednika i šefova država u istoriji, rekao je, čime je Papa Jovan Pavle Drugi uspeo da nadmaši ličnosti poput Vinstona Čerčila i Josipa Broza Tita, koji su u ovoj mrtvoj trci podelili tek drugo mesto, dok je trećeplasirani nesumnjivo mogao biti Airton Sena, samo da se nije mahalo žutim zastavicama.

4

Svratio je do prve segedinske benzinske pumpe, do vrha napunio rezervoar dotrajalog mercedesa, pa smesta krenuo natrag, i već se približavao granici kada je Radio Košut javio da je Airton Sena doživeo nesreću na stazi u Imoli i da je helikopterom prebačen u bolnicu u Bolonji, ali da su mu povrede toliko teške da mu ni urgentna hirurgija nije mogla spasiti život, rekao je bolničarki, osovina odvaljenog točka zarila se u Senino desno oko, prošla mu kroz lobanju i izašla mu pozadi, iznad potiljka, njega, razume se, nije zanimala Formula 1, pa i kada bi na televiziji naleteo na neku trku, dosadila bi mu već nakon par minuta, tako da ga ni Senina smrt nije preterano potresla, pa ipak je iz nekog razloga osetio da će taj momenat jednom postati važan, i zaista, Senina nesreća od tada je postala neka vrsta oslonca priče, jedno manje-više sigurno uporište, koje mu pomaže u snalaženju na ovoj stranputici, rekao je, a kad smo već tu, dodao je, dobro bi bilo znati da li je papu zanimala Formula 1, da li je papa možda gledao prenose, i ako jeste, da li je papa video Seninu pogibiju tog majskog dana, na kraju krajeva, staza u Imoli nije tako daleko od Vatikana, a i ko zna gde se više moli, da li na stazi u Imoli ili u Vatikanu, u svakom slučaju, papa je nekako morao saznati za Seninu pogibiju, ako nikako drugačije, onda iz večernjih vesti, pod pretpostavkom da se i u Vatikanu gledaju vesti, a i zašto se ne bi gledale, Vatikan je najverovatnije pretplatnik Skaj Njuza, pošteni pretplatnik, naravno, ne kao novosadski kablovski operateri, rekao je, u svakom slučaju, vest o pogibiji brazilskog vozača sasvim sigurno je dospela do pape, koji se u tom trenutku pomolio za njega, i vrlo je moguće da se papa molio za Senu upravo u trenutku kada je on u mercedesu, dupke napunjenim mađarskim benzinom, stigao na granicu i stao u red iza kombija nemačkih registarskih tablica, punog turskih gastarbajtera.

5

Emerson Fitipaldi i Nelson Pike, to su imena koja mu padaju na pamet, Emerson Fitipaldi, Nelson Pike i Alen Prost, budući da su se prodavale po tri sličice koje je trebalo zalepiti u album, a mnogo ih je, baš mnogo trebalo kupiti da bi se album popunio, jer ponekad su dve ili tri istovetne sličice bile u istoj kesici, pa bi se ponekih skupilo i dvadesetak-tridesetak, a nekih pak uopšte nije bilo, te je jedno rešenje moglo biti da sav džeparac potroše na sličice Formule 1, no ta mogućnost bila je, razume se, samo teoretska, budući da, prvo, nikada nisu imali toliko para da sve potroše na sličice, a drugo, ovaj metod rasipanja i inače ne bi bio svrsishodan zbog sličica koje se ponavljaju, pa se nametnulo drugačije rešenje, razmenjivati duplikate, čime se vrednost ređih sličica u ovoj trampi značajno povećavala, te je neko za jednog Nelsona Pikea tražio čak deset Fitipaldija, pa ipak je to bio siguran put, jer se dobijalo ono što se i plaćalo, a ako se ni na taj način ne bi popunio album, postojalo je i treće rešenje, jer se, naime, uz ovu trampu razvilo i svojevrsno takmičenje u veštini, tačnije nekakva mešavina takmičenja u veštini i igre na sreću, čija je poenta bila u tome da dva igrača okrenu po jednu sličicu na zemlju, i trebalo je ove sličice što leže na zemlji lupiti tako da ih dlanom stvorena sila privlačenja podigne, da se one u vazduhu zarotiraju i da zatim ponovo, opet sa stražnje strane, padnu na zemlju, a pobeđivao bi onaj koji bi obe sličice uspeo da zarotira, i pošto se ta igra igrala uglavnom na ulici, sličice bi se prilično brzo uprljale i izgužvale, pa ipak, još uvek je bolje bilo zalepiti prljavu sličicu u album, nego ostaviti prazno mesto, govorio je.

6

Iskreno govoreći, nikad nije odgledao do kraja nijedan prenos trke Formule 1, jer su ga samo kriminalističke serije zanimale, moglo bi se zapravo reći da je odrastao na američkim kriminalističkim serijama, na Kolumbu i Kodžeku, govorio je, te dve su mu bile omiljene, tip u kišnom mantilu i ćelavko sa lizalicom, i naravno, na Ulicama San Fransiska, koje počinju onim lepim, velikim mostom, Golden Gejtom, te serije emitovale su se, naravno, kasno uveče, a on je pre toga morao na spavanje, no uvek bi išla repriza narednog prepodneva, pa nije propuštao nijednu epizodu, i nema veze što su sve te epizode govorile o istim stvarima, o pljačkama, ubistvima ili o njihovim kombinacijama, nikada mu te serije nisu dosadile, baš kao ni američki filmovi koji su se davali u bioskopima, Ratovi zvezda ili Odiseja u svemiru, i kad god bi prolazio pored bioskopa, uvek bi zagledao plakate, i dan-danas se, recimo, jasno seća plakata Menhetna, taj plakat mu se iz nekog razloga jače utisnuo u pamćenje od svih drugih, tako da nije isključeno da i to ima neke veze sa planom Luftbrücke, možda ga je već pominjao, rekao je bolničarki, ali ništa ne mari ako ga se ne seća, ionako će se kasnije još vratiti na njega.

7

Turci najmanje jedanput godišnje prelaze Srbiju i Mađarsku, prvi put početkom leta, kada odlaze u Tursku, a drugi put krajem avgusta, kada se vraćaju u Nemačku, tako da mađarski i srpski putevi praktično celo leto vrve od turskih gastarbajtera, i kada bi neki mađarski ili srpski junak koji je sekao turske glave, kojim slučajem oživeo baš u tom periodu i spazio Turke kako jezde uzduž i popreko drumovima njegove otadžbine, a da im ni dlaka s glave ne fali, istog bi trena doživeo infarkt, i normalno da svi Turci sipaju gorivo u Srbiji, jer je u Srbiji gorivo jeftinije, pa je benzinska pumpa na kojoj radi čitavog leta puna Turaka, rekao je, zamišljajući da gricka šargarepu, dok je napolju opet počela kiša, a možda danima nije ni prestajala.

8

Ranije se, govorio je, i on bavio švercom goriva, jedno vreme se od toga prilično dobro moglo živeti, natočio bi na mađarskoj strani, pa bi se sa punim rezervoarom otkotrljao preko granice, isporučio robu na srpskoj strani, rekao je, izlupali su malo rezervoar starog, dotrajalog mercedesa, kako bi mogao da primi duplo više goriva, pa je onda godinama tim izlupanim mercedesom švercovao gorivo iz Mađarske u Srbiju, ili, kako su je tada nazivali, Malu Jugoslaviju, u kojoj zbog embarga nije bilo goriva, te su u prvim godinama rata mnogi živeli od šverca goriva, napunili bi rezervoare na prvoj benzinskoj pumpi u Segedinu, pa bi se vraćali u Srbiju i tamo po duploj ceni prodavali benzin ili naftu, prosto ko pasulj, natočiš na mađarskoj strani, na srpskoj prodaš robu, barem u početku, jer posle je mafija stavila šapu na gorivo i stvari su se promenile, rekao je, no svejedno, početkom rata šverc benzina bio je prilično unosan biznis, naročito ako čovek obrne tri-četiri ture dnevno, a bilo je i onih koji bi do vrha punili ne samo rezervoare, već i flaše za kiselu vodu, koje su potom sakrivali po svim mogućim delovima automobila, drugi se se pak drznuli i korak dalje, postavili su kilometarske plastične cevi preko zelene granice, sakrili ih ispod trave, pa preko njih prebacivali gorivo iz Mađarske u Srbiju, i godinama im je polazilo za rukom da na taj način izigraju mađarske carinike, a možda su i carinici bili upoznati sa situacijom, u zamenu za odgovarajući procenat od zarade, ali nije se samo benzin švercovao iz Mađarske u Malu Jugoslaviju, nego i salame, vajkrem i margarin, kafa, čokolada i sapun, donji veš, gaće i četkice za zube, i tada se čekanje na granici već odužilo na četiri-pet sati, jer sve je više ljudi radilo na crno, a dugo čekanje izazivalo je nervozu kod svih, njemu se, recimo, od nervoze skupljao želudac, nije mogao normalno da jede, pa bi u takvim prilikama po ceo dan samo grickao šargarepu u kolima, stajao na granici u starom Mercedesu i nervozno krckao šargarepu, rekao je, i tada više nije mogao dnevno da okrene četiri-pet tura, nego dve-tri u vrh glave, pa biznis više nije bio toliko isplativ, da bi se na kraju pojavila srpsko-mađarska mafija i počela da vrbuje ljude, pa je onome ko je radio za svoj groš bivalo sve teže, a opet, oni koji su švercovali za njih, prelazili su granicu u pravim marševskim kolonama, preko reda, poput diplomata, jer od tog trenutka nisu samo carinici, nego verovatno i lokalni političari bili upleteni u posao, no svejedno, ne bi želeo da zabada nos u to, rekao je, samo je hteo da kaže da su zbog pojačanog prometa oni tada morali da čekaju nekih osam do deset sati na granici, dok su šverceri goriva povezani sa benzinskom mafijom izbegavali redove i poput diplomata mimo reda prolazili rampu, što je bilo prilično iritirajuće, rekao je, ali ubrzo su i njega pronašli, prvo su mu samo lepo objasnili kakve bi mu beneficije donosilo kada bi radio za njih, no, budući da nije naseo, krenule su pretnje, a kako im ni to nije upalilo, jednom prilikom zaustavili su ga usput batinaši na motociklima, još negde na mađarskoj strani granice, i ti momci na motociklima uspeli su napokon da ga ubede da će zaista mnogo bolje proći ako ubuduće za njih bude za švercovao gorivo, pa od tada nije više morao stajati u redu na granici, već je zajedno sa drugim švercerima benzina zaobilazio ostale automobile, a sivi lovac je stajao kraj puta i samo ih posmatrao, i baš je to želeo da ispriča, da kaže nešto o sivom lovcu koji je stajao kraj puta u crvenkastosmeđem sutonu, kada se nego razlije po horizontu, i kao da iz njega izbaulja nekakva lisica, rekao je bolničarki, zapravo je samo o tome želeo da priča, a ne o benzinu, ali svejedno.

9

Amerika je, naravno, barem iz srpske perspektive, bila potpuno nedostižna, tako da iz Srbije nikada ne bi dospeo u Ameriku, nema šanse, ta dugo nije mogao zamisliti da bi iz Srbije ikad mogao stići i do Beča ili Berlina, rekao je, Srbija, ili, kako su je u to vreme nazivali, Mala Jugoslavija, tokom ratova sve se više smanjivala, stešnjavala, sve je više nalikovala kavezu, do Mađara i Rumuna se još nekako i moglo dobaciti, otići po zubnu pastu, čarape, margarin, ali dospeti dalje od toga delovalo je nemoguće, njemu barem, jer dovoljno je bilo samo da pomisli na Beč ili na Berlin i već bi mu se zavrtelo u glavi, kao da živi u podrumu ili u nekoj rupi u zemlji, pa ga već i sama pomisao na svetlost obara s nogu, Amerika, dakle, bila je Mission Impossible, stići u Ameriku činilo se podjednako nemoguće kao i vratiti se u detinjstvo, kazao je, naravno, detinjstvo svi na kraju gubimo, ali ga ipak najviše gube oni koji zajedno sa njim gube i zemlju u kojoj su odrasli, a Jugoslavija je potpuno utonula u glib, kao da nikada nije ni postojala, tako da u poslednje vreme traži nekakve oslonce u toj baruštini, oslonce i uporišta, poput onog plakata za Menhetn, a pošto je u detinjstvu gledao mnoštvo američkih filmova, sada se teši mišlju da možda i nije odrastao u Jugoslaviji, već u Americi, i stvarno, u poslednje vreme počeo je osećati neku neobičnu nostalgiju za Amerikom, i pomišljao je, ako već mora da ide, zašto ne bi odmah krenuo od najtežeg, a Amerika se činila gotovo nedostižnom.

10

U Berlinu je potom bez prestanka prdeo ulicama, danima se šetkao levo-desno, premda je kiša neprekidno rominjala, i kad god bi kraj njega prošao autobus, puštao bi vetrove, berlinski autobusi, istina, nisu bučni, no donekle ipak prigušuju zvuke, pa bi ispočetka čekao da mu autobus priđe, i tek bi onda pustio ponekog goluba, nije mu bilo jasno otkuda se toliki vazduh nagomilao u njemu, stomak mu je bio potpuno nadut i posvuda je osećao sitna probadanja, rekao je, mada može biti da je sve to bilo samo zbog benzina, ma da, sasvim sigurno mu je šverc benzina upropastio stomak, a koliko iritira već i sama činjenica da postoje državne granice, pa na šta to liči, ide čovek, putuje lepo, i odjednom ga zaustave kako bi mu zavirili u torbu i u gaće, nije mogao da se navikne na to, uzalud je svakodnevno prelazio srpsko-mađarsku granicu, stomak mu se svakom prilikom stezao, iako se uvek i svuda pridržavao svih propisa, ali na srpsko-mađarskoj granici uvek postupaju sa čovekom kao da krijumčari alkohol i cigarete, i njemu bi se kasnije, čak i godinama posle toga, kada je već putovao vozom ili auto-stopom i kada više nije švercovao gorivo, već obične sveske sa belim listovima, svaki put na granici stezao želudac, pa onda može biti da mu stomak nije upropastio benzin, već granica, ma nek se nose u pičku materinu ovi što su smislili granice, rekao je, pa pogledao preda se i napravio kratku pauzu, a onda nastavio, ma mogao je u stvari i kosti ostaviti tamo, pravo je dakle čudo da se uopšte živ izvukao i da su mu samo creva stradala, ali su ona zato stradala potpuno, tako da je u Berlinu večito morao da prducka ulicom, te je upravo zato polako počeo da razume Srbe koji baš ne mirišu Mađare, mada su mu ranije creva funkcionisala normalno, ili skoro normalno, no Srbi su već tada osećali da sa njim nešto nije u redu, mora da u tim Mađarima, Albancima, Bošnjacima i Ciganima odista ima nečeg odvratnog, rekao je, i sada već uviđa da su Srbi u pravu, Mađari i Albanci zaista smrde više od njih, ali to je shvatio tek u Berlinu, gde je neprestano prdeo, i već je pomišljao, moguće je da su te stvari zaista nacionalno predodređene i da Mađari, ili makar „Mađari sa one strane granice“, takozvani „vojvođanski Mađari“ prde više od proseka, no svejedno, cela ova priča poslužila mu je da objasni da on sa svoje strane sada već sasvim razume Srbe, rekao je i napravio kratku pauzu, pa nastavio, u Berlinu je kiša neprekidno rominjala, ali njemu to nije smetalo, špartao je ulicama do kasno u noć, tek bi oko podneva zastao kod Turčina da smaže porciju kebaba s pirinčem, rekao je bolničarki, koja naravno ni reči nije razumela od onoga što joj je „onaj šmokljan“ ovde napričao, a ionako je već odavno izašla, tako da je ostao sam u sobi, ali mleo je i dalje, naravno da bi mu posle svakog prdeža uglavnom laknulo, istina, samo na par minuta, jer bi onda stomak ponovo krenuo da mu se nadima, da mu otiče, da se napinje, pa bi, hteo-ne hteo, ponovo morao da se upuva, što je još bila i srećnija varijanta, kada bi uspeo da pusti goluba, jer ako bi gasovi ostali unutra, stomak bi pre ili kasnije počeo da ga probada, da ga steže, i to bi se onda pojačavalo sve dok ga ne bi spopao osećaj da se noževi lagano okreću u njemu, i onda mu ne bi preostajalo ništa drugo nego da se vrati u glumičin stan, da legne na pod i da se izvija levo-desno po golom parketu, bilo je neshvatljivo otkud mu toliki vazduh u crevima, i više ga nije toliko zanimalo da li se tlo pomeralo ili nije, jedino je želeo da se oslobodi vetra od kojeg mu se trbuh napinjao, pa se bacakao na patosu po razbacanim glumičinim stvarima, pokušavajući da se nekako olakša, ali od preteranog hodanja zabolela su ga i stopala, tu, na sredini, taj luk između nožnog palca i pete, mada, može biti da pati od „spuštenog članka” ili mu tabani polako postaju ravni, a možda i ne postaju, nego su već odavno ravni, jebeni ravni tabani, rekao je, pa bi uveče, po povratku u stan, sedao ispred televizora i pritiskao, masirao stopala, no san bi ga ubrzo savladao, bukvalno bi se stropoštio u san, poput odsečenog stabla, i tek bi se negde pred zoru dovukao iz fotelje u krevet, a ujutro bi, pošto bi se na jedvite jade probudio, doteturao do kuhinje i skuvao sebi pravu kafu, ne cikoriju, od koje bi se koliko-toliko povratio, no tada bi se već i oblačio uveliko, ne bi li što pre krenuo, kao da meri prolazno vreme, kao da mora da pređe neku propisanu distancu, a od kafe bi naravno ogladneo, te bi kod pekara na uglu kupio kiflu sa šunkom, pa bi je onako usput, u papiru smazao, bez prestanka je špartao ulicama, kao da traži nešto ili kao da ga za to plaćaju, i to ne male sume, rekao je, ali njemu je u glavi bio samo plan Luftbrücke, to jest, da će ispasti već nešto od tog plana, jer, na kraju krajeva, nije nezamislivo da će vazdušni koridor uskoro ponovo biti pušten u promet, a onda mu neće biti teško da dospe u Ameriku, jednom rečju, ništa nije izgubljeno, za sada barem, ta sve mu se već lepo u glavi posložilo, stvari su se sve dosad odvijale gotovo same od sebe, stizanje do Berlina pokazalo se, recimo, mnogo lakšim nego što je zamišljao, na benzinskoj pumpi je, naime, svakodnevno viđao sijaset berlinskih automobila, na registarskim tablicama imali su veliko slovo B, a u to vreme je putnu torbu već svaki dan vucarao sa sobom, nakrcanu donjim vešom i potkošuljama, no nije želeo ništa da brza, prisebno je čekao povoljan trenutak, baš kao i sivi lovac u ataru srpskog sela, radije bi, naravno, putovao sa Srbima nego sa Turcima, nema on, naravno, ništa protiv Turaka, ama baš nikakvih problema nema sa njima, radi se samo o tome da je u srpskim kolima bilo više mesta, pošto bi Turci svako ćoše natrpali stvarima, rekao je, na kraju je ipak sa Turčinom došao u Berlin, taj je, naime, začudo, putovao sâm starim mercedesom, istim onakvim kakvim je on svojevremeno švercovao benzin, i držao je da je to dobar znak, pa je, napunivši mu rezervoar, pitao Turčina da li bi možda u kolima bilo mesta i za njega, do Berlina, no Turčin ispočetka nije razumeo šta ga pita, „Was?“, odgovorio mu je pitanjem, na šta mu je on ponovo objasnio, podjednako perfektno, kako „Ist das ein Platz für mich in Berlin?“, naizmenično pokazujući na sebe i na prazno sedište, i onda ga je Turčin napokon razumeo, ali je mislio da ga zavitlava, te se slatko nasmejao, on je, međutim, ostao ozbiljan i ponovio je, „ein Platz“ i „für mich“ i „in Berlin“, i Turčin je najzad ukapirao da nije šala, da zaista želi da ode sa njim do Berlina, pa je počeo da klima glavom, „ja, ja, kein Problem“, možda jer je pomislio, sjajno, makar neće morati da putuje sam, imaće sa kim da razgovara tokom puta, no prevario se, jer razgovora na kraju i nije bilo, Turčin je naravno uporno mleo svoje, a on je isprva i pokušavao da se usredsredi, no kasnije je uvideo, biće dovoljno ako mu samo s vremena na vreme jednim „ja, ja“ da za pravo, i onda bi Turčin zadovoljno nastavio po svom, tako se nekako odvijao taj razgovor, Turčin je mleo i mleo, a on bi mu povremeno odobravao, uzgred budi rečeno, biće da je taj Turčin imao neku čudnu govornu manu, pošto mu je jezik, poput neke hitre zverčice, skakutao napred-nazad među usnama, što baš i nije bio lep prizor, pa mu je kroz glavu prošlo, a šta ako je ovo neki guzojeb, neki peder, turski pederčić koji ga je samo iz tog razloga na njegovo insistiranje tako rado povezao sa sobom, no svejedno, nema on u stvari ništa protiv pedera sve dok ga ostavljaju na miru, rekao je, i prešli su srpsko-mađarsku granicu za par sati, a nije im trebalo ni toliko da protutnje kroz Mađarsku, čudna neka država, pređeš je za dva sata vožnje, tako da su oko podneva već bili negde u Slovačkoj, i onda se Turčin zaustavio kod benzinske pumpe da natoči i da mokri, a i njemu se već žestoko mokrilo, pa ipak, kada mu se Turčin obratio i upitao ga da li mu se ide u vece, on mu je odgovorio, „nein, nein, ma kakvi“, ta samo mu je još falilo da ga ovaj turski derpe startuje u slovačkom veceu, te je odlučio da se suzdrži, no ubrzo se, naravno, ispostavilo da je sasvim pogrešno procenio situaciju, budući da ga je Turčin pitao da li mu se ide u vece upravo zbog toga što nije želeo da idu zajedno, jer je bolje ako jedan od njih ostane da pričuva kola dok drugi mokri, ali tada je već bilo kasno da se predomisli, pa je morao da se suzdržava, makar ono kratko vreme dok su se prevezli preko Slovačke, kazao je, čudna neka država, sat vremena vožnje i već si je prešao, i već su se nalazili negde u Češkoj kada je osetio da će se, ne budu li stali, sada već definitivno upišati, izašli su već bili iz Brna, truckali su se prema Pragu razrovanim češkim autoputem, toliko su se kola tresla na tom putu da ne samo što mu se stravično pripišalo, nego mu se i priprdelo, no tada je još bio u stanju da se lepo tiho upuva u sedište, i kada su se negde u blizini Praga ponovo zaustavili da uzmu gorivo, nije ni sačekao da ga Turčin išta pita, otvorio je vrata i žurno izašao iz kola, ali uzalud mu sav trud, toliko mu se već bilo mokrilo da je mogao samo da se odgega do mobilnog toaleta, i dok je stigao do njega, nekoliko kapi mu se već i slilo u gaće, pa ipak, unutar Toi Toi-ja ni za boga miloga nije htelo da krene, možda zato što se satima pre toga suzdržavao, i onda je samo stajao u tom zagušljivom vonju od mokraće, dok su mu se niz leđa slivale kapi znoja, no uspeo je da iscedi samo tanušni končić mokraće iz sebe, te nije imao drugog izbora nego da sedne na prljavi vece i da onda u ritmu morzeove azbuke ispusti tečnost iz sebe, kap po kap, isprekidano, ali, ako se izuzme ovo, u suštini je putovanje sa Turčinom prošlo dobro, nikada ne bi ni pomislio da je sve tako prosto, čovek ujutro sedne u kola i uveče izađe u Berlinu, potrebno je bilo, istina, i malo sreće, makar toliko da je uspeo da obezbedi sebi privremeno prazan stan, ali stvari se nekad srede same od sebe, rekao je bolničarki koja je upravo bila ušla u sobu i stavila belu šolju na ormarić, pa izašla, a on je nastavio, dobri su ovi sirupi, premda je, istini za volju, malo već ogladneo, neka mu sledeći put, ako je moguće, donese sendvič sa salamom, ili, još bolje, burek sa sirom, juče ili prekjuče je poslednji put jeo, kupio je kiflicu sa šunkom kod pekara na uglu i pojeo je usput, u papiru, onako kako se jede burek kod kuće, u Srbiji, jer burek je jedino tako i dobar, kada se jede iz masnog papira, pa i Amerikanci tako jedu hamburger, rekao je, pa napravio kraću pauzu i nastavio, moguće je da u stvari i nije počelo sa plakatom za Menhetn, već sa onom teniskom majicom kratkih rukava koju je dobio od nekog iz Amerike i na koju su, shvatio je to dok ju je okretao i prevrtao u ruci, na više mesta bile utisnute glava predsednika Linkolna i američka zastava, glava veličine pesnice, a zastava veličine dlana, čak je i na rukave majice stalo još pola glave i pola zastave, osim toga, ta majica je posvuda bila načičkana srebrnkastim zvezdicama, vrlo je, dakle, moguće da nije počelo sa plakatom za Menhetn, već sa tom teniskom majicom, kakva šteta što se toga nije setio još pre polaska, mogao ju je poneti sa sobom na putovanje u Ameriku, ko bi, naravno, pomislio da će zaista i stići do Berlina, pre toga je bilo dovoljno samo da pomisli na Beč ili na Berlin pa da mu se odmah zavrti u glavi, rekao je, jer Srbiju su zatvorili kao neko preduzeće u stečaju, i nije baš verovao da će se ikada izbaviti odatle, a u stvari, bilo je prosto kao pasulj, ujutro je seo u turski mercedes, a uveče izašao na Martin Luter Štrase.

*Preveo s mađarskog Marko Čudić

Oceni 5