Srbima nikada nije bilo strano krvološtvo

III*

7. 03. 1988.
Javlja se isti raskorak između nacionalnih potreba i umetničkih vrednosti kakav se i ranije javljao između individualne kreacije i nezasite ideološke gladi za samoveličanjem.

No, za razliku od nekadašnjeg nepristajanja na slugeranjstvo političkom mitu i bunta protivu dirigovane umetnosti, danas, sve što se iskazuje u slavu nacije, veliča se kao prvorazredno umetničko ostvarenje. Radijus je velik: od Vremena smrti Dobrice Ćosića u književnosti, preko primitivnih kvazifantasmagoričnih slikarskih mazarija Milića od Mačve, do ogavnog diletantizma u vitezović-kadijevićevskoj mamutskoj televizijskoj seriji Vuk Karadžić: kao da je veličanje naroda od sebe sama u obrnutoj srazmeri s njegovim padom.

*

15. 07. 1988.
Nacionalističke strasti razbuktavaju se poput požara. Internacionalistički duh, uzgajan na osnovama komunističke ideologije, rasplinuo se zajedno sa komunizmom. U zatrovanim prostorima izneverenih nada i jadne zbilje otvorena je mogućnost za divljanje iracionalnih strasti svih boja. Srpska ozlojeđenost što se monolit Jugoslavije osipa vapije za samopotvrdom kroz slepilo prema drugim narodima i drugačijim civilizacijskim formacijama. Srbi prihvataju za vođe kako primitivce tako i duševno neuravnotežene intelektualce. Slovenačka inferiornost napaja se na rasističkim izvorima, koje su, u toku četvorogodisnjeg krvarenja u toku Drugog svetskog rata, pokušali da zatrpaju zauvek. Šiptari ostvaruju biološku ekspanziju tačno kao sat. Mađari strepe za autonomiju u čijim su, ma koliko skučenim okvirima, negovali svoje nacionalno biće. Muslimani se svrstavaju pod Homeinijevu zelenu zastavu. A Hrvati, oduvek puni animoznosti prema braći-pravoslavcima, oštre u potaji noževe, kao što su to činili i uoči 1941.
Jugoslavija miriše na Liban.

*

10. 08. 1988.
A kako je tek nama, koji smo upoznali robijašnice idealnog komunizma, i čije smo rešetke lomili sa strašću, da bismo se dokopali "otvorenog" sveta! Sad lešine usrećiteljskih zanosa umiru duž Istočne Evrope, ali, umesto slobode, novi tesnaci, i nove, bojim se: još teže negve okivaju nas, već ostarele i iznurene večitim nepristajanjem. Davimo se u blatu savremenog feudalizma, optužujući druge nesretnike za bedu u koju smo sami sebe doveli. I umesto da gledamo u budućnost, cmizdrimo nad prošlošću koju smo obukli u pozlaćenu odoru nacionalnog idealizma.

Sve što se iskazuje u slavu nacije, veliča se kao prvorazredno umetničko ostvarenje. Radijus je velik: od Vremena smrti Dobrice Ćosića u književnosti, preko primitivnih kvazifantasmagoričnih slikarskih mazarija Milića od Mačve, do ogavnog diletantizma u vitezović-kadijevićevskoj mamutskoj televizijskoj seriji Vuk Karadžić

*

12. 01. 1989.
Međutim, u totalitarnim sistemima muka je u tome što vlastodršce nije niko drugi doveo na vlast do oni sami, otevši je od drugih.
I odlaze jedino kad im je drugi otmu.
A oni, koji je otmu, nisu nijednom uspostavili demokratiju, već tiraniju.

*

11. 11. 1989.
Srušen je Berlinski zid, menja se politička karta Evrope; Staljinova se imperija raspada kao kula od karata. Velika, očaravajuća komunistička utopija, osporena teškim, bednim i krvavim životom, sav zanos masa i nada da će, posle bezbrojnih žrtava, jednoga dana osvanuti raj na zemlji, raščinili su se kao ružan san. Komunisti svih zemalja takozvane Istočne Evrope odlaze u tminu poput drakula i vukodlaka; nekadašnja avangarda proletarijata samozvane "poluge napretka", "ljudi naročita kova", ostaće u sećanju jedino po zlu, i pokušaće da u zemljama, u kojima su izveli revoluciju i oružjem došli na vlast (Rusija, Jugoslavija, Kina, Kuba, Albanija), uz pomoć oružja na njoj i ostanu.

A kada ih jednog dana ipak pojede mrak, tad će se ljudi, nadajući se boljem, naći na vetrometini, i, dobivši demokratiju i individualnu slobodu, zateći, zbunjeni, u mestu, dok će istorija leteti u budućnost, koja će im, nesposobnim za trku i utakmicu, opet ostati nedostupna. I vukući se na repu događaja, zariveni u provincijalno blato, opet će im Evropa, i "svet" biti daleko.

I zato im se može dogoditi da im se minulo vreme, vreme komunizma, u kojem su došli do samosvesti, i u kojem su verovali da su u središtu sveta, počne pričinjavati kao Periklovo doba. Može se desiti da ga zastru zlatnim prahom sećanja. Da činjenice preobrate u legende. A istinu u mit.

*

23. 12. 1989.
Uzbuđen sam kao 1956-1957. godine, kada je Mađarskom besnela očajnička revolucija. Uznemiren sam u temelju sopstvenog bića kao početkom juna 1968, kada sam dane i noći provodio na Beogradskom univerzitetu. Od jutros pratim razgaranje građanskog rata u Rumuniji i natčovečanski napor iznurenog, decenijama ponižavanog naroda da sačuva tek osvojenu slobodu.

*

27. 12. 1989.
Samo smrt će me osloboditi užasa od smrti.

IV*

28. 02. 1990.
Već mi se gadi od svačije spremnosti na osporavanje svega što je za vreme komunizma učinjeno. Kao da su svi orni da razore sve što je stvoreno. Kao da su u toku minulih pedeset godina postojali samo komunisti. I kao da su svi komunisti bili zločinci ili kapoi u logorima. Biti antikomunist danas kao da je pitanje prestiža.

*

8. 06. 1990.
Koloplet košmarnih slika dopunjuje i košmarna politička zbilja. Iz nje je nemoguće pobeći, sem u svoje misli i u svoju umetnost. Zverska urlanja Draškovićevih i Šešeljevih četnika i fašistički prekid predstave "Sveti Sava" Zeničkog pozorišta u sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao i okretanje leđa fudbalskih navijača televizijskim kamerama prilikom intoniranja državne himne na zagrebačkom stadionu, nesumnjiv su dokaz bujanja mračnih sila "diljem" Jugoslavije.
Mučan osećaj nemoći i beznađa.

Oduvek su kod nas, u ratnim prilikama, protuve, probisveti i ubojice proglašavani herojima. Oduvek. Od Karađorđa i Hajduk Veljka, do Arkana i Giške

*

5. 08. 1990.
Od Srbije ništa očekivati ne mogu:
- dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj;
- sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale.

*

10. 02. 1991.
Sve što se dešava - zasluženo je.

Pre tri godine, uporno, iz inata, glasajući da predsednik Saveza književnika Jugoslavije bude Miodrag Bulatović, čovek mentalno bolestan a etički bezobziran (koji, u nastupu iskrenosti, sâm za sebe kaže da je ološ), književnici Srbije su učinili sve da se Savez književnika Jugoslavije raspadne.

Izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", učinio sve da se Jugoslavija, kao država, raspadne.

Ni opomene, ni pretnje, ni zastrašujuća predskazivanja ne mogu sprečiti suljanje niz liticu, kojem se svi sladostrasno i samoubilački prepuštaju, željni nestanka, i tuđeg, i svog

Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nisu stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.

*

18. 04. 1991.
Vozovi kasne. Avioni ne lete. Radnički štrajkovi. Popovi dreče. Nacionalisti lude. Političari mute. Penzioneri ne primaju penzije. Činovnici ne dobijaju plate. Automehaničari, privatni ugostitelji, zubari, sitni industrijalci i bogati seljaci kupuju nemačke automobile, vijetnamske tepihe, turske bunde. Televizore, kasetofone, video-rikordere. Grožđe sa Madagaskara, orahe iz Amerike, vino iz Španije, cipele iz Italije, sireve iz Holandije, čaj iz Beča. Prosjaci na ulicama, na stepeništima, na trgovima, u parkovima i ispred crkava. Slepci i bogalji sa harmonikama u haustorima. Klošari u kontejnerima za đubre. Slike kraljeva, vladara i diktatora. Na pijacama zelje, rotkvice, salata, pečurke, mladi luk; banane, pomorandže, jabuke; polovne slavine, polovne cokule, polovni časovnici, polovni ilustrovani časopisi; ribe iz tovilišta. U knjižarama plastični sudovi, električne cediljke, dečje igračke, mlinovi za kafu. U prodavnicama autodelova i automobilskih guma - čarape, gaćice, kombinezoni, farmerice, tenis patike, viski. U kasapnicama meso iz uvoza. Novca niotkud.

*

4. 06. 1991.
(Sarajevo)
Pod prividnim mirom jauču beznađe, strepnja i strah od krvološtva što će planuti kao požar, potpaljen nacionalnim i verskim mržnjama kojima nema granica. Lanci su pokidani, pamet je odavno pomućena - pitanje je časa kada će se ludilo oteti zebnji od smrti i ljubavi prema bližnjima i ljudi kidisati jedni na druge do istrebljenja. Ni opomene, ni pretnje, ni zastrašujuća predskazivanja ne mogu sprečiti suljanje niz liticu, kojem se svi sladostrasno i samoubilački prepuštaju, željni nestanka, i tuđeg, i svog.

*

23. 10. 1991.
Pesma, koju Crnogorci pjevaju krećući na bojište kod Dubrovnika, glasi:

Nema sreće, nema rata
dok ne krene brat na brata.

V*

10. 01. 1992.
Oduvek su kod nas, u ratnim prilikama, protuve, probisveti i ubojice proglašavani herojima. Oduvek. Od Karađorđa i Hajduk Veljka, do Arkana i Giške.

*

29. 01. 1992.
Pesma s dubrovačkog ratišta:

Od Cavtata pa do Trsta
krstiće se sa tri prsta!

*

2. 07. 1992.
Rika gomile ne prestaje danima; ustumaranost vlastodržaca, ostrvljenost monarhista i četnika - čeznja za restauracijom primitivnog kraljevstva bez osnova i bez svrhe.
Kako se sačuvati?
Na koji način u sebi uspostaviti mir?

*

1. 09. 1992.
(Beograd)
Zebnje su opravdane: paklena vrućina, sluđeni ljudi, zatrovane pameti. Politika, mržnja, razorne strasti - telesne i duhovne rugobe.
(Šta ja ovde tražim?)

*

5. 09. 1992.
Moto, primeren ovom času:

Avetno doba ponoći je sad,
Kad groblje zja, a pak'o razvejava
Zarazu svetom. Sad bih vrelu krv
Mogao piti, činiti grozote,
da se dan strese kad pogleda to.
V. Šekspir: Hamlet

Sasvim, sasvim je svejedno da li su Srbi rušili hrvatska sela i gradove, i obrnuto; da li su Hrvati pljačkali napuštene kuće, silovali devojčice, streljali, klali ili spaljivali starce (ili obrnuto); da li su vadili oči zarobljenim vojnicima i, po cenu njihovih života, nagonili ih da ih jedu; da li su odsecali ženama stopala, lomili noge, gonili ih da u trku prelaze preko minskih polja i tako, eksplodirajući, učine prolaze pristupačnim; da li su drali žive komšije, razbijali im maljevima lobanje, vezivali odojčad za potezne mine, gonili muškarce da međusobno polno opšte, odsecali im spolovila a zatim streljali; da li su vadili iz živih svinja drob i u rasporenu utrobu ušivali poklanu decu; svejedno je jesu li to činili Hrvati i Muslimani Srbima ili Srbi i jednima i drugima; strašno je da je za poslednje dve godine sve to, i još više od navedenog, i još gore, čovek činio čoveku.

*

28. 01. 1993.
Već dva dana odasvud curi ili kaplje slatkasta melodija "Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi", ritualna pesmica koju sam i ja, kao osnovac, i član školskog hora, blejao u Jagodini za sve vreme okupacije, zamrzevši je, slično nepodnošenju patriotske pesmice "Oj, Srbijo", kao i nedeljnih crkvenih liturgija, kao i časova veronauke, kao i svakog drugog, bilo crkvenog, bilo svetovnog rituala.
A zatim su čitavu polovinu veka drugi rituali, druga slavlja i drukčije pesmice šašoljili uho i opijali mozak nesuvislih Srba, da bi, sa propašću komunizma, "Ustajte, prezreni na svetu", "Budi se istok i zapad", "Po šumama i gorama", "U tunelu usred mraka", "Ide Tito preko Romanije" itd., bile odbačene i, uz plaminjanje voštanica, mlataranje kandila i lepršanja mantija, opet se zaorilo "Kreće se lađa francuska", "Marširala, marširala kralja Petra garda", "Ko to kaže, ko to laže", "Od Topole, pa do Ravne gore" i "Uskliknimo s ljubavlju", šaljući drevne kliktaje preko Save i Drine nad stare ruševine i nova zgarišta, u slavu lude pameti i prosute krvi kojima nema mere, i čije se granice ne naziru ni u snu.

*

13. 02. 1993.
Upozoravajući na nepriznatu, a neprijatnu istinu da Srbima ("nebeskom narodu") nikada nije bilo strano krvološtvo (nije vampir slučajno čedo našeg paganskog bića), često sam se pozivao na trenutke bliske istorije za koje se zna. Na primer, da je Karađorđeva mati ubila Turčina i telo mu zakopala u kući pod ognjište, kraj kojeg se porodica i hranila i spavala; da je sâm Karađorđe, prek čovek, svaki čas potezao pištolj ili sablju, ubijajući bez dvoumljenja prvog ko mu pod ruku dođe; da mu je kum Miloš Obrenović sekirom odrubio glavu; da je najobrazovanijeg i najplemenitijeg srpskog vladara XIX veka, kneza Mihaila Obrenovića, ustrelio u Košutnjaku nepoznati ubica i iz nepoznatih motiva; i da su prilikom svrgavanja dinastije Obrenović 1903. godine, kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu zaverenici izmasakrirali na najmonstruozniji način.

*

7. 03. 1993.
Ovaj dnevnik zasut je dokumentima. To je neizbežno: mi smo ljudi kratkog pamćenja.
(Znam: i ovo je iluzija - iluzija da će se ovi zapisi i u budućnosti čitati. A pitanje je da li će biti i objavljeni. Tužan slučaj Todora Manojlovića: njegov dnevnik, vođen od 1928. godine pa do smrti, još nije ugledao sveta.)

* (III) Iz: Živojin Pavlović, Diarium I, Dnevnik '87/'88/'89, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 77, 154, 168, 262, 461, 489, 492.

* (IV) Iz: Živojin Pavlović, Diarium II, Dnevnik '90/'91, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 39, 91, 134, 262, 319, 348, 442.

* (V) Iz: Živojin Pavlović, Diarium III, Dnevnik '92/'93, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 10, 35, 168, 210, 211-212, 322, 344, 356.