Srđan Valjarević: Klinč II

Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično
nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u
prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstena zamućenost me je naterala da kroz
ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo
sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.