Sličica iz srpskog života
Aabra 32 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Srbima je bolje da su Buri, nego Englezi

GLAVA PRVA

Gazda Radisav je čovek staroga kova. Kafedžija je i mehandžija. Gleda svoj posao, radi neumorno i savesno, a nije mu do šale, jer ima da ishrani nekih devetoro svoje dece, s kojima, kad se tu skoro slikao, i slika mu izložena bila u izlogu, svi su kazali: »Evo burske familije!« Od tada su njega i prozvali Radisav Bur, a kafanu mu Burska kafana. Pa i zbog toga, a i inače, kao pošten čovek i dobar Srbin, prirodno je bilo sasvim da je silno simpatisao malenim i junačkim Burima, jer je nalazio velike sličnosti između Srba i Bura, a još veće između Turaka i Engleza. 

Gazda Radisav je — kako već rekosmo — držao kafanu i mehanu. Eno je na uglu ulice. Mala, čista kafana, sa četiri-pet stolova i sa verthajmovom kasom, u kojoj pored novca i hartija drži uvek gazda Radisav, za svoju dušu, i po jedan dobar, izbiran komad užičke pršute, pečenice nazvane. Mala kafanica, ali dobro radi. Tu dolazi raznovrsna publika. I otmena, koja zna šta je dobro piće, i siromašnija, kojoj je rakija jedina uteha u ovom nepravde punom svetu. Tu dolaze i ljudi koji više vole dela nego reči, više dobro piće nego najbolje društvo; i više vole da gledaju pune čaše nego da slušaju prazne razgovore. Drugim rečima, ljudi koji obično poručuju po čašicu tek kad se dignu da plate, — a oni plate lepu sumicu. Sede tako, pa svaki usamljen. Za svakim stolom po jedan. Piju svaki sólo, pa izgledaju kao bolesnici u kakvom banjskom parku koji piju i poslušno izdržavaju lekarem propisanu im dijetu. Svi ćute i slabo se jedan s drugim razgovaraju.

A i sam gazda Radisav voli to više nego vrevu i galamu. Naročito mrzi svirače i pesme, a Cigane i švalerske pesme — ni da čuje! Ko hoće pesmu — mislio je i rezonovao je čestiti gazda Radisav — taj je može čuti samo uz gusle koje su mu visile u kafani na zidu iza kelneraja. Njih bi davao dobrom pevaču, i ovaj bi tada zagudio i zapevao, a gosti su slušali. Upravo, morali su slušati i diviti se, jer je i gazda Radisav tada slušao. Tada bi prestala svaka služba u kafani; gde se ko zatekao, morao je tu ostati. Gazda Radisav nije tada ništa slušao ni gledao; nikoga nije posluživao tada, samo je gledao i slušao pevača, i mrzio svakoga ko bi poručivanjem zbunjivao pevača i prekidao mu pesmu. U toj su se kafani pevale sve naše junačke pesme, i one starije i ove novije. A kako je sada interesovanje za Bure bilo vrlo veliko, to nije ni čudo što su se u Burskoj kafani počešće pevale uz gusle i slušale pesme o bojevima i pobedama burskim nad Englezima. Sam gazda Radisav spevao ih je južnim narečjem a Klémpo — čuveni guslar, koji je opevao nekoliko partijskih mitinga i gungulâ, — on ih je uz gusle gudio. Jedna tako burska pesma, sećam se, počinje se ovako: 

U hiljadu i osmoj stotini,
Devedeset devetoj godini,
Knjigu piše jengleska kraljica,
Glavom mlada dilber-Viktorija,
Pa doziva mlade džentlimane.

GLAVA DRUGA

Rekosmo da je gazda Radisav imao poviše dece, devetoro na broju. Ako se igde, to se, vala, ovde može kazati da brojevi najrečitije govore. Dakle, nije nužno ni da kažem da je kraj mnogo dece i mnogo brige imao. Ali ovde je bilo još nešto što moram naročito da kažem i da istaknem. Kad tu gomilu dece podelimo na dve nejednake gomile, pa u jednu gomilu metnemo svih osam, a u drugu samo jedno dete — Marjana, ili »majkinog princa«, kako bi ga gazda Radisav obično zvao kad bi ga bio — onda možemo slobodno reći da mu je ovaj jedan u ovoj gomili više brige i veću muku zadavao nego svih osam devojčica iz one druge gomile. 
Sin mu je bio đak. Otac ga je odmah na rođenju, čim mu je frau Helene Cvilingsroze, opštinska diplomirana babica, javila da je dobio muško, odredio za »indžilira«. Kad ga je upisao u prvi razred gimnazije, i kad je položio školarinu, rekao je gazda Radisav gospodi profesorima: »Evo vam ga! Bog vam a duša vam! Vaše meso, moje koske!« Time je hteo reći da, iako je čovek koji prati i razbira za novosti, ipak je poštovalac starih blagih običaja, klečanja, packe, apse, virgaza, da je ta šibljika »u raju uzabrata«.

Poštovao je profesore svoga sina iskreno, i tako je bio častan izuzetak od onih silnih i tako čestih i običnih naših očeva koji obično uvek drže stranu svojoj deci, a naročito svome sinu, i koji obično tvrdo veruju da im je dete vrlo bistro i vrlo osetljivo, ali da profesori teraju pizmu. Nije taki bio gazda Radisav. On je trezveno gledao na stvari, i, u sukobima i parnicama između sina i profesora, uvek je držao stranu profesoru. Znajući svoga sina, njegovo je načelo bilo da je sin njegov uvek kriv, i, prema tome, da profesor vazda mora imati pravo. 

A sin mu je i bio nestaško i okačenik, tako da se zabrinuti otac često zapitao: »Na koga se umetlo, ako ko boga zna!« Zato se gazda Radisav starao i razbirao i za učenje i vladanje Marjanovo; a kažnjavao ga redovno i nemilice za rđavo učenje i loše vladanje apsom, virgazom i udaljenjem od očinskog stola za vreme ručka i večere. 
Tačno se morao znati čas i odlaska i dolaska njegovog. Za svako zadocnjenje u školi bivao je kažnjen od profesora, a za zadocnjenje kod kuće od oca. Ne treba ni da kažem da bi Marjan dao tri kazne profesorove za jednu očevu. 

GLAVA TREĆA

Jednoga dana dozna gazda Radisav na svoj užas da i iz nižih razreda đaci posećuju kafanu »Kod ruske krune«. Dok su posećivali samo oni iz viših razreda, gazda Radisava se to nije baš mnogo ni ticalo; ali kada ču da poče i ona boranija iz nižih razreda da sleduje primeru svojih starijih konškolara — već nije mogao biti ravnodušan. A tek kako se zgranuo kada je čuo i doznao, i uverio se, da i njegov slatki sin, »majkin princ«, posećuje kafanu, pa čak naučio i bilijara da igra! Pa i zbog toga što nije lepo da balavci posećuju kafane, a posle i iz bojazni da ne mora plaćati tâkom pocepanu zelenu bilijarsku čohu, i sad pod starost nositi zelene jegerske pantalone — zbog svega toga bio je gazda Radisav na sina ljut kao ris, ali isto tako i pritajen kao ris; i čekao je samo prvu priliku kad će onako na njegovski način dočekati Marjana gimnazistu i bilijaristu. 
I jednoga jesenjeg dana popodne, prošlo već pet sahati. Već prestaju gosti poručivati kafu, a javljaju se oni što traže rakiju; već pola šest, a njegovog Marjana nikako! Gazda Radisavu se samo kuva. A spremio kaiš, ali ne onaj kojim se opasuje — taj je, računao je on, za đake do drugog razreda gimnazije — nego drugi kaiš, širi i jači. Uzajmio je od šlajfera, tu na uglu što je svaki dan oštrio noževe, pa čeka sina. Taman pade mrak, a Marjan na prag. U takvim prilikama i sin je po instinktu znao i »predčuvstvovao« šta ga čeka, i obično bi odmah uzimao knjigu i zadubljivao se u nju, a majka bi obično branila »tati« da mu ne smeta, jer se zadubio u nauku. Tako je i sada radio, neopažen se ušunjao u sobu i seo za sto, otvorio knjigu i zaneo se u nauku tako da je dva poziva očeva prečuo. 
— Šta radiš ti, more? — viknu otac. 
— Šta pitate, slatki otac? — zapita Marjan. 
— Pitam te: šta radiš? 
— Učim. 
— Šta učiš? 
— Učim računicu! 
— A baš dobro! — veli Radisav. — A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš? 
— Za po sata! — reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici. 
— A natrag? 
— Toliko isto! — veli i spusti ruke do sedala. 
— A koliko ima od one »Ruske krune« do ove naše kafane? 
— Ne znam gde je »Ruska kruna«! — prošapta Marjan, i preblede. 
— Ali ja znam! — reče Radisav i isuka onaj grdni šlajferski kaiš, pa stade makljati i preko i uzduž mladoga bilijaristu. Kad ga dobro istuče, zapita ga opet: 

— Pa kol’ko ima? Znaš li bar sad? 
— Ne znam! 
— A znaš li zašto sam te bio? 
— Znam! 
— E, kad znaš, a ti sad ’ajd’ idi pa večeraj! A znam da si pri dobrom apetitu! Jer bilijar, i ono dviženje i ovo moje makljanje — kažu da žestoko otvara apetit.

GLAVA ČETVRTA

Eto tako se ponekad ili, bolje reći, počešće razgovaraju otac i sin. Jer sin, kako je brzo shvatao, tako je brzo i zaboravljao te česte očeve lekcije iz vladanja, možda već i zato što je to opšti zakon da u svetu ono što je često postaje i obično. Pa tako je bilo i s Marjanom; posle nekoliko nedelja padne on u istu pogrešku i zadocni još više, tako da je otac sada otišao u baštu i odsekao naročito birani prut, okresao ga, i očekivao tako sina. 

Bilo je uveliko proleće, pri koncu maja meseca. Već se smrklo. Sto već postavljen još zavida, jer je gazda Radisav milovao zavida večerati i ranije leći. Čekaju samo sina. Majka, uznemirena kao kvočka, ne zna šta da radi, čudi se što ga nema. I prvo što joj pade na pamet, kao svakoj majci, to je da se nije dete otišlo kupati! Teši se da nije, jer je otišao bez krajcare, ali ipak sluti bedu koja joj čeka ljubimca. Odugovlači s jelom, radija je da je ona kriva i da je ona odocnila s večerom, samo da joj sinak zavremena dođe. 
Svi već posedali za sto, pa očekuju.

— Šta je s tom večerom? Šta si se splela, kao da banket spremaš! — viče ljutito gazda Radisav oštreći »federmeser« o tanjir. — Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!... Ne mogu više da čekam. 
— Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica. 
— Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio. 
— Nije, boga mi!... 
— Daj amo kad ti kažem — oseče se domaćin. — Ne čekam ja više pa da je moj venčani kum, a ne tvoj balavi sin!...

Šta će žena, nego iznese jelo, a »princu« — što bog da! Uostalom, njemu je krišom ostavila na stranu, i sad joj je sva briga bila samo na to upravljena da ga spase. Što je ona ostavila za sina, to će on dobiti, samo sad da ne dobije i ono što je tata za njega spremio!

Svrši se večera. I gazda Radisav ode i sede u avliju da posle večere proteferiči malo; da popije tamo po običaju jednu kafu, a valjda i da mu ne promakne neopaženo davno očekivani »princ«. Prvi mrak pade na zemlju, i pun mesec se izdizaše iza Karaburme, kada se na avlijskim vratima pojavi jedna detinja prilika ramajući i vukući jednu nogu. Gazda Radisav odmah poznade slatkoga sinka svog, jer se ovaj u tako pozno doba uvek nekako tako, s obešenom rukom, povezanom glavom ili ćopavom nogom, vraćao. Rado bi Marjan i sada po običaju ušunjao se u sobu, pa čitao lekciju, ili, još bolje, odmah se spodobio u krevet, a džabaisao i večeru — ali sada to nikako nije mogao, jer s vrata još opazi oca i ču ga kako srče kafu. 

— A gde smo do ovo doba? 
Sin ćuti. 
— A koji je ovo sat? A? 
Onaj ni reči. 
— Da ne slavi sutra koji kram, — pa te zaustavili popovi na bdeniju? Je li? A? Govori! 
— Ne slavi! 
— Pa gde si bio? 
— Zadocnio. 
— A gde si zadocnio? 
— Nisam mogao da dođem. 
— A što nisi mogao da dođeš? Jesi l’ pogubio stoku, ja l’ ovce... pa ih tražio... pa se smrklo dok si ih pokupio? A? 
— Bole me noga. 
— A što te bole? Da te nije počem udario »šlog«? A, golube? 
— Nije. 
— A koliko ti je, kućo moja, godina? — zapita tonom na koji se moralo odgovarati. 
— Trinaest! 
— E, hoće u tim godinama!... U tim godinama je, vidiš, moj otac umro od »šloga«! 
Nastade poduža pauza. 
— Pa kako se osećate? — prekide je gazda Radisav. 
To »per-si« u razgovoru između oca i sina nije nikad dobro značilo, to je Marjan iz bogatog svog iskustva znao. Uvek su posle te i takve učtivosti sledovale brutalnosti. 

— Pa kako ste to oboleli, vaše sijatelstvo, majkin prinče? 
— Pao sam! — prošapta Marjan, jer je znao da posle tih titula sleduju batine.

— A gde si to pao, blago meni? 
— Na trotoaru. 
— E, ’oće to. ’Oće! Sad u maju su najopasnije poledice, pa se omakne čoveku noga; i tada ima najviše smrtnih slučajeva! — reče gazda Radisav pa ustade. A sin razumede dobro taj pokret, i odmah se namesti uza zid da skloni leđa i sve što je tim pokretom očevim bilo ugroženo i u opasnost došlo. — Nego dosta je bilo komendije! veli gazda Radisav. — A sad odmah da mi kažeš ljudski: gde te oćopaviše i kako? Gde si se i s kim si se tuk’o? Govori! — grmeo je otac. 
— Nisam se tuk’o! 
— Jesi! 
— Nisam! 
— Šta veliš, nisi?! — viknu i izvuče iz mraka svež, okresan prut! — Nećeš da kažeš? 
— ’Oću... kazaću... Kazaću odmah! — ubrza Marjan kad vide kako otac bira koju stranu pruta da upotrebi, tanju ili deblju, što je bednom detetu podjednako strašno i sasvim svejedno bilo.

— Kazuj, dakle! 
— Igrali smo se... 
— Gde? 
— Na Vračaru... 
— Šta ste se igrali? 
— Igrali smo se rata. 
— Srba i Turaka? A? 
— Jok! Igrali smo se Bura i Engleza. 
— Tukli smo se. Pa jesu li se svi razišli ćopavi ka’ ti, blago meni? 
— Nisu!... Ja sam bio barjaktar! 
— A bio si Orloviću Pavle! Pa?... 
— Pa se oko barjaktara najviše tukli... 
— A, a. Pa ti isp’o ka’ neki novi Katanić? Nisi dao barjak, a? 
— Pa tako dobio kamenicu u nogu... 
— Pa na čijoj si strani bio?... Čiji si bio barjaktar, blago meni? 
— Bio sam burski... 
— E? Baš burski... 
— Boga mi, burski, tata! Pitaj decu! 
— Tvoja sreća! — reče vrteći glavom ali odobrovoljeno otac. — A da si bio engleski — ja bi’ ti sad tu drugu zdravu prebio! ’Ajd’ vuci se unutra! Nasto, podaj mu negu i duplu porciju!

Oceni 5