Srpska muzika je neverovatno tužna

Uprkos epidemiji tifusa i teškim ratnim uslovima, u svakodnevici pripadnica SWH bilo je prostora i za slobodno vreme. Tako su britanske bolničarke preko dana radile, a u pauzama ipak nalazile vreme za zabavu. Pored poštovanja koje su ove žene dobile zbog svog rada, one su sklapale i prijateljstva. U svom dnevniku, Vera je ostavila zapis:

Druga farmerska jedinica je takođe bila smeštena sa nama, nas 20 je spavalo u dvorištu, cela stvar je bila užasno zanimljiva. Naveče, posle večere, jedan od austrijskih zatvorenika je došao i svirao violinu za nas. Svirao je divno, a onda je jedan od ruskih doktora počeo da peva, pa mu se pridružila i gospođica Barton. Sestra Lori i mi smo se pridružili refrenu što se Srbima dosta svidelo. Jedna Srpkinja je takođe pevala. Srpska muzika je neverovatno tužna – i vesela. Imaju dve vrste muzike, a pevaju slično Rusima (barem tenori imaju istu boju glasa – odlični su muzičari – stražar koji je sedeo na rasklapajućem sedištu kamiona je upravo prišao i pokušava me naučiti nešto srpskog, ali ne uspeva.

Zahvaljujući moćnom glasu i performerskom iskustvu, Veri nije bilo teško da se uključi u organizaciju i nastupe na povremenim muzičkim večerima i druženjima. „Prošle subote priredili smo jedan zabavni blok: Elizabet i Ser V. Roli, Kraljica Viktorija i dva dvoranina ‘Biću dobro’ u pet činova, Crvenkapa, Džek Sprat i njegova supruga, Četiri godišnja doba i igra pogađanja. Došli su neki ljudi iz drugog logora i dosta srpskih oficira, onda smo plesali zajedno u našem haotičnom šatoru. Ja izvodim dosta recitala i pevam, ali nemam pratnju.”

Vera od svojih drag navika nije ni ovde odustala, i nije se libila ni da ih javno manifestuje: „Imam kratku kosu koja je užasno valovita i kovrdžava, Iv kojoj se moja kosa sviđa, kaže da izgledam kao direktor opere. Takođe posedujem kompletnu srpsku mušku nošnju, užasno je živopisna. Neku noć sam je obukla i otišla da posetim neke Srbe koji su bili u potpunosti oduševljeni, te su mi pomogli da je namestim kako to čine pravoslavci.” (7VJH/2/5/06) Na vrlo zanimljiv detalj nailazi i (Elisabet Crawford), koja piše kako je (Elsie Bowerman), preživela sa Titanika i članica WSPU-a koja je poznavala Veru Holm, zapisala podatak kako se septembra 1916. (godina je verovatno pogrešna) negde u Srbiji održao „maskenbal“, „na kom je Vera Holm izgledala kao pravi automehaničar“. (Crawford 1999, 289)

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"