Šta ako su naše komšije ljudožderi?

Komšija na određeno vreme

Ponekad sam uveren da se komšije razmnožavaju prostom deobom, pa se tokom noći pretvore u horde koje ranom zorom zvone, viču, zveckaju escajgom i galopiraju ka nekom izmišljenom cilju. Nesvesni sopstvene težine navaljuju na stepenište i na moj duševni mir, dovikuju se s prozora, i izgovaraju rečenice koje kao da su pisane u vreme kada je Crni talas bio na vrhuncu:

 „Pobogu, komšija, što sad zatvarate vodu, ne mogu da se istuširam,“ dovikuje komšinica sa drugog sprata komšiji iz prizemlja.

„Pa namerno sam čekao jutro, pošto ljudi preko dana piju, kuvaju ručak.“

„Ma kakav ručak, preko dana niko nije u zgradi, svi su na poslu.“

„Ma kad ste vi videli da neko iz zgrade ide na posao?“

„Nikad.“

„Pa nikad.“

To, naravno, nije sasvim tačno. „Evo ja idem na posao,“ hoću da doviknem, ali odustanem u poslednjem trenutku jer sam sa statusom „komšije na određeno vreme“ izgubio pravo glasa. „Ma to je onaj stanar,“ opisuju me okupljeni u krug, tokom sastanka stanara koji se održava u hodniku zgrade, kao u pagansko doba, „Ne zanima to njega.“

Istina je da sam na početku odraslog života sa statusom „jedinog člana domaćinstva“ dobio i tu titulu „komšije na određeno vreme,“ koji obično služi kao ventil za sve dobrosusedske frustracije. Novi stanar se tako često iskoristi da se ponovo ožive neki nezavršeni konflikti iz prošlosti, i da se tektonska pomeranja u zgradi upotrebe da bi se novopridošlom članu ponovo ispričale sve one priče koje su utihnule kada su ih svi naučili napamet. Ali novi komšija nije samo sveže uho, već i prilika da stari susedi postanu ono što su oduvek hteli da budu, i da sa novom žrtvom okrenu i potpuno novi list, pa naprasno postanu dobri, ili strogi, a u zavisnosti od toga o kakvom je životu ko maštao.

Obično je tu i starija gospođa, The One, matrijarh zgrade, koja sa novim interesovanjem donese i pravo na mešanje u život, ljubopitljivost koja je, u to sam siguran, smišljena samo za nju:

„Ne bih da se mešam, ali čini mi se da ti je onaj drugar malo gej“, kaže mi dok proveravam poštu.

„Mnogo, a bilo bi bezveze da nije.“

„Kako to?“

„Pa zamislite da vam neka dobra duša jednom kaže: ’Ne bih da se mešam, ali čini mi se da vam onaj muž malo strejt’”.

„Ne razumem.“

„Znam…“

Nedostaje mi detinjstvo i vreme kada su komšije bile samo oni koji traže šoljicu ulja i dve kašike šećera.

Milan Živanović

Izuzetno glasno i neverovatno blizu

Ima jedna scena u seriji „Welcome to Sweden“, kad uzorna Šveđanka dok izlazi iz stana čuje da neko silazi niz stepenice, brže-bolje se vraća korak nazad, zatvara ulazna vrata i gleda kroz ključaonicu kada će komšija proći i ponovo biti na bezbednoj udaljenosti. Čitav performans u čudu posmatra njen muž Amerikanac, pitajući se zašto lepo ne izađe na hodnik i pozdravi se s komšijom. Ona mu odgovara da je to gotovo nepristojno u Švedskoj – bitno je dati drugome prostor i ne mešati mu se u život. I zaista, svaki pokušaj ljubaznog Amerikanca da sa komšijama prozbori koju, upita za zdravlje i prokomentariše vremenske prilike naišao je na čuđenje.

Jasno, prosečan srpski komšija liči na Amerikanca, samo uz dvostruku dozu familijarnosti i duplo manje ljubaznosti. Takvi smo. Zato ja biram da budem Šveđanka. U stvari, ne biram, reč je o pukom instinktu. Kad čujete tuđe stope kako odzvanjaju zgradom, lift, lupanje vrata, neretko i gromoglasan govor ili pevanje hodnikom (kao kod svoje kuće), instinktivno se povlačite i birate da vrata otključate i konačno izađete iz stana nešto kasnije.

Naravno, nisu svi familijarni, ima i onih drugih, onih koji se uopšte ne javljaju i prolaze pored vas kao pored turskog groblja. Nije jasno zašto ne postoji nešto između ova dva ekstrema, ali tako je.

Interesantniji od tih slučajnih susreta na hodniku su oni koji se odvijaju svakodnevno, kroz zidove, podove, plafone. Zvuk je varljiv, ne zna se tačno otkuda stiže, ali izvesno je da se sve čuje. Prošlo je vreme onih majki koje neprestano govore ukućanima: „Tiše malo, samo se mi čujemo u ovoj zgradi!“ Ne, danas vlada neki drugi model vaspitavanja koji bi mogao da ima radni naslov „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“.

Pošto živimo u urbanoj džungli i nije bezbedno da deca budu napolju, park se preselio u stanove. Dečica tu igraju fudbal (logično, gol je uvek zid), košarku, ni tenis nije isključen, odnosno skvoš (opet zid)... Sve je bolje nego da se mame i tate svađaju i grde decu. Kad do toga dođe, poželite da ponovo počnu da udaraju loptom o zid.

Pored osnovne ćelije društva, tu su i ovi što gledaju da je osnuju i mukotrpno rade na tome. U međuvremenu pokušavaju da vaspitaju psa, u čemu nisu baš najbolji, tako da je i lavež neizbežan. A tek kad dođu dečica!

Kakva bi to stambena zgrada bila da nema i podstanara, uglavnom studenata sa velikim snovima i malim osećajem za okolinu. Studentkinje sa kojima delim pod, odnosno plafon, imaju sve što je potrebno za dobru zabavu – prodorne glasove, psa i prijatelje koji donesu gitaru. Najviše vole da se okupljaju radnim danima posle ponoći, a lagano zagrevanje kreće oko 23.30. Tada jedna od njih peva, i to uvek najzahtevniju pesmu. Na repertoaru su uglavom ABBA i Queen, a vokalne sposobnosti su daleko od fantastičnih. Posle ponoći pridružuje se prijatelj s gitarom i mini koncert može da počne! Ako se kojim slučajem deca pripremaju za „Ja imam talenat“, ovaj jednočlani polustručni žiri bi im savetovao da ne pokušavaju. Jedino ako učestvovanje u emisiji podrazumeva duže izbivanje iz zgrade, pokušaj se oberučke prihvata.

Kakva bi to uzorna zgrada bila da nema građevinskih radova i svih mogućih popravki? Da li se zaista smatrate stanarom dostojnim sopstvenog stana ako ga dvaput godišnje ne renovirate (štemovanje zidova obavezno!), uz svakodnevno čekićanje i sitno burgijanje u sklopu redovnog održavanja? I kako se uvek kad ja jednom u pet godina nešto renoviram (bez štemovanja!) nađe neko dovoljno hrabar da se požali? Šta li rade ovim drugima, koji ne poštuju kućni red i redovno štemuju?

„Meni ne smeta, ali ima nekih kojima smeta“, glasi čuvena rečenica. Da li da tu čuvenu sentencu isprobam na studentkinjama, mladim bračnim parovima i onima koji su zreli za razvod? Da li će mi, ako u tom pokušaju slavno propadnem, studentkinja odozdo otpevati „The Winner Takes It All“ ili „The Show Must Go On“?! U tom slučaju sam pre za „Who Wants To Live Forever“.

Sandra Dančetović