Film „Ensilumi - Any Day Now“ (2020)
Any Day Now 01 S

Photo: Five Stars Film Distribution

Sreća nije kikotanje u mekanom kavijaru života

Iako sve srećne porodice liče jedna na drugu, njihove se situacije razlikuju. Radost članova nam se čini daleko, nestvarno, jer od nje vidimo samo ono što je na površini – život bez svađe i poneki osmeh. Ulivaju nam nadu da je tako nešto moguće, pa često posluže kao protivotrov za sive društvene okolnosti.

Ukoliko takvu porodicu gledamo na filmu, sve je mnogo lakše. Mali ekran nam do kraja otvara prozor u njihove živote, pa brzo postaje jasno da sreća nije beskrajno kikotanje u mekanom kavijaru života. Ona je i napor, patnja, strah, težak rad na sebi, razumevanje, savladavanje, a tek u pauzama, vrlo retko, i čista radost. Građani bi da je poseduju, ali da im dođe bez muke, kao poklon od bogova, sudbine ili dobitak na lutriji.

Film Any Day Now ima jednu srećnu porodicu. Iranski reditelj Hamy Ramezan ju je iskidao od svog života, kao ličnu priču koja je na filmu malo našminkana, malo utegnuta, izmenjena, što je ne čini ništa manje stvarnom. Iz sopstvenog životnog iskustva je izvukao junake koji su od rata u Iranu pobegli u Finsku, gde čekaju azil.

Niko ne beži od onoga što je dobro. Dakle, izbeglice ne izmišljaju egzotična putovanja u naše mirne vode, već beže – s decom u naručju, osnovnim potrepštinama, starim roditeljima, ponekad s kućnim ljubimcima. Ukoliko bismo ušli u dom neke takve familije, naravno privremeni, sigurno je da bismo shvatili koliko zla i neznanja postoji u samo jednom grafitu „Stop migrantima!“.

Ovaj film nas pušta u jedan takav stan, mali i zelen. Kad pomislimo da cela porodica spava u istoj prostoriji, uglavnom razmišljamo o nesreći. Bahman, Mahtab, Ramin i Donya Mehdipour se ipak smeju, čak i ujutru kad su svi obično mrzovoljni. Stignu da kažu i „Dobro jutro“ i „Vidi kako je lep dan“. Valjda se raduju novom početku u zemlji u kojoj nema rata.

Kad dobiju vest da im je zahtev za azil odbijen, život ne prestaje. Istina, nisu do kraja srećni, jer retko bi se ko radovao povratku u ratom razorene krajeve. Nisu srećni, ali vode računa jedni o drugima. Roditelji o deci, deca o roditeljima. Ne da bi „ostali pozitivni“, već da bi umanjili patnju onih koje vole. I to je dobar recept za život – pokloniti nekome detinjstvo, posebno u teškim uslovima, najveći je podvig na svetu.

Mnogo bismo mogli da naučimo od porodice Mehdipour. Na primer o tome šta je u roditeljstvu važno. Nije to krov i parče hleba, to mnogima pođe za rukom, uglavnom uz pomoć porodičnog nasleđa. Najvažniji je onaj glas koji se ostavi deci, unutrašnji glas koji počinje kao roditeljski, a onda ostaje unutra, da šapuće do kraja života. Jedno od najvećih blaga na svetu je kad je taj glas radostan i podržavajući.

Malo je šta teže od bežanja u strane zemlje. Istina, ukoliko nešto nije u redu, život je uvek lepši tamo negde daleko. Ukoliko vodimo računa o sebi i drugima, to daleko se približava, evo samo što nije ušlo u našu ulicu.

Policajci će doći po familiju Mehdipour, baš u trenutku kad Ramin pleše s devojčicom koja mu se dopada. Iako mu je odmah jasno zbog čega su tu, dečak ne prestaje da igra. Odigraće do kraja, čak će se i pokloniti, da bi odmah potom krenuo k vratima, nazad u zemlju iz koje je pobegao.

Savršeno leto je prošlo, vreme je za prvi sneg. Između te dve vremenske tačke je cela jedna priča o deci koja su dobila ono bez čega nijedno dete ne bi trebalo da raste – malo mira, igru i smeh.

Oceni 5