Atlas pseudomitologije: Sindrom Pavla Isakoviča (2)
basara

Photo: Media centar

Srpska istorija kao lažna religija

Da, dobro se sećam da – osim možda u početku i u krajnje retkim slučajevima – za vreme komunizma nije bilo nikakvog prisiljavanja Srba da se odreknu srpske tradicije i „svega što je srpsko“ – sami su se Srbi masovno, radosno i plebiscitarno odricali od srpstva i sami su s pesmom odlazili na radne akcije, gde su (besplatno) „gradili prugu, dok je pruga gradila njih“ (kao što su, kad su još jednom okrenuli istorijski ćurak, slogan prekonoć promenili u „mi gradimo Hram (Svetog Save), Hram gradi nas“, i sami su posle oslobođenja – nije ih na to nadahnuo Manifest komunističke partije – skrnavili crkve i jahali popove, što opet ne znači da – u vreme kada se mirnodopska sreća preokrenula – popovi ne bi jahali komuniste, samo su imali peh da su u međuvremenu uznapredovale tehnologije satelitskog nadzora, pa su se – slično kao što su srpski kraljevi zbog međunarodnog ugleda u jednom trenutku prestali da ubijaju – popovi uzdržali od jahanja komunista. Mada, ko zna, možda je u zabitim krajevima ipak bilo sporadičnih jahanja komunista.

Ali da nije bilo satelitskog nadzora – i da je sve ostalo po starom, uhodanom, patrijarhalnom, hladnoratovskom – siguran sam da bi u Srbiji bilo i poprilično onih koji bi – nakon što su posle oslobođenja jahali popove – posle oslobođenja od oslobođenja počeli da jašu komuniste. Neki imaginarni ruski religiozni filozof, samo ako bi se udubio u materiju, nesumnjivo bi zaključio da je komunizam za Srbe smišljena Božija kazna, kao period ispaštanja tokom kojeg bi srpsko društvo i njegova elita uvideli greške počinjene u prošlosti, ali srpsko društvo je tu kaznu raznoraznim hokus-pokusima pretvorilo u nagradu, a kada je komunizam propao, ponovo se vratilo upravo onome zbog čega je kažnjeno.

Otuda nije čudno što u Srbiji egzistira popriličan broj uglednih ljudi, takozvanih najumnijih srpskih glava – Dobrica Ćosić, na primer - koji su na jednoj etapi svog razvojnog puta bili na strani onih koji su zatirali srpski identitet, ubijali očeve i dedove i proterivali kralja, da bi se posle izvesnog broja godina hokus-pokusom obreli kao predvodnici borbe za srpski identitet i za rehabilitaciju ubijenih očeva i dedova. Kad god čujem popularnu floskulu – a često je slušam – da je „istorija teška i nepravedna prema Srbima“, ne mogu a da se ne zapitam nisu li u stvari Srbi isto toliko teški i nepravedni prema istoriji, koja je – iako nikoga ne mazi – u stvari krajnje blagonaklona prema ambicioznim tipovima bez ikakvog karaktera, stava i identiteta (osim nacionalnog), koji bi u svakoj drugoj istoriji slovili za mutivode i prevarante.

U Srbiji se sve događa isključivo na silu. U Srbiji ratovi i revolucije ne proizlaze iz istorijske logike, bez obzira na to koliko naopaka bila – pa čak ni iz lakomislenosti ili hira – nego iz puke neophodnosti da se šta bilo dogodi. Ratovi i revolucije su jedine stvari koje su u stanju da srpsko društvo trgnu iz letargije

Nešto u svemu tome ne štima, pomislih u dubinama Marićevća jaruge. Uprkos prividnoj popularnosti i bezbrojnim masovno čitanim novinskim feljtonima na istorijske teme, stičem utisak da osim srpskih istoričara, kojima je to profesija, hleb nasušni, srpska istorija u suštini nikoga ne interesuje, jer da je drugačije, ne bi redovno dopadala u šake avanturistima i propalicama skupljenim s koca i konopca.

Istorija rascepkanih međuvremenâ, eto tako bi se, uz samo malo preterivanja, mogla nazvati srpska istorija, taj niz međuvremenâ provizorno povezanih sećanjima na pobedonosne ratove (koje, saglasno Ćosiću, Srbi posle izgube u miru), meteže, državne udare, demonstracije, gungule, kraljeubistva i povremene – istorijski manje važne – egzekucije političkih protivnika. Teško je – verovatno i nemoguće – pronaći zemlju poput Srbije, u kojoj se toliko ništa ne događa i toliko ništa ne kreće, a u kojoj je, opet, sve toliko nestabilno i nestalno. Iako se nikuda ne kreću – a ako se ponekad i pokrenu, onda se kreću unatrag – Srbiju i njene građane baš ne drži mesto. Tokom dvesta godina – već sam to pomenuo – država Srbija je promenila silesiju zvaničnih imena, pseudonima i državnih znamenja; mogli bi se, možda, Srbija i Srbi objasniti sindromom Pavla Isakoviča, kao država i ljudi koji ne žive u onom mestu gde se nalaze, nego priželjkuju da u neko drugo mesto odu, kao ljudi koji nikada nisu zadovoljni u onoj koži u kojoj jesu, nego kože menjaju kao zmije. Kao vuk dlaku. A ostaju isti.

Kosovo je sveta srpska zemlja, pomislih, samo kada nije u Srbiji, najviše se voli s pristojne distance: Svetislav BasaraI ne samo da menjaju kože i svlakove – događa se to povremeno i na drugim, stabilnijim mestima – nego ni topografijom nisu zadovoljni; posle svakog periodičnog meteža i gungule, menjaju imena gradova i ulica, u šta sam se lično uverio dve hiljade i treće, kada sam se posle dužeg izbivanja u inostranstvu, vratio u zemlju i nekim poslom krenuo u Ulicu Save Kovačevića. Iako sam Ulicu Save Kovačevića poznavao takoreći kao svoj džep, iako sam je iz prve pronašao, ipak sam nekim čudom zalutao, ali ne u prostoru, nego u istoriji, jer sam – nakon što sam (beše neki sumrak) pomislio da sam se greškom ipak obreo u nekoj drugoj, vrlo sličnoj ulici, i obišao kvart – shvatio da je Savi Kovačeviću odzvonilo, da mu je isteklo istorijsko vreme i da se ulica sada zove Mileševska.

Za razliku od mene, Srbija i većina Srba nisu primetili – niti će ikada primetiti – da brisanjem imena i preimenovanjem ulica (spisak nepotpun) – 7. jula u Kralja Petra I; Božidara Adžije (Zemun) u Dr Nedeljka Ercegovca (ko li je taj?); Bulevara Crvene armije u Južni bulevar; Bulevara revolucije u Bulevar kralja Aleksandra; Ðure Strugara u Carigradsku; Filipa Filipovića u Sazonovu; General Ždanove u Resavsku; Ivana Milutinovića u Kneginje Zorke; Lenjinovog bulevara u Bulevar Mihajla Pupina; Lole Ribara u Svetogorsku; Maršala Tolbuhina (tu sam izvesno vreme stanovao) u Makenzijevu; Mate Vidakovića u Bojansku; Moše Pijade u Dečansku; Proleterskih brigada u Krunsku; Sime Miloševića u Novopazarsku; Srpskih vladara u Kralja Milana i Trga Dimitrija Tucovića u Trg Slavija – nisu ispravili nikakve istorijske nepravde, nego su po ko zna koji put zalutali u istoriji i po ko zna koji put počeli udarnički da seku vremensku granu na kojoj sede.

Budući da je svojom voljom izabrao da postoji u istoriji, ljudski rod zaslužuje apsolutno sve što ga zadesi, ali srpska istorija je baš otišla u krajnost, srpsku istoriju zadese sve moguće nedaće zato što ona, prema mom mišljenju, i nije istorija, nego lažna religija, koja – za razliku od pravih religija, koje počivaju na stradanjima – počiva na strastima

Ima li to možda – zapitah se u Marićevića jaruzi – neke veze sa strahom od promaje, jednom od najraširenijih masovnih fobija u Srbiji – ima ih još, doći će i one na red – pa se setih detinjstva i davnih leta u kojima sam rasklimatanim autobusom auto-transportnog preduzeća „Raketa“ putovao u Bajinu Baštu da provedem raspust kod moje dugovečne tetke. Setih se, nadalje, da sam tokom svakog tog (vrlo kratkog) putovanja dospevao na ivicu smrti od gušenja ubitačnom mešavinom ugljen-dioksida, ugljen-monoksida i smrada. Toliko sam se, putujući u detinjstvu u neprovetrenim autobusima, navikao na ugljen-dioksid i ugljen-monoksid, da već decenijama pušim tri paklice cigareta ne osećajući nikakvu mučninu. Iako je tih leta napolju uvek bivalo najmanje trideset stepeni – a u autobusima verovatno i šezdeset – iako su autobusi bili dupke puni, takozvani majstor, to jest vozač, nije dozvoljavao – i u korenu je sasecao svaki takav pokušaj – da makar jedan prozor bude odškrinut. Da ga – tako je to objašnjavao – „ne bi ubila promaja“. U to vreme sam – ondašnji red je tako nalagao – bio patrijarhalno vaspitan, pa sam smatrao da stariji „znaju bolje“ i da je moja lakomislena, pa i nesrpska potreba za svežim vazduhom čisti bes i nešto nedolično; trebalo je da prođu decenije da bih shvatio da strah od promaje nije ništa drugo do bazični strah od bilo kakve promene, ma koliko to mogla biti promena nabolje. Zaista, pomislih potom, da bi se u Srbiji bilo šta makar i prividno promenilo, u najmanju ruku su potrebni rat ili revolucija.

U Srbiji se sve događa isključivo na silu. U Srbiji ratovi i revolucije ne proizlaze iz istorijske logike, bez obzira na to koliko naopaka bila – pa čak ni iz lakomislenosti ili hira – nego iz puke neophodnosti da se šta bilo dogodi. Ratovi i revolucije su jedine stvari koje su u stanju da srpsko društvo trgnu iz letargije. Pokazalo se to – pomislih potom – još u vreme kada su Srbi, nahuškani onovremenom mitomanskom elitom, posle ogromnih, gotovo stogodišnjih napora (i uz mnogo žrtava), oslobodili mitsko Kosovo, da bi istog momenta kada je oslobođeno i „osvećeno“ – i kada su oslobodioci videli da na njemu nema srednjovekovnih dvorova, još manje sjaja, a ponajmanje zlatnih kašika – Kosovo bilo prepušteno stihijama, slučajnostima i pretvoreno u daleku provinciju balkanske kraljevine, u koju se činovnici šalju po kazni. Tako je to s mitovima, naročito balkanskim. Ti mitovi imaju draž samo dok su halucinacije, dok se budno sanjaju, čim se, silom oružja, pretvore u realnost, mitologija se pretvori u mučnu javu s kojom niko ne zna šta da uradi ni kako da osvojenu zemlju uredi i uljudi.

Marićevića jaruga, entitet koji se roguši na nepatriotsko razmišljanjeTako se – ili tome slično – nastavilo i tokom svih docnijih političkih pseudomorfoza Srbije. Sve dok je opstajalo pod (kakvim-takvim) suverenitetom raznoraznih Srbija, Kosovo je za Srbiju i njene elite bilo težak teret, mračni vilajet u koji se činovnici šalju po kazni, a iz koga su u Srbiju – koja bez Kosova, navodno, uopšte ne može da postoji – bežali svi Srbi koji su to sebi mogli priuštiti. Kosovo je sveta srpska zemlja, pomislih, samo kada nije u Srbiji, najviše se voli s pristojne distance, a za njim možda i najviše izgaraju upravo oni koji na njega nikada nisu ni kročili. Danas, kada je Kosovo – kako stoji stvar, za sva vremena – otcepljeno od Srbije i praktično nezavisno, cena mu je na tržištu političke fantastike skočila do nebesa, lepo je to procenio sastavljač cenovnika „srpskih svetinja“, opštenarodni pesnik po ugovoru. Kosovo je danas neuporedivo svetije nego u vreme kada je Milošević – ne bi li ga na silu zadržao u Srbiji – zaratio s pola sveta i pred očima silesije satelita, televizija i čitave svetske javnosti – pokušao da ga masovnim proterivanjima stanovništva očisti od Albanaca, da potom svet, kako se nadao, stavi pred svršen čin i da usput – sledeći Karađorđev primer – poubija izvestan broj etničkih Srba, političkih protivnika, mada ne kao vožd, lično, svojom rukom, napredovalo se donekle u međuvremenu, danas se tim poslovima bave posebne, za tu svrhu specijalizovane službe.

Dok sam na nepropisan i nepatriotski način razmišljao o tome, Marićevića jaruga je – nije mi to promaklo – postajala sve odbojnija prema meni, sva se beše nekako narogušila, nije to nikakvo preterivanje, još manje poetska slika, lepo sam to osetio jer se nad Srbijom tokom vekova formirao takozvani genius loci – poluživi, potpuno autonomni metafizički entitet izrastao iz kolektivnog nesvesnog, koji naprosto prisiljava Srbe da misle onako kako je propisano i da slepo slede svoje mitomanskomegalomanske elite u svakom sumanutom poduhvatu koji se uklapa u poetiku junačkih pesama. Nisam se, međutim, mnogo obazirao na Jaruginu narogušenost, iako priznajem da mi nije bilo lako oko srca – ne treba potceniti snagu animizma – pa sam nastavio da nepropisno razmišljam, ovoga puta o „zlatnom dobu srpske demokratije“, dakle, o periodu između 1903. i 1914. godine.

Strast za istorijom i kada za istorijom nema potrebe, ta potreba za snažnim doživljajima, za izlivima istorijskih emocija, ta privezanost za krv i tlo, u Srbiji je s vremenom toliko ojačala, da se pretvorila u idolopoklonički kult

Početkom veka, ondašnji kralj, Aleksandar Obrenović, beše pao u nemilost tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije pod pseudonimom Crna ruka, koja je na jednom od javnih sastanaka tajnog društva, u kafani „Zlatna moruna“ donela odluku da se postojeći kralj ubije i da se na upražnjeni presto dovede neko drugi. Proliveno je, pomislih potom, čitavo more mastila i straćene su tone i tone hartije na pokušaje da se istraži politička pozadina kraljeubistva; po srpskoj se takozvanoj javnosti još uvek povlače teze da je kralj Aleksandar ubijen zato što je bio austrofil, zato što je ubistvo naručio ruski poslanik (što uopšte nije nemoguće) i – konačno – zato što se kralj oženio raspuštenicom na lošem glasu, pa su bigotni oficiri pohitali da krvlju speru ljagu s mita o patrijarhalnosti srpskog naroda, kažem mita o patrijarhalnosti, jer je o stvarnom stanju te patrijarhalnosti upečatljivo lično svedočanstvo ostavio Nikola Krstić, ugledni pravnik i visoki državni činovnik, prononsirani erotoman, jedan od pionira pedofilije u Srba, koji je u svom dnevniku potanko opisao kako je guzio ženu pronalazača omorike, Josifa Pančića, naslonjenu na prozor, dok je dama sve vreme čavrljala sa suprugom, koji je u bašti, dva-tri metra udaljen od ljubavnog para, nešto petljao oko cveća u traganju za Pančićevom omorikom.

Skloniji sam, međutim, da pomislim da je kralj Aleksandar ubijen zato što je – onako zaljubljen – propustio da, sledeći primer svog pradede, blagovremeno poveša ili bar isprebija pobunjene oficire. Da u Aleksandrovom ubistvu nije bilo ničeg političkog, da je ono bilo posledica pukog inata, „zameranja“, ili čak potrebe za snažnim društvenim događajem, dokaz je to što su zaverenici kao moguću zamenu za masakriranog Aleksandra – nekog kralja je još uvek moralo biti – videli najpre u nadvojvodi Francu Ferdinandu, istom onom kome će kroz izvesno vreme takođe poraditi o glavi, potom u nekom ruskom i na kraju nekom engleskom princu, o čemu je dokumentovano pisao ozbiljni Vasa Kazimirović. Nemam ja mnogo iluzija o istoriji, ne samo srpskoj; budući da je svojom voljom izabrao da postoji u istoriji, ljudski rod zaslužuje apsolutno sve što ga zadesi, ali srpska istorija je baš otišla u krajnost, srpsku istoriju zadese sve moguće nedaće zato što ona, prema mom mišljenju, i nije istorija, nego lažna religija, koja – za razliku od pravih religija, koje počivaju na stradanjima – počiva na strastima.

Zlo sveta, kaže Sveti Makarije Veliki, prestaje samo tamo gde je ukroćena sila strasti. Teško je, međutim, ukrotiti strasti; malo kome pođe za rukom da ih savlada, u poslednja dva-tri stoleća to verovatno nikome nije pošlo za rukom, ali su – upravo u vreme kada je religija oslabila, a svetost nestala – neki ljudi i neka društva – posle serije bolnih packi – shvatili da je život, takav kakav je, ipak podnošljiviji ako se strasti stave pod kakvu-takvu kontrolu i ako se – u granicama skromnih čovekovih mogućnosti – organizovano suzbijaju. Takvim ljudima i takvim društvima u istoriji doista bolje ide nego lju-dima i društvima koji se prepuštaju strastima, a naše, srpsko društvo, jeste jedno od takvih društava kojima gospodare strasti. Naše istorijske ličnosti listom su teški strasnici, a takvi su – ili čak i gori – naši istoričari, u šta sam se uverio. Ta strast za istorijom i kada za istorijom nema potrebe, ta potreba za snažnim doživljajima, za izlivima istorijskih emocija, ta privezanost za krv i tlo, u Srbiji je s vremenom toliko ojačala, da se pretvorila u idolopoklonički kult koji je – samo naoko paradoksalno, kako ćemo videti – izgubio svaku vezu i sa tlom i sa krvlju i pretvorio se u apstrakciju, u bodrijarovsku simulaciju koja je potpuno istisnula stvarnost.

Uvek sam podozrevao da su odrasle osobe koje se na javnim mestima – i to ne pod uticajem psihoaktivnih supstanci – zaklinju na večnu ljubav i privrženost partiji, narodu ili veri (to u Srbiji varira od prilike do prilike), po pravilu prevaranti

Velike priče i velike ideje, nije to nepoznato, omiljena su sastajališta sumnjivih tipova. Uvek sam podozrevao da su odrasle osobe koje se na javnim mestima – i to ne pod uticajem psihoaktivnih supstanci – zaklinju na večnu ljubav i privrženost partiji, narodu ili veri (to u Srbiji varira od prilike do prilike), po pravilu prevaranti, rođena, samo promućurnija braća onih palanačkih đilkoša koji „upropašćavaju“ devojke pričajući im o ljubavi i sreći, sve dok ih ne naguze.

Ne mogu – i nikada neću moći – da se oslobodim snažnog utiska da takozvana srpska dominantna elita, bar njen veći deo, postupa slično, pričaju Srbiji i Srbima o ljubavi, a u stvari hoće da nešto naguze, da se proslave, da namlate pare, ili sve to odjednom.

Oceni 5