Iz knjige “Zvezdana prašina” Milana Vlajčića
Aabra 31 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Srpski jezik na izmeštenom ragastovu

Izmešteni ragastov

Tačno pre 50 godina, baš ovih prolećnih dana, nalazio sam se na služenju vojnog roka negde blizu italijanske granice. Nikad nisam voleo vojničke priče, ni svoje ni tuđe, kao ni susrete sa ratnim drugarima koji ti otkrivaju kako je sve to bilo dramatično i zabavno. Zabavno do bola. Duša mi neprekidno bila u nosu od jurcanja po slovenačkim gudurama. Ali šta me poslednjih meseci progoni u sećanju?

Imao sam u četi vodnika, neobično baroknu ličnost, rasutu na sve strane, koji je brinuo o svakom vojniku ponaosob (ozbiljno, bez zezanja), ali je iz potpune euforije i srdačnosti umeo da uskoči u neka razjarena raspoloženja, da se sav izbezumi. Brzo ga prođe ali smo ga se svi plašili.

Uostalom, vojska počiva na ovakvim delijama. Imao je naviku da jednom u desetak dana upadne u spavaonicu negde posle ponoći, dečaci (svi mlađi od mene 7-8 godina, spavaju u trećoj brzini). I on upali svetlo i drekne: "Ustaj vojsko, uzbuna!". Skačemo bunovni, oblačimo se navrat-nanos, jurnemo ka vojničkom krugu, ali se prethodno zaglavimo na vratima, krkljanac neopisiv! Stignemo da se postrojimo, ali on pristiže i saopštava, kao mali bog: ostav, ponovo! Vraćamo se potuljeni, šta nas snađe, to se u vojsci ne pita. Legnemo, a on kroz desetak minuta izvede isti šou, vojska izbezumljena.

Opet: ostav, uz korisno upozorenje: hoću da se vrata pomere iz ragastova! Četrdesetak dečaka juriša na vrata, ragastov se pomeri, otpada malter, a on kaže: odlično! Sutra, sa koficama maltera nameštaju se vrata nazad, slede i pohvale, a onih prvih desetak, koji su bili u jurišnom vrhu, zagleda otekline i krvave podlive na nadlakticama.

I tako, gotovo svakih deset dana dok ne odoh u prekomandu.

Pošto sam bio jedini iz Beograda, o kome je ovaj dobroćudni čova (mlađi od mene) znao samo iz novina, povremeno mi je postavljao pitanja kako se tamo živi, a u jednom trenu mi se ispovedi: nije ni meni lako, jednom su me poslali kod psihijatra, a on mi rekao, tebi ništa nije.

Decenijama mi nije padao na pamet ovaj balkanski izdanak, ali ne znam zašto: sve češće mi vodnik N.B. dolazi u sećanje. (maj 2016)

Srpski na intenzivnoj

Drevna kineska priča kaže: živela dva seljaka u teškoj sirotinji, preklinjali Višnjeg, a on im kaže, zasejte polje pirinča, i ko bude imao bolje prinose, biće bogato nagrađen. Urade oni po preporuci. Jedan obilazi polje, navodnjava, čisti od nepotrebnog, a drugi krišom dolazi noću i povlači sadnice, da bolje porastu. Dalje slutite.

Veliki strah se nadneo nad ovu napaćenu i zapuštenu zemlju, ugrožen nam je jezik, hajde da ga branimo, negujemo, sačuvamo od raznih zala. Već nekoliko godina, najstariji list na Balkanu (nekad i najbolji) doslovno iz dana u dan, objavljuje uputstva raznih, uglavnom anonimnih jezikoslovaca, doktora, doktoranata i budućih članova SANU. Sve ukrug, jezik je ugrožen od latinice, ijekavice, kroatizama (ne znaju nesrećnici da je Vuk govorio ijekavski, da je koristio naše reči: općina, tisuća i sl.) Na najvećem udaru je prevaga latiničnog pisma (naše blago), valja ga zakonski ograničiti...

Sad se u ovu kampanju uključilo i Ministarstvo kulture,  uz gradski sekretarijat za kulturu, već su postavljeni džinovski bilbordi, akciju valja intenzivirati sve do poslednje seoske naseobine u kojima su škole opustošene materijalno, ali i slabim prilivom đaka...  Unapred se planiraju  akademije, specijalni putujući programi, narodu se valja popeti na glavu, da uz sve svakodnevne nevolje akcijaški prione na zaštitu ključnog stuba nacionalnog identiteta!

Nivo opšte pismenosti i spisateljske kulture je opao, mnogi izdavački poduhvati se dovršavaju bez uredničke i lektorske obrade teksta, ali su zato u pomoć prizvani političari raznih opredeljenja, najveći narušioci pravila u jeziku i građanskoj pristojnosti.

Ministar kulture se po pravilu najviše proslavio porukom kako on nema ništa protiv latinice, samo bi njenu upotrebu valjalo smanjiti. Kako, kojim restriktivnim merama? Godinama  novine objavljuju vapaje nad činjenicom da je prevaga firmi poput MacDonaldsa, Fast Food, Crown Plazza... Normalan svet se smejao kad je ugledan list predložio da se izdanja na ćirilici oslobode poreza!

U izvrsnoj radijskoj emisiji „Srpski na srpskom“ koju nekoliko godina  na RBGD1 znalački i s merom vodi novinarka Mirjana Blažić, progovorila je ovih dana lektorka Javnog servisa koja ukazuje na pometnju koja vlada u oblasti izgovora i promena akcenatske prirode srpskog jezika. Zanimljiv je podatak da je pre pola veka uvedena izmena u izgovoru samog  pojma televizija. Kod reči iz iste porodice koje počinju sa tele, kao na primer telepatija, ili sa meta, kao na primer metafizika, metakritika, metanoja, u kojima uvek naglasak pada na treći slog, neki nadristručnjak za jezik je propisao da samo televizija mora da ima naglasak na drugom slogu, teLEvizija. Lektorka kaže kako su se najbolji znalci jezika od Brane Surute do Danke Novović i  Žarka Obračevića elegantno opirali ovom nakaradnom zulumu. Ali mladi novinari i saradnici moraju i dalje da se drže ove norme.

Jedan od najboljih jezičkih stručnjaka mlađe generacije, Vlado Đukanović, koji godinama autorski potpisuje radio emisiju „Put u reči“ (drugi program Radio Beograda, 9,30-10 s.) ima hrabrosti da neprekidno ukazuje kako su mnoge jezičke norme zastarele i kako nemaju snage da se ponovo nametnu.

Neprekidna kampanja za jačanje ćirilice (kako, kako, kako?) dovela je dotle da su dvojica lingvista u radijskoj emisiji velike slušanosti imalo hrabrosti da kažu kako  već sama upotreba latiničnog pisma u nekom slučaju nosi izvesnu ideološku oznaku. Da su rekli kakvu, bilo bi nam jasnije šta ih je toliko uplašilo. Ali ne, stekao sam utisak da su se oni samo prepustili određenom talasu poželjnog ponašanja.

Već je lansirana ideja o stvaranju Odbora za standardizaciju jezika, a najžustriji  u ovoj gužvi je akademik koji je našeg najpoznatijeg lingvistu, dr Ranka Bugarskog, autora desetak vrhunskih teorijskih knjiga iz ove oblasti, u nekoliko navrata u Politici nazvao uljezom, neznalicom, sumnjivom osobom. Dobra početna osnova.

A profesor Bugarski je, posle decenijskog proučavanja teorijskih i istorijskih okolnosti lingvistike, imao hrabrosti da, uprkos političkih promena na Balkanu i pojave novih jezika unutar dosadašnjeg korpusa srpskohrvatskog jezika, utvrdi da u strogo teorijskom smislu srpskohrvatski jezik još postoji, sa dvema varijantama, srpskim i hrvatskim. Ništa više niti manje.

To naravno ne zadovoljava one, nacionalno ostrašćene koji smatraju da uvek valja slediti najgora preterivanja u našem komšiluku. Zato se i najljući nacionalisti, koji neprekidno zveckaju najavama novih pravdoljubivih ratova (zar ih je bilo malo, zar još nismo shvatili šta nam se dogodilo?), međusobno vrlo dobro slažu. Jedni nude razloge za opstanak onima na drugoj strani.

Ova kampanja, po uzoru na slične iz vremena populističkih, obeleženih entuzijazmom obnove i izgradnje, neće odbraniti ništa. Od ove vrste intenzivne nege stići će se samo do one kineske priče sa početka. (mart 2017)

Oceni 5