Faktografija i fikcija u romanu "Beara" Ivice Đikića
Potočari

Photo: wikimedia.org

Srebrenički genocid ili monstruozna "raspodjela paketa"

"Beara" Ivice Đikića je, kako to pisac definiše u podnaslovu, dokumentarni roman o genocidu u Srebrenici. Njegova odluka da spoji faktografiju i fikciju je hrabra, čini se da je ovo jedini način koji vodi do ovako precizne, a potresne knjige. Sastavljajući svoj dokumentarni roman krenuo je na neizvestan put od istraživača monstruoznog zločina do fiktivnog svedoka, često u dubokoj moralnoj dilemi: da li može da pronađe zaključak i odgovori na jednostavno, a gotovo nerešivo pitanje: zašto? Zločin je počinjen, broj ubijenih se zna, bez obzira da li je broj mrtvih isti na listama ubica i na groblju ubijenih, ali je, ipak, uz sve poznavanje i uvažavanje bliže i dalje istorije regiona i nikada prevaziđene mržnje među narodima različitih veroispovesti, gotovo nemoguće prodreti duboko u motive za ovaj masakr.

Ujedno, postojalo je još jedno, nimalo jednostavnije pitanje za samog pisca: ima li on dovoljno snage da istraje u svom naumu, da dovrši svoju ličnu, literarnu, optužnicu pukovnika Ljubiše Beare i svojom knjigom kaže: pored haške optužnice, pored maksimalne kazne doživotne robije koju je pukovnik Beara služio, on ga kao pisac osuđuje na suočavanje sa istinom. Jer, pukovnik Beara je tokom suđenja odbio da prizna zločin i umro je u zatvoru u Berlinu pošto je iz štampe izašla knjiga Ivice Đikića.

Da li je pukovnik možda pročitao knjigu? Sumnjam.

Odrastanje u doba ratova

“Beara” je strukturno pregledna knjiga, Đikić pokazuje visoku svest u proceni koliko je svega potrebno da bi mu stavovi bili jasni. I mala greška, pogrešna reč, nepotpun pasus, umanjuju snagu stava. Jasnoća postaje ubojitost, a osećaj mere i suzdržanost pojačavaju mučninu tokom čitanja.

Pisac oseća grižu savesti što mu je zločin u Srebrenici ostao na periferiji interesovanja. U Prologu Đikić opisuje da je tada, jula 1995. godine, imao 18 godina i kaže: “Premda u istoj zemlji, udaljena oko četiristo kilometara sjeveroistočno, Srebrenica mi se iz Tomislavgrada činila kao neki drugi svijet nastanjen nekim dalekim ljudima.” (str. 13). Preživljavanje, strah, rat koji je već zapalio čitavu zapadnu Jugoslaviju, teraju ga na ubrzano sazrevanje. I na gorak ukus sebičnosti, kada te boli samo ono što je u direknoj vezi sa porodicom i dragim ljudima, tu, pored tebe. Jer, “rat sve suzi i smanji. Rat zatvori obruč oko najnužnijeg, najelementarnijeg, najprimitivnijeg, i sve što ostane izvan tog prstena čini se filmski udaljenim, nestvarnim, nebitnim, nepostojećim.” (str. 13).

Zatim dolazi vreme formiranja, rad u časopisu “Feral Tribune”, mnogostruka suočavanja sa zločinima devedesetih, kratki roman “Cirkus Columbia”, pa zbirka priča “Ništa sljezove boje”. Ostale knjige i tekstove Ivice Đikića nisam čitao, ali mislim da mogu da kažem da je on pisac prepoznatljivog stila, minimalista sa sjajnim okom za detalj, uzdržan u oceni situacija i proceni ljudi koje opisuje, a koje dobro poznaje. On ponosno citira svog urednika Viktora Ivančića koji kaže da “ponekad nije loše da prihvatimo drevno higijensko načelo i pometemo ispred vlastitog praga. Ne kao pripadnici svoje nacije, već kao svjedoci.”

Njegova proza deluje faktografski, proživljeno, on je svedok u svom regionu, često usamljen, gotovo uvek predstavlja sebe kao mladića koji piše dnevničke beleške. Za razliku od pomenute dve knjige proze, Đikić je veoma direktan u Prologu “Beare”, piše u prvom licu, postavlja sebe u centar suočavanja sa zločinom u Srebrenici, opisuje svoje dugotrajne dileme o tome šta da radi kao pisac, kako da se izbori sa surovom temom.

Čini se da su neuspeli pokušaji da se savlada tema genocidnog zločina produbili piščevu želju da ne odustane, i da se ta upornost pretvorila u opsesiju. Ili, kako sam kaže, “Tada nisam imao ni mogućnosti, ni strpljenja, ni vremena da počnem istraživati od početka, kronološki, minutu po minutu, čovjeka po čovjeka, lokalitet po lokalitet.  A znao sam da je to jedini put da stvorim koliko-toliko cjelovitu sliku, da saznam sve što se može saznati, pa da tek zatim započnem misliti kako od toga načiniti fikciju koja će biti viša i istinitija istina od one koja govori kroz suhoparne činjenice.”

Ivica Đikić odlazi u Srebrenicu na desetogodišnjicu genocida, posmatra kolege novinare a ponajviše sebe i shvata da je “svatko za sebe nespretno i trapavo tragao za načinom da se nosi s tom neizrecivom količinom tuge, nepojmljivosti i bjesa” (str. 16). Kako uobličiti knjigu, kako predstaviti i razumeti motive, kojim rečima ispričati priču? Ova su pitanja i dalje bila daleko od pravog odgovora.

Roman je rod koji ne odgovara pred stvarnošću”

Mislim da je tehnika pisanja, preciznost strukture, način na koji je pisac gradio roman, reč po reč, najviše doprinela tome da “Beara” jeste vrhunska knjiga. Po sopstvenom priznanju, Đikiću je pomogao kolega pisac, Javier Cercas. Pre toga, bio je on svestan ogromnih razmera problema sa kojima se suočava. To suočavanje ima skoro istu težinu koju imaju zločinci koji se suočavaju sa svojim zločinom. Zločinac se mora dovesti do tačke posle koje nema natrag, nema gde da pobegne, stavljen je pred elementarni, gotovo biološki izbor: ili priznati, ili nastaviti sa lažnim, kukavičkim životom. Pisac mora da odbaci sve zamke nedovršenih pokušaja, mora da odbaci sve ćorsokake dokumentarističkog postupka koji nema u zaključku snagu neporecivog. Čisti dokumentarizam, svi rezultati opsesivnog i dugotrajnog istraživanja, definišu zločin, ali ne predstavljaju zločinca, pokazuju okvir genocidne radnje tako što prebroje žrtve, označe masovne grobnice, nabroje mehanizaciju koja učestvuje u sakrivanju leševa, ali ne pokazuju ličnost zločinca, ne uspevaju da odslikaju autore ovih monstruoznih dela.

Pisac je suočen sa problemom čije mu rešenje stalno izmiče: on nije svedok događaja, on je posredni svedok, on samo snagom sopstvene imaginacije prisustvuje petodnevnom masakru o kojeme stvara knjigu. Najjače knjige o Holokaustu - bez ikakve želje da poredim bolesno planiranu arijevsku širinu nacistickog plana i masovno, ali daleko manje, na brzinu organizovano plansko ubijanje u julu 1995. godine u okolini Srebrenice - knjige su koje potpisuju Primo Levi, Imre Kertes, Eli Vizel, i drugi, oni su pisali kao učesnici, njihove su knjige knjige sećanja, pisane da bi se događaji oteli od zaborava, a pisci oslobodili pritiska da moraju da kažu šta im se desilo, jer jedino tako mogu da nastave da žive.

I zato Đikić dodaje elemente fikcije u “Bearu”, on faktografiji daje lice, personalnost. A Javier Cercas mu pomaže jer je već prošao kroz taj pakao, pa kaže; “ali ja nisam bio povjesničar, čak ni novinar, samo književnik, tako da me stvarnost ovlastila da si uzmem slobode koliko god to bude potrebno, jer roman je rod koji ne odgovara pred stvarnošću, nego jedino pred samim sobom.”

Ivica Đikić donosi četiri važne odluke: 1. vremenski i prostorno sužava priču; 2. bavi se ponajviše jednom osobom - pukovnikom Bearom - koji od optuženog postaje glavni lik romana; 3. pažljivo, vrlo pažljivo i kreativno, ugrađuje elemente fikcije samo unutar retkih, brižljivo odabranih momenata dokumentarnog događanja; 4. završava knjigu na primeren ali i jedinstven način: dokumentarni roman uzdiže do katarze.

U “Beari” preciznost je posledica istančanosti, dubokog razumevanja bez unapred ugrađene mržnje, i velike hrabrosti da se potpiše knjiga koja puno rizikuje. Pisac to ovako objašnjava: “Može li se taj postu­pak – dekonstrukcija do elementarnih činjenica, s neja­snom nadom da će to dovesti do približavanja motiva­ciji zločinaca – doživjeti i okarakterizirati kao raciona­lizacija zločina, u ovom slučaju – genocida, ili čak i kao nešto malignije od racionalizacije? Dopuštam da može. (...)Ali književnost bi izdala samu sebe kad bi se odrekla potrebe da riskira kako bi, svo­jim metodama i sredstvima, pokušala doprijeti do srži: čini mi se da to može samo književnost, koja isključuje jednodimenzionalnost i plošnost, i zbog toga se nikom nije dužna opravdavati ili ispričavati ” (str. 23).

Bosanski pakao

U Uvodu, pisac biranim rečima opisuje raspad Jugoslavije, čini se da bi se otvorio za moguće napade onih koji imaju drugačije mišljenje, a znajući kako jednostrano svaka strana u sukobu čita i koristi događaje iz devedesetih. Uz to, Đikić određuje stil svog dokumentarnog romana, predstavlja jezik kojim će ispričati priču, bira podatke koji su najbitniji.

Po njemu, Slobodan Milošević, kao tvorac Ustava iz 1990. godine, udara temelje srpske nezavisnosti unutar Jugoslavije, tako što Srbija ima pravo “da poštuje savezne zakone samo onda kada joj je to u interesu.”  Ova odluka stoji u direktnoj suprotnosti sa populističkom slikom u kojoj Srbija želi da sačuva, a kasnije nasledi Jugoslaviju, jer ima najviše Srba u drugim republikama. Đikić ne zalazi dublje u ovaj vir,  ali ga koristi da istakne kako je sa narastajućim ratovima Jugoslovenska Narodna Armija, sve više naoružanja predavala u ruke srpskoj strani. I time stiže do Bosne, i starih mržnji i pritajenih želja za osvetom, večnim i nikada odgovorenim pitanjem ko je prvi počeo međuverske sukobe.

Pisac sužava temu koliko može, bavi se predistorijom onoliko koliko smatra da je neophodno, svestan je da priča priču i onima koji o njoj ne znaju ništa, i onima koji znaju malo, ali i onima koji misle drugačije i nisu spremni da čuju njegovu stranu. Celina koju nam daje na čitanje ima dobar raspored, izvanredno izbalansiran odnos faktografije i fikcije, dramatičnu naraciju.

Na strani 47, od prve rečenice prvog dela knjige, Đikić nam predstavlja pukovnika Ljubišu Bearu, glavni lik ovog dokumentarnog romana, i tokom narednih 170 stranica priča nam hronologiju genocida kroz njegovu prizmu.

Pukovnik ima koga da ubija

Najvažniji razlog zašto ja ovoliko detaljno pišem o “Beari” je tužna i kukavička istina da se ova knjiga ne može kupiti u srpskim knjižarama. Komentar je nepotreban.

Elementi fikcije crtaju portret Ljubiše Beare na vrlo dramatičan način, njegove akcije - sve dublje u svojoj monstruoznosti, bez volje da se ijednog trenutka zločin zaustavi - predstavljaju čoveka koji je deo mehanizma sile, odgovoran nadređenom generalu Mladiću, a pragmatičan prema podređenima, sposoban organizator, hladnokrvni procenitelj mnogobrojnih situacija na rastrkanom terenu oko Srebrenice. Pisac proglašava pukovnika Bearu za glavnog organizatora industrije ubijanja.

Da li je zločinac samo banalni aparatčik u ovoj industriji ubijanja? Koji je njegov motiv, kolika je njegova mržnja za neprijatelje, šta će se postići ubijanjem tolikog broja ljudi? Đikić kaže: "Ova knjiga, dakle, nastala je iz pokušaja da se shvati neshvatljivo, da se pronikne u srž tame, i to tako da se realnost, kao i život i karakter pukovnika Beare, rastvore do sasvim elementarnog, do konkretnih postupaka konkretnih ljudi, do izraza na licu prilikom ubijanja i davanja naredbe da se ubija, do riječi i šifri koje su korištene u komunikaciji među uključenima u ubijanje. U tom pogledu, sami ćete videti, nisam uspio. Unatoč svemu, nisam došao do jasnog odgovora na pitanje: zašto?” (str. 24).

Jasan odgovor ne postoji. Ili, moguće je da postoji jedino ako se shvati dubina i logika mržnje koja uspeva, u nekim glavama, nekako, na određeno vreme, da opravda zločin. Ta vrsta introspekcije, na žalost, nije svojstvena ljudima, bez obzira na naciju i veru. Mirnodopska, humanistička svest uvek se iznova zapanji i zgrozi kada se dogodi neki novi zločin monstruoznih dimenzija. Iako nije odgovorio na najkrupnije “zašto?”, pisac je, van svake sumnje, uspeo da nam približi mesto i ljude uključene u ovu sramnu akciju i uspeo je to na način dostojan podrške.

U julu 1995. godine, rat u Bosni je trajao već pune tri godine i Vojska Republike Srpske (VRS) nije više bila jedina neprikosnovena sila, dobro organizovana armija snabdevena teškim i lakim naoružanjem preuzetim od JNA. Front je postao preširok za kontrolu, neprijatelj je postajao sve jači, Bošnjaci i Hrvati su u načelu postali saveznici protiv Srba.

Kada je gusto, ratna hijerarhija se menja, obaveštajci, niži po činu od oficira armije, preuzimaju pozicije odlučivanja, postaju siva eminencija ratnog mehanizma. Ima za ovo puno razloga, pisac se bavi samo onim primerima koji bolje osvetljavaju ulogu pukovnika Beare, šefa Uprave sigurnosti Glavnog štaba VRS, i njegovog užeg tima obaveštajaca/bezbednjaka/logističara, ekipe koja je poznata i pod nadimkom: kninski klan.  Ovo je vreme kada se i sam vrh vlasti cepa na civile, pod vođstvom Radovana Karadžića, i vojnika, pod vođstvom generala Ratka Mladića; ovo je takođe vreme kada Srbija polako, ali sve više, zatvara granicu na Drini i  sve jače pobija ideju da je ta reka mesto spajanja bosanskih Srba i Srbijanaca. Kriva Drina se ne može ispraviti a izgleda ni trajno, nacionalno, premostiti.

Đikić se ovim činjenicama bavi dramski, ponajviše kroz sukob pukovnika Beare i Miroslava Deronjića, predsednika opštine Bratunac. Razlog je surovo banalan, Deronjić ne dozvoljava Beari da koristi Ciglanu i rudnik olova i cinka “Sase” za masovno ubijanje, to su objekti pod njegovom jurisdikcijom, ljut je na Bearu jer je već organizovao ubistvo oko hiljadu Bošnjaka u selu Kravica a da ga nije obavestio. Sukob traje do duboko u noć, Deronjić je poverljiv čovek Radovana Karadžića i preti Beari koji predstavlja generala Mladića i čitav vojni aparat. Pisac uspeva da nas smesti u zadimljenu sobu gde traje svađa i mi smo saučesnici i posmatrači sukoba ideja, različitih karaktera, tezine trenutka jer se plan mora kako-tako nastaviti, svedoci smo trgovine zločinom.

Sukob se nastavlja i sutra rano ujutro kada, kao u nekom uzbudljivom trileru, Deronjić svojim autom uspeva da se prepreči na mostu i zaustavi Bearin auto. Beara mora da traži druge lokacije, van bratunačke opštine.

Gde god su akcija, razvoj događaja, širenje ratnog ludila, šifrovani razgovori u kojima se za ubijanje “Turaka” kaže “raspodjela paketa”, dovoljno da se genocid prati precizno, mesto po mesto, oficira i grupu vojnika do sledećeg oficira i grupe vojnika, policajaca, paravojnih formacija, autobus po autobus dovezenih i spremnih za odstrel, gde god fakta grade pakao, pisac je hroničar, svestan da može lako da zatrpa sled događaja, ako se bavi suvišnim detaljima.

Dodatno, ugrađuje nove elemente Bearine biografije, predočava pukovnikov napredak u Vojsci, bliskost sa određenim oficirima. Posebnu grupu unutar VRS čini takozvani “kninski klan” koji čine general Tolimir, pukovnici Beara i Salapura, potpukovnik Popović, i major Pećanac, i ispod njih direktno podređeni oficiri - najpoverljiviji, bliski saborci iskaljeni kroz godine zajedničkog vojevanja. A kako život uvek piše najbizarnije stranice onih koji su se otisnuli na put zločina sa koga nema povratka, Đikić se stavlja u pukovnikov unutrašnji svet i pita se da li je imao vremena, bar imalo, da 14. jula proslavi svoj 56. rođendan.

Od početka, od ulaska Mladića u Srebrenicu, pa sve do kraja akcije, vidimo veliku vrućinu, žeđ, žurbu. Beara nema dovoljno ljudi - logistika prevoza, smeštaja, ubijanja, zakopavanja, u stalnoj je krizi. Front je širok, jedinice kojima je namenio određene zadatke kasne, ima i retkih primera izbegavanja i odbijanja naređenja. Ali, jedno je izvesno: kada je započeto sa masovnim ubijanjima niko nije pokušao da ih zaustavi.

Razmere genocida

U naizgled neprekidnom nabrajanju zločina, pisac zastaje i zaključuje, šokantno i iznenada, gotovo suprotno od svega do tada napisanog, da čitava akcija nije detaljno i unapred pripremljena. Citat: “Kako god, u organizacijskom i logističkom pogledu 11. srpnja 1995. u Bratuncu i Zvorniku nije bilo pripremljeno ništa, ili gotovo ništa, za pogubljenje nekoliko tisuća ljudi - s tim da tog dana nitko, pa ni pukovnik Beara, nije mogao precizno znati koliko će biti bošnjačkih zarobljenika: pet, deset ili petnaest tisuća niti su ikakve pripreme za masovno ubojstvo bile započele. Činjenica je, bez obzira na to što se ranije mislilo, izgovaralo ili priželjkivalo, da su tek u srijedu rano ujutro, 12. srpnja, pukovnik Beara, potpukovnik Popović, major Pećanac i manji broj, uglavnom, sigurnosnih i obaveštajnih oficira započeli organizirati operaciju masovnog pogubljenja od nulte tačke” (str. 144-145).

Đikić nepristrasno razmatra motive koji su pokrenuli mašineriju ubijanja. Nema jasan odgovor i vrlo je verovatno da ga niko neće nikada ni imati. Neposrednih svedoka je sve manje među živima, i, ako je tumačiti njihova razmišljanja na način kako je rekao pukovnik Beara negirajući zločin, jedini odgovor, tako tačan, a tako neodređen je: “osveta zbog čitave historije”, zaključuje pisac. Posebna je priča, bolna, ali van toka glavne teme, priznanje nekolicine učesnika u masakru. Psihološki profili ubica, izvršilaca naredbi dobijenih iz vrha, još surovije odslikavaju tragediju žrtava.

Pojedinačna krivica, jedina koja postoji i jedina koja je predmet kazne, ipak sadrži u sebi i deo kolektivne krivice, ali, da ne bude zabune, ta zbirnost dolazi sa potpuno suprotne strane od one koja reaguje na takvu vrstu optužbe. “Kriv je srpski narod”: takva optuzba ne može da stoji i, ako neko tako misli, on zagovara mržnju i izbegava suštinu krivice. Postoji, međutim, kolektivnost vezana za ideologiju, za verovanje po kome je bolje naše nego njihovo, ta kolektivnost obično odražava mišljenje i akcije male i odabrane grupe ljudi. Oni, prosto rečeno, hrane jedni druge unutar te odabrane grupe. Tako su početkom devedesetih razni Karadžići razrađivali ideologiju koju su prihvatili razni Mladići a u odbranu srpskog identiteta protiv raznih Izetbegovića i Tuđmana; stvarao se politički program koji je isticao različitost: nacionalnu, versku, klasnu, političku, istorijsku, a ta se onda istorija koristila kao objašnjenje za akciju razdvajanja. A mržnje je uvek bilo dovoljno da se zaboravi sve dobro, a istakne samo ono najgore. Genocid u Srebrenici, bez obzira na razmere i brojke, mogao je da se dogodi samo zato što je želja za osvetom bila dovoljno jaka da povuče oroz, a želja da se živi zasebno, u svojoj zemlji, samo sa svojima, dovoljno velika da se poveruje u ispravnost odluke da se ubija. Genocidom se nije ništa rešilo, jer na taj način ništa nije ni moglo. Samo je produbljen međusobni prezir i nanet je još jedan sloj mržnje za nove generacije.

Zato Đikić pise Glavu 14 u kojoj, na 12 stranica navodi spisak imena na kojem je svako ko je “popodne i uvečer 13. srpnja i tokom 14. srpnja 1995. pozdano znao, ili je mogao utemeljeno zaključiti, da traje ili da se sprema pogubljenje svih dotad zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice”. Tu je ukupno 86 imena, uglavnom viših oficira VRS: puno ime i prezime, čin, jedinica, i mesto u komandnoj hijerarhiji. Kao hor u antičkoj tragediji, ova imena čine stub srama i poziv na suočavanje. Pisac sažima svoje višegodišnje istraživanje i otvara polemiku koja se verovatno neće dogoditi.

Muk posle ubijanja

Dokumentarni roman o genocidu u Srebrenici dolazi do kraja, kada je, po faktografskoj hronologiji, zločin završen. Zadatak je “uspešno” obavljen. Ratni teatar putuje dalje. Kao udaljeni eho, kao neodređena jeka, posle manje od pola godine, dolazi i primirje, zaraćene strane sklapaju mir kojim počinje nova epoha civilizovanja mržnje, poneki koncert razmene i fudbalska utakmica pomirenja.

Đikić knjigu završava Post Scriptumom i pričom o malom čoveku, Srbinu iz Bratunca, sada emigrantu u hladnoj Kanadi, koga on zove Đorđe. On je jedan od od desetina lokalnih šofera autobusa koji je vozio - neke Bočnjake u život, od Potočara ka Kladnju, a neke je odvozio u smrt, ka Branjevu kod Kule. Grube bi bile reči kojima bi se pokušalo prepričavanje Đorđeve priče. Pisac to čini precizno, sa merom, jedinstveno. U ludilu masovnog ubijanja, Đorđe pokušava da spase mladog komšiju i za kaznu ga nateraju da ga on lično ubije.

Godinama kasnije, taj zločin ga tera da digne ruku na sebe. Ubija sebe jer odgovorni ćute i ne priznaju krivicu. Ono najelementarnije, osnovno dostojanstvo življenja, iskrenost, radost disanja, odavno su za ovog jednostavnog čoveka izgubili smisao.

Po drugi put, kao hor u antičkoj drami, Ivica Đikić završava knjigu nabrajanjem činjenica o glavnim zločincima i njihovim sudbinama, o izvorima podataka i literature koje je koristio. Zatim dolazi muk.

Oceni 5