Srebrenica nije bila moguća bez Srbije

Nikom nije oprostio Hariz Halilović u svojim tekstovima, polemikama, esejima (Kako opisati Srebrenicu, Buybook, Sarajevo 2017) presudio je inspiratorima i ubicama, mučiteljima, i vojnim zapovednicima, i logorskim čuvarima, i krivotvoriteljima, profiterima i nastavljačima genocida. Neljudi i kukavice ključne su reči njegovih presuda, napisanih u borbi za pamćenje žrtava logora na poznatim, neobeleženim toponimima smrti i patnje Manjača, Omarska, Keraterm, Trnopolje, Batković, Sušica, za sećanje na žrtve genocida u Srebrenici i širom Republike Srpske koju naziva Šumski Reich i svuda gde je, širom Bosne i Hercegovine okrutno i nečovečno delovala Vojska Republike Srpske, oružana formacija srpskog nacionalizma u sumanutoj ideji prekrajanja granica i etničkog inženjeringa. Za nezaborav stradalih u gradovima-herojima Sarajevu, Tuzli, Goraždu, Bihaću...

Niko, zapravo, i nije tražio bilo kakav oprost; ubijanje, mučenje i ponižavanje žrtava su nastavljeni konkretnim političkim postupcima, veličanjem zločinaca i fabrikovanjem pseudoistorijskih izmišljotina. Utoliko napisi kojima je Halilović pokušao da probudi javnost uspavane savesti nisu borba sa umišljenim protivnikom, nego sa opasnim zlikovcima, izvršiteljima i saučesnicima u ratnim zločinima, nekadašnjim i sadašnjim.

„Kapitalci genocidnog plana“ kao heroji

Hariz Halilović, vlasnik temelja spaljene kuće, čovek čija je adresa Potočari, mezarje na kojem je pokopano stotinu članova njegove uže i šire porodice. Koji, kaže, „nema pravo na šutnju“. Jedini čovek koji je rođen u Srebrenici, a rat proveo u Prijedoru. Preživeli logoraš.

Piše i podseća da je Rezolucijom broj 899 Saveta bezbednosti UN iz 1993. Srebrenica proglašena zaštićenom zonom, sa ciljem da se spreči „genocid u progresu“, u koji je, osim vojske samoproklamovane Republike Srpske direktno i indirektno involvirana i Srbija (SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora). „Dvije godine nakon proglašenja Srebrenice zaštićenom zonom, iste snage koje su ’etnički očistile’ i pobile na desetke hiljada Bošnjaka u istočnoj Bosni, napale su i zauzele Srebrenicu i naočigled pripadnika holandskog bataljona UN koji je bio tu da bi zaštitio UN-ovu zaštićenu zonu-kao i naočigled cijele međunarodne zajednice, oličene u političkim i vojnim akterima, kao što su EU, UN, NATO, izvršile su masovna strijeljanja zarobljenih srebreničkih odraslih muškaraca i dječaka (njih 8372), a ostatak stanovništva protjerale na teritorij pod kontrolom legalnih vlasti Bosne i Hercegovine. Ovo je koncizni sažetak onoga što je u više navrata pravosudno potvrđeno i ušlo u presude osuđenim ratnim zločincima.“

Sledi Halilovića dijagnoza očiglednog, poražavajućeg stanja društava u Srbiji i Republici Srpskoj, koja su u vezi sa „tabu(t) temom“ kakva je Srebrenica, razvejala sve iluzije o katarzi, tretirajući zločince, čak i „kapitalce genocidnog plana Karadžića, Mladića, Krstića“, kao heroje. „Istovremeno, njihova zlodjela se poriču, relativiziraju i, što je najgore, opravdavaju sa najviših političkih i religijskih instanci u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska i u susjednoj Republici Srbiji“, piše autor.

Knjigovodstvo i patnja

Prikriveni vid relativizovanja, ili bar odnosa koji gotovo isključuje empatiju, ne manje bolan za porodice žrtava, predstavlja „skrivanje“ razmere zločina i patnji brojkama, svojevrsna depersonalizacija stradanja, u kojoj, kao u nekoj neotesanoj šali, ubijeni, među kojima su i po tri generacije brojnih porodica, tek statistički podatak koji se knjiži i rasknjižuje. Suprotstavljanje ovakvom tretmanu žrtava jedna je od ključnih zajedničkih niti Halilovićevih tekstova; bez obzira na to da li analizira političke aktere, društvenu atmosferu, ili ukazuje na počinitelje u Srbiji, među intelektualcima i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Halilović pronalazi mesto za neko ime i prezime, za sudbinu porodice, za poslednje reči očeva i sinova, za ponovljene susrete iseljenika, na mezarju, gde se jedino osećaju među svojima.

Tragično tačna je Halilovićeva konstatacija da „srpski nacionalisti zasluženo beru plodove onog što su marljivo pokopali po masovnim grobnicama“. Tu ne ostaje dužan ni „bošnjačkim nacional-oportunistima, onima koji su, vođeni materijalnim i (ne)moralnim okorišćavanjem, metamorfozirali od nevažnih marginalaca do nacionalno-nekoga“.

Beskrajna priča sa jezivim krajem

Srebrenica nije bila moguća bez Srbije - jedan je od zaključaka koji se nameću nakon ponovnog čitanja ove zbirke, riznice komprimiranog bolnog nezaborava. Dugačak je niz imena ljudi bez savesti kojima pominjanje u bilo kom kontekstu neće značiti ništa, kao što nije ni dosad. Oni su, jednostavno, pobedili. Možda ne i zauvek. Našao je Halilović i mesta za one koji su, s ove strane Drine, znali i hteli da dožive i opišu Srebrenicu: Ljubomir Živkov, Vreme, Danas, Peščanik, E-novine...

„I ovdje se priča očigledno ne završava, jer Srebrenica će još dugo proizvoditi paradoksalne efekte u profanoj (zlo)upotrebi dnevne politike – kako u zemlji, tako i u dijaspori, kako u odbrani nenapadnutog Srpstva, tako i u lažnom dušebrižništvu za Bošnjaštvo.“(Samo da nije te Srebrenice..., Dani, 2012.)

Još malo gorčine za kraj, Halilovićeva će zbirka ostati daleko od Srbije, baš kao i roman-udžbenik Beara Ivice Đikića. Ima izdavača koji se ne boje, ali ima i previše saučesnika koji neće da čitaju u čemu su sve učestvovali.