Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (13)
Aa 13 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Sreo sam pjesmu iz prvog horoskopa ljubavi

Horoskop – Horoskop (Jugoton)

Omot je vrlo dobar: skoro gola ženska koja je svoju košulju otvorila luku i streli, čekajući ubod. Mišićavi muškarac lepo se napeo, sva atmosfera je misteriozno crno-bela sa rozikastim upadima koji čine uspeli design. To je cover, i to je – čini se – jedina stvar koja zaslužuje pozitivnu ocenu.

Horoskop je totalno nepoznati bend (bar za mene). Na pomenutom omotu o bendu nema ni crtice: ni ko je u grupi, ni odakle su ljudi, ni gde je snimano, ništa. Time je, verovatno, postignut nivo tajanstvenosti koji je potreban ovakvim produktima. Ali, čim naivni kupac stavi ploču na gramofon, iz zasede će ga čekati pomereno iznenađenje: Horoskop ili već šta su, sposobni su da svojom muzikom sasvim zgodno maltretiraju ovdašnji živalj i da ga dovedu u stanje kad je samo pitanje nerava da li će ploču razbiti u dva ili tri komada.

O čemu se, naime, radi?

Odgovor: o jendoj amaterskoj viziji rock zvuka koji se ne diže iz prizemnosti malo naprednije hotelske svirke, o tekstovima koji su volšebna mešavina osnovačke poezije i galaktičkih vizija univerzuma. Narod koji ovo svira nije razlučio osnovne muzičke stavke: nije ptica sve što leti, nije rock sve što ima električnu gitaru!

Glupo je raspravljati o pesmama jer bi to značilo da Horoskop zaslužuju poseban komentar. Lepo je što su oni snimili ploču, lepo je što sad mogu da budu ponosni, sve je to krasno i bajno, gotovo da je dirljivo, ali šestorazredna verzija Krila i Parnog valjka (iz starih dana) sa vidljivim uticajima zabavno-muzičkih bolesti ne diže me iz stolice, ne čini mi ništa, čak me sada i ne nervira, jer su čelični živci potrebni u ovoj profesiji.

Najžalosnije je što je ovaj album toliko staromodan i van prostora i vremena, da je mučno to vraćanje u prošlost nasilničkim potezom kroz muziku i tekstove o kojima dovoljno govore povremeni slobodoumni napadi blatantne romantike, lažne, srcodrpajuće nostalgije, kičerske slike zaljubljenosti u kojoj caruje bol, a ni suze nisu zaboravljene.

Horoskop su sasvim slobodno mogli da preskoče ovaj album. Bili bi srećniji u životu, i da su poslušali svoj znak horoskopa mogli su da pročitaju: „Meseci koji su pred vama doneće vam mnoge glavobolje. Nikako ne ulazite u studio. Problemi ljubavne prirode zahtevaju odmor i duži oporavak. Na poslovnom planu totalni neuspeh, bez obzira što je producent Vladimir Mihaljek. Sve u svemu, mračan period. Vaš horoskop je u kvaru“.

 

JRT Opatija 80 – Rock veče (RTB)

Udahnuo sam, popio tri „Bajera“, poklonio se i krenuo. Na omotu su neke dve palme, dva science-fiction obeliska, iscrtane zvezdice i veliki naslov „Rock veče“. Cover je tipičan RTB proizvod: rasterećeni kič koji nežno leluja u kombinaciji mora koje puca, u praznini bespuća, bez živog ili barem polumrtvog čoveka.

Ooogrooman naslov „Rock veče“ nepismenima sa Južne Gvajane putokaz je da je a) u Opatiji bilo veče kad su ljudi prebirali po instrumentima, da je b) rock slepo crevo, odnosno c) izgovor za mazohističku koncepciju po sistemu „cepaj bez milosti“.

Pesma numero uno na strani A pripada Vatrenom poljupcu i ja već plešem. „Ona je tako dobra žena“ naslov je nove Milićeve seksualne fantazije o nekoj goloj susetki koju drčni Vukašinović voajeriše i đaniše svake noći, da bi se, logikom otkrića, cela stvar svršila/okončala pod toplim jorganom s prijateljem u ruci. Novokomponovani hard-rock ovde za sobom ostavlja leševe u serijama: ne zna se ni ko peva, ni ko svira, al' ko mari? Vatreni poljubac je već dostigao stepen Danteove komedije – a perušku da ne pominjemo!

Misle da su rockeri: Makadam, bez Balerine„Ko prijatelj njene kuće“ je skladba izvesnih Makadama kojima bi, zbog ubistva iz nehata, trebalo naplatiti putarinu od kuće do Opatije. Njihov „opušteni“ funky (ha!) sound svodi se na perverzno ispitivanje strpljivosti po Merkalijevoj skali: strašno me zabole što Makadam želi „da je mazi, da joj svira, da joj bijele grudi dira“. Kupite „Zum reporter“ i premerite obim ženskih grudi!

„Hoću da pamtiš“ poručuje Dušan Prelević, ali sam sve, istog časa, zaboravio. I pesmu, i plač, i orkestar, i rock povečerje. Srećom – rekoše lekari – trajalo je svega tri minuta i trideset sekundi. Dovoljno da prespavate i preživite... Ostavio sam Preleta da u svojoj radnoj „sobi plače sam“ i krenuo u nove mentalne rezove.

Oni se zovu Kosseleksioni, pesma im je „U naručju samoće“ i mogućno ih je izdržati od jedne do dve mikrosekunde. To što sviraju (nezgodan termin) dolazi iz 1903. godine i mislim da ni u rezervatima u prošlom veku ovakvih pesama nije bilo. Kako su stigli u Opatiju, kako su se uspeli na pozornicu, kako su se snimili i stigli na ploču – misterija je za Šerloka Holmsa! U poređenju s njima i Makadam su Sex Pistols!

Samouništenje prve strane pregalački slede Tetka Ana koji pevaju o „izlozima, svetu“ i ostalim lokalnim problemima frustriranih pubertetlija. Ima li kraja? Nikako, jer Den za den divno poziraju u nekoj pseudo jazz-rock kombinaciji sa mnogo sola i kidanja nerava. Već smo na B strani i sve ostaje po starom. Prvo klavir žulji, zatim gitara davi, basista giljotira, a bubnjar upucava. Mrtvi se još prebrojavaju, dosada hoće da iskoči iz sopstvene kože.

Ljubomir Ninković i Tunel sviraju rock'n'roll iz vremena između dva svetska rata, iz vremena kad srca nije bilo, kad je eksploatacija carovala i kad su ozbiljni ljudi ozbiljno klimali glavom. Pokušao sam da nešto kažem, ali mi ljudi nisu dozvolili: sedi, slušaj, uživaj.

Aerodrom. Avioni. Plamen. Zapaljeni muzičari koji gore. Jurica Pađen i njegov bend kao da su pali sa Neptuna direktno u Opatiju. Nebulozno je mali epitet za ovo arlaukanje na vinilu.

Boomerang i Pečat zapečatili su ovu papazjaniju pesmama koje bi psihijatar okarakterisao kao latentno smanjivanje svesti pod vanrednim uslovima presije i kompleksa slave.

I umesto završne reči, nekoliko pitanja:

1. Da li je sluh postojeća kategorija?

2. Ima li Gradska čistoća prava na ovaj album?

3. Šta je to rock veče u predivnoj Opatiji?

Odgovore na toalet papiru pošaljite Produkciji ploča kojoj će biti drago što mislite na nju.

Prva ljubav – Naši vršnjaci (Jugoton)

Ponekad – samo ponekad – uhvatim sebe kako se osećam ludo srećnim jer nemam petnaest ili nešto manje godina, jer bih tada bio vršnjak Prve ljubavi i mama bi me gnjavila pitanjima kako to da su oni snimili već drugi album, a ja nisam ni singl ploču, otkud to da su ti klinci galantno fini i elegantni, kako to da oni imaju ljubavne probleme, a ja sam sam kao u samici... Ti retki trenuci iskonske sreće došli su mi preko glave kad sam opet video Prvu ljubav na omotu njihove nove LP ploče koja nije slučajno nazvana „Naši vršnjaci“.

Sam naslov ukazuje na uzročno-posledičnu vezu jedne generacije, jedne zaokružene celine koju su Prva ljubav i njihovi mentori (J. Ivanković, D. Mandić) formirali u svojoj svesti daleko od realnosti svakidašnjice: tj. ako su njihovi vršnjaci stvarno isti ili barem slični klincima iz Prve ljubavi, onda dižem ruke i odlazim zauvek tamo gde me ta generacija neće naći. Stisnuti u procepu trivijalnih dečjih maštanja o „osmijehu“, „djevojkama“ i „poljupcu“, priterani uz zid folirantskim ispovestima od kojih se kosa diže na glavi, klinci iz prve ili neke devete ljubavi nisu ni za trenutak ono što bi mogli da budu: naivni, radoznali ili zbunjeni. „Naši vršnjaci“ prikazuju ih kao mal-starce, bolnu dečurliju koja tuguje i luduje po ugledu na nešto starije i isto tako razočarane momke iz Krila.

Stihovi „Neka kiša nikad ne prestane/neka naš tramvaj zaluta/neka netko zaustavi vrijeme/mi volimo prvi puta, prvi puta“ tako bi lepo pristajali bajnom Kalemberu da već vidim njegovu neodoljivu senku nad krhkim senama ovih maloletnika.

Klinci su sve vreme u egzaltiranoj frci i trci: te klinka im je dala prvi dolar (molim?), te on je njoj dao prvu ljubav, pa je ona dala prvi osmijeh, tu je i „djevojka za jedan cmok/devojka za rock“ koja nema „prgav nos“ kako bi naivku prodala „koji štos“, onda ispade da je on „sladak kao voćni sok jer dobro svira rock“. Takvih i sličnih nonsens „stihova“ ima koliko hoćete, jer se veruje da „njihovi vršnjaci“ ništa drugo i ne znaju osim voćnog Fructal soka i prodavanja klinačkih štoseva. Dublje analize tekstualnog štiva odvele bi me u rastrojstvo, no, pre nego što otkačim i skinem trolu s pameti, dozvolite mi da citiram njegovo veličanstvo Tekst, kako u svom bolu ne bih bio sam:         

„Neke mi devojke pišu,

Neke mi devojke zbrišu,

Neke bi razbile mi nos,

Ne znam u čemu je štos

Ja nisam kriv što sam živ

Ja nisam kriv što sam živ“                                                                   

Ovo me je dotuklo. Pitam se već satima ko je kriv što sam živ? Da li sanjam realnost ili realnost sanja mene? Da li su ploče fikcija ili komadi plastike namenjeni topljenju pod idealnim meteorološkim uslovima? Imaju li neki vršnjaci drugih vršnjaka bar malo moždane mase ili se radi o veštačkim uzorcima robota iz serije za „dečju razbibrigu“.

Više ništa ne znam. Pocepao sam slike svoje prve ljubavi i odlučio da budem čovek koji je odmah počeo od pete ljubavi. Razbio sam sebi nos, pitao se u čemu je štos, onda sam pio voćni sok i zaboravio na rock, šetao gradom zanesen i pljuvao na jesen. Napisao sam oproštajno pismo i zaključio svoje postojanje logičnim odgovorom: ja sam kriv što sam živ, ali ću to, pod hitno, da ispravim. Čim nađem malo slobodnog vremena...

 

Srebrna krila – Sreo sam ljubav iz prve pjesme (Jugoton)

Novi album Srebrnih krila! Nacija u iščekivanju! Novine prepune Vlade Kalembera! Radio zatrpan pismima i glasovima! Televizijski ekrani krcati priviđenjima današnjice!

I da hoćete, od Srebrnih krila ne možete da pobegnete. Čekaće vas male, privlačne klinke koje će vas zamarati pitanjima o Vladi i društvu: imam li njihov kućni telefon, znam li ih lično, kako Adi priča, sa kim furaju, gde su ove nedelje odseli, koji im je broj hotelske sobe.

Čekaće vas dobre, skromne mame koje će vas ubeđivati da su Srebrna krila baš slatki i fini dečaci i da su oni prava prilika za još slađe i finije kćeri koje čekaju priliku za udaju. Čekaće vas zlobni muzičari koji pljuju po Krilima, jer je to znak lepog vaspitanja. Čekaće vas promašeni pevači koji će tvrditi da Vlada ne ume da peva, jer je to sve velika prevara, čekaće vas rock gitaristi odrasli na Blackmoreu koji će vas daviti teorijom da to što Krila rade nije rock'n'roll i da to nije ništa... Uglavnom, Krila su tu, među nama, i ništa ih ne može istisnuti.

Naravno, svaki njihov novi album priča je za sebe. Još kad je u pitanju treći LP, pa još uoči Nove godine, pa još kad su Krila posegla za letom na ozbiljno zapadno tržište, onda je stvar relativno ozbiljna i zaslužuje mali monolog. Teorija da su Krila uvek i u svakoj prilici ozbiljno pristupila poslu dokazuje se i na ovoj LP ploči, cinično nazvanoj „Sreo sam ljubav iz prve pjesme“. Sama ideja povratka na Anu, koja, izgleda, još nije gotova, već je negde u Sremu, na salašu Đorđa Balaševića, zvuči kao eksploatacija već viđenog – što je vrlo tačno i vrlo prihvatljivo.

Krila, odnosno Đorđe Novković, nisu bolovali od pretencioznosti, što je zahvalan poriv i alibi za nastavak njihovog rada. „Sreo sam ljubav iz prve pjesme“ može se učiniti kao blatantno sentimentalni pastiš, ali, treba imati na umu da su baš takvim odnosom ka publici Krila i postala ono što su danas.

Vrlo je glupo, čak nelogično, očekivati radikalnu promenu kod Srebrnih krila (čitaj: Novkovića). Tim koji pobeđuje ni Žeravica nije menjao – što bi sada Novković eksperimentisao i dozvolio da se otvori novi front protiv njega? Jedina poenta je: mogu li Krila u domenu onoga što rade da idu napred i postanu kvalitetniji i bolji? Nadati se novom muzičkom „imageu“ isto je toliko blesavo koliko i očekivati da Kalember okupi istu publiku kao Bregović.

Priznali to ili ne, bilo vam drago ili ludeli zbog toga, Krila su našla svoju publiku: mlade, naivne tinejdžerke čiji uzrast dopušta ova milozvučna sanjarenja ; starije, dobrostojeće ženske koje u želji da ostanu večno mlade u Kalemberu pronalaze eliksir uzbuđenja; široku, nezainteresovanu gomilu raznih uzrasta kojima je važno da nešto slatko svira i da ih ne uznemirava. Spojeni zajedno, u transu ratličitih motiva, oni čine jezgro oko kojeg se Krila vrte, lete, šetkaju i daju im svoju ljubav.

Sa stanovišta modernijih rock kretanja o Krilima je sve rečeno: oni tome ne pripadaju, oni nisu rock bend i – tačka. Diskusija je završena. Međutim, Krila su opet – gledajući ova naša zanimljiva, često jadna, zabavno-muzička glodanja – ipak malo dalje od najdirektnijih vulgrano-blentavih poruka kojima obiluje naša produkcija singlova (naročito).

Kombinacijom promuklog, otužnog glasa i muzikom koja nagoni na instant relaksaciju, Krila nastavljaju svoj autentični blagi „brainwashing“. Čak ni u tome Krila nisu radikalna: oni vas hipnotišu određenom dozom zvuka i posle određenog vremena kod ozbiljnijeg slušaoca nastaje stanje totalnog opuštanja. Vlada i comp. često i ne nerviraju, jer je to tipičan primer fon-muzike koja može da svira daleko u pozadini i da je ne primetite. Ako je već primećujete, sve je OK, vi ste već trenirani, obloženi debelim iskustvom i problema – nema.

Priznajem da ne znam kako izgleda voleti muziku Krila. Ne znam i ne stidim se. Ali, znam, da ako već pustim njihovu ploču, da je to bolje od onoga što nam se prodaje pod maskom kvazi-intelektualizma, pod šarenom lažom propagandne angažovanosti, da ne govorim o stogodišnjim pevačima zabavne muzike koji nikako da nestanu!

„Sreo sam ljubav iz prve pjesme“ na prvo slušanje nije ništa drukčije nego bilo koji album Krila. Ali, ipak, pažljivijom analizom, primećuje se da su Krila uložila napor da krenu korak napred u okviru svog muzičkog terena; loptu nisu izbacili u aut, već su se zadržavali na liniji od šesnaesterca do centra: od jedne ljubavne storije do druge tužne pesmičice.

Sreo sam zlatne ploče iz prvog tiraža: Srebrna krila

Produkcija je pročišćenija, lepo se čuje da se teži studijskoj perfekciji, sve je na svom mestu i atmosfera je ugodna: ženski glasići prepliću se sa prijatnim (nikad spektakularnim) solo deonicama, refreni su slađano-saharinski i zadržavaju se u uhu onog časa kad do njega dopru. Dakle, Krila su održala svoj status quo i napravili još jedan album kakav se od njih očekivao. Ipak, nisu sišli ispod svog nivoa: Krila su, ponavljam, vrlo profesionalan bend koji mnogima, sa te strane, može da bude uzor.

Ne znam koliko je uputno pominjati patetiku, romantiku, sanjarenja, iskušenja, promašene ljubavi i školske uspomene, sve ono što je idealno za hranu obožavalaca Krila i njih same: oni su takvi i sa tim se treba pomiriti. Traganje za dubljim, patološkim sadržajima ne bi nas nigde odvelo. Vlada i drugovi tu su iz jednog razloga i taj razlog svi znamo: uspeh i kako ga održati. U takvom kontekstu, nijedna žrtva nije suvišna, nijedan potez beznačajan, pa čak ni promenjeni (malkice) fizički „image“ koji se približava nekim modernijim pin-up stremljenjima.

Ne verujem da ću ovaj album slušati u samoći ili u društvu. Ali, neka vas to ne brine ili ljuti. Dovoljno vas je da Vladi i ortacima ponovo podlegnete i da pritom mnogo ne razmišljate: kupovati ploču Krila stvar je inercije i navike, a ne pitanje muzičkih afiniteta ili godina.

U jednom celovitom toku domaće savremene muzike (nigde nisam pomeuo rock!) ovakva muzika je potrebna kao odskočna daska za novu nadgradnju. Koliko ćete uspeti da se vinete među prave muzičke sadržaje ne zavisi od Srebrnih krila – oni su tu da vas osvoje i učine dan nežnijim – a od vas, samo od vas zavisi da li ćete iz osnovne škole preći u prvi razred gimnazije.

Kad to budete shvatili, imaćete pravi odnos prema ovoj muzici kojoj se, teorijski, teško može nešto zameriti. Praktično, to znači da treba očekivati još jedan zlatan tiraž, zbog čega nisam nimalo ljubomoran. Naprotiv.

*Recenzije objavljene u magazinu Džuboks tokom 1980. i 1981. godine

(Nastaviće se) 

Oceni 5