Šta će ti život kad nemaš vizu

Utorak je i čitav Beograd je krenuo u prijatnu šetnju na temperaturi ispod nule; svega nekoliko stotina hiljada ljudi snagom svojih nogu pokušava da pobedi štrajk Gradskog saobraćajnog preduzeća. Nevesela, ljuta i depresivna lica sudaraju se po uskim trotoarima, uveravajući sebe da desetak kilometara po gradskom asfaltu nije ništa strašno. „Šta se žalite“, obraća se beogradskim pešacima gospođa s maramom, u krznenom kaputu koji je zaboravio kad su ga kupili. „Kako li je tek srpskim borcima u našoj Bosni i Dalmaciji?“

Na Savskom mostu u pola četiri popodne ima oko deset miliona ljudi; dok peške idem u Zemun da kupim kartu za autobus (putujem za Ljubljanu iste večeri), špijunski nameštam uho da čujem „puls naroda“. „Za sve ovo su krivi Hrvati i onaj ustaša Tuđman“, tvrdi vođa okteta koji ispred mene hrabro juriša na košavu; „Da znam ko je za ovo kriv, jeb’o bih mu majku“, pravi se blesav nekakav prgavi penzioner. „Sankcije, šta se čudite“, nudi rešenja mlađa osoba administrativnog kova. „Kakve, bre, sankcije, zar ne vidiš da je štrajk?“, upušta se u raspravu klinac u kožnoj jakni.

Beogradski vetar prekida diskusiju. Strpljivo i pokorno građanstvo hoda sa razumevanjem za sve srpske muke ovostranog i onostranog sveta.
Uveče, ispred železničke stanice čekamo autobus; petočlana crnogorska delegacija koja u Ljubljanu putuje na sastanak Međunarodne federacije novinara (IFJ) sa sobom – kao dodatni materijal za diskusiju – nosi nekoliko sanduka „krstača“, „vranca“ i slavne crnogorske loze. Predstavnici iz Srbije (Gordana Logar, Željko Vuković i dolepotpisani) ne nose ništa, sve pod latinskim opravdanjem: „Onaj ko ništa nema, ništa mu ne nedostaje.“

Autobus kasni gotovo pola sata; da nije i naš šofer postao žrtvom nepravednog i okrutnog štrajka koji je samo deo ultra-planetarne zavere protiv pravdoljubivog srpskog naroda? Neko od putnika mnogo je prizemniji: „Da se Majstor nije napio?“ Nije. Samo je zakasnio 36 minuta, na brzinu nas pokupio i krenuo.

Za razliku od svih ostalih poznatih autobusa koji su idiotski konstruisani da se po Srbiji kreću na naftu po trenutnoj ceni od dve DEM po litru, naš autobus radi kao grejalica i kao sauna. Negde oko Vrbasa (koji se u međuvremenu otcepio od prideva „Titov“), temperatura je oko 190 stepeni; uobražavam da čujem kako se ljudi prijatno prže; osećam topli miris pečenice. „Majstore, gasi grejanje, pogušićemo se“, kriknu neko iz mraka. Majstor gasi grejanje, ali je za deset minuta ledeno; uobražavam da čujem kako krcka led; osećam hladni miris dubokog zamrzavanja. „Majstore, uključi grejanje, umrećemo“, kriknu neko drugi iz mraka.

Majstor je popizdeo, što nam je plastično dao na znanje: nije mu u opisu radnog mesta da polno opšti sa putnicima, najmanje da im ispunjava želje; kome se to ne dopada, moliću lepo, on će otvoriti vrata, pa put pod noge. Uostalom, dodaje šofer, danas ste po Beogradu već svi toliko hodali da vam nekoliko stotina kilometara neće biti problem.

Svi ćute i gledaju Vojvodinu u mraku.

Kad Vojvodina nije u mraku, znači da smo stigli na granicu. Devojčica koja se predstavljala kao vođa puta rafalom izdaje uputstva: zabranjeno je ustajati dok je organ u autobusu, zabranjeno je razmišljati o WC problemima, zabranjeno je biti previše veseo, zabranjeno je biti previše ružan, zabranjeno je diskutovati sa uniformisanim licem, nije zabranjeno disati.

Srpski policajac koji je profesionalno proučavao američke policijske filmove i zavoleo Klinta Istvuda želeo bi da nas uveri da se „Prljavi Hari“ preselio na granični prelaz Bački Breg. Jedine razlike između njega i Harija gotovo su sitnice: moj srpski policajac nije visok, naprotiv; nije ni zgodan, naprotiv; nije ni šarmantan, to najmanje; ne zna engleski, ali zna da na srpskom jeziku postavlja pitanja. Gde ćeš, zašto, kako, zbog čega, gde radiš?

Nekoliko Albanaca demonstrira ljubaznost za „Oskara“: gotovo da se tope od miline što se baš njima obratio srpski carinik koji im je čitavog života bio idol. Svi Albanci rade u Novom Mestu, sem jednog koji hrabro izjavljuje da živi u Rijeci.

„A šta tamo radiš“, pita „Prljavi Hari“, spreman da povuče kao u filmu „Unforgiven“.

„Prodajem semenke i leblebije“, kaže Albanac.

Dvoboj očima, uz lupkanje crvenog pasoša po dlanu, završava se političkom procenom junaka da je Albanac OK.
Autobus je odahnuo.

Mađarski policajac koji je profesionalno proučavao sovjetske policijske filmove i zavoleo Josifa Visarinoviča Staljina kao svog omiljenog glumca svaki pasoš uzima kao flašu votke: pažljivo, nežno, ne skidajući ubilački pogled koji je mesecima vežbao pred ogledalom.

Željko Vuković, dopisnik „Borbe“ iz Sarajeva, koji je jedva uspeo da se iz opkoljenog grada probije do Beograda, naročito mu je sumnjiv: vlasnik crvenog jugo-pasoša izdatog u Bosni već je, po pravilu službe, potencijalni izbeglica. Mađarski policajac, kao svi pošteni policajci sveta, lupka pasošem po dlanu, a onda, političkom procenom koja se izražava klimanjem glavom, potvrđuje da je Željko Vuković OK.
Autobus je odahnuo po drugi put.

Gađamo Mađarsku u mraku i čujemo kako se autobus prvo guši, zatim kašlje, a onda ispušta svoju svetosavko-mehaničku dušu nekoliko kilometara ispred mađarskog grada Baje, nasred zaleđenog puta i lake magle u okolišu retke, ružne šume. Majstor-šofer, već psihološki pripremljen za svako glupo pitanje putnika (imbecilizam tipa: „Zašto smo stali?“), smireno objašnjava da je reč o prirodnoj pojavi da se nafta smrzava kad joj je hladno.

Oni koji češće putuju ovom relacijom šapatom nam proturaju glasinu da autobus, u stvari, nema goriva, jer se vozačima više isplati da naftu kupuju u Mađarskoj nego u svojoj ekonomijom opustošenoj otadžbini. Drugim rečima, stali smo jer se Majstor zajebao: sipao je u rezervoar manje nego što treba.

Sa kanticom pod miškom, u pratnji konduktera, Majstor izlazi iz autobusa da „otopi gorivo“; reš-pečeni pa duboko smrznuti putnici dremaju, spavaju ili hrču. Kroz zamagljene prozore gledamo kako Majstor i njegova muška Margarita nešto petljaju oko rezervoara; gledamo kako farovi obasjavaju Majstora; čujemo tup udar i, odjednom, Majstora više nema; shvatamo da ga je nešto kao auto („trabant“) udarilo, a spoznaja da Majstor leži na drumu u autobusu izaziva paniku. „Ubiše nam šofera“, zavrišta putnik ženskog pola, uspevši da probudi hrkače i spavače.

Nekoliko putnika izlazi iz autobusa i na putu pokušava da zaustavi bilo kakvo vozilo; ostatak se moli Svevišnjem da je sve ovo mađarska noćna mora. „Mamu im jebem paprikarsku“, kroz zube psuje jedan od zaleđenih putnika. „Niko od ovih Mađara neće da stane.“

Majstor i dalje nepokretan leži na putu: oko njega, Margarita i trojica najhrabrijih. Odjednom, direktno po naređenju Svevišnjeg, iz mraka se pojavljuju kola Hitne pomoći: Majstora koji ne zna za sebe ubacuju unutra, Margarita seda za volan našeg autobusa, sve vreme se čudeći kako je i on izbegao zlehudu Majstorovu sudbinu. „Bolje gledaj kako voziš“, usuđuje se neko da kaže u sebi. Ubeđujemo jedni druge da je Majstor, valjda, živ, ali da je sreća što smo za desetak minuta u Baji, gde treba da presedamo u slovenački autobus i nastavimo ka Ljubljani.

Kroz Baju prolazimo kao nožem kroz sir: brzo i elegantno. Kroz ono isto ledeno staklo vidimo slovenački autobus, ali je to samo u magnovenju.

Naša Margarita, koja je postala Majstor No.2, vodi nas u nepoznato: niko od putnika se ne usuđuje da ga bilo šta pita. Posle pola sata lutanja, stajemo pred zgradu koja liči na bolnicu i miriše na nju; bolnica jeste u Baji, ali kao da nije. Sedimo, čekamo, ćutimo i pitamo se šta je sa slovenačkim autobusom: hoće li nam kondukter zvani Margarita dopustiti da otputujemo gde smo naumili? Eto i Margarite. Ljuta kao ris, dobacuje:

„Majstor nije u ovoj bolnici. Tražićemo ga i dalje.“ Zaštićeno mrakom, negde sa zadnjih sedišta stižu pitanje: „A što nas, bre, lepo ne ostaviš kod slovenačkog autobusa, pa posle, na miru, obiđeš šofera?“ Margarita koči, okreće se publici i sa prezirom kaže: „Kakvi ste, bre to ljudi? Čoveka udario auto, ne znamo da li je živ ili mrtav, a vama sano važno da vam dupe vidi put! Sramota!“

„U pravu si, Majstore“, kriknu neko iz mraka.

Između tri i pola šest ujutru, obilazak Baje neviđena je turistička avantura čiji je klimaks poseta lokalnim bolnicama. Konačno, dobra vest: Majstor je živ. Loša vest: polomio je ključnu i butnu kost, zadobio kontuziju glave i zaradio dugo bolovanje.

Hitamo ka trgu u Baji, gde nas samo četiri sata čekaju putnici iz Slovenije; ništa nas ne pitaju, ništa ih ne pitamo, prolazimo ljuti jedni pored drugih, međusobno se u nemoj tišini optužujemo, moleći Boga da su četiri sata sve što nam je natovario na leđa.

Naš novi Majstor je veseli Slovenac; njegova Margarita je prgavi Dalmatinac: tu je i devojčica koja se i dalje predstavlja za vođu puta, obećavajući nam da ćemo „što pre, bez zaustavljanja“ stići u Ljubljanu. Novinarska enklava kladi se kad ćemo ugledati Lajbah: optimisti sve karte bacaju na jedan popodne, realisti na tri, pesimisti na pet popodne.

Srpski biznismen koji nam se pridružio u Baji, vrteći glavom i gledajući svakih 20 sekundi na sat, potvrdio je da sluti da je ovo najgore putovanje u njegovom životu.
Niko mu nije verovao.

Posmatramo Mađarsku po danu: ravnica, ravnica i ravnica. Srpski biznismen ne zatvara usta: objasnio nam je da je vreme novac, da već kasnimo, da mu je posao u pitanju, da se ovo na Zapadu ne dešava, da je ovo nedopustivo.

Zaćutao je tek kad je u autobusu na graničnom prelazu Dolga Vas ušao slovenački carinik koji je profesionalno pročavao stare nemačke filmove i otkrio da je g. Mengele veoma simaptičan gospodin finih aristorkatskih manira. Leden kao špricer, nehajno podignute obrve, svaki je pasoš zagledao svojim mikroskopskim očima, zahtevajući da mu se na licu mesta pruže odgovori: ko, gde, šta, kako, odakle, zbog čega.

Željko Vuković u njegovom sistemu vrednost nije imao šanse; naravno da nije pomogao zvaničan, faksom poslat poziv iz Ljubljane na lično ime; naravno da g. carinika nisu pokolebala ubeđivanja Vukovićevih kolega; prirodno da je udarajući pasošem o dlan zaključio kako mu se čini da je ovde nešto veoma sumnjivo. Čovek na sedištu broj 6, penzioner očigledno, pružio je g. cariniku svoj crveni pasoš, sa razumljivim strahom od uniformisanog lica; g. carinik je pogledao pasoš, podigao pogled i temperaturom od minus 273 stepena obradovao penzionera izjavom da „vizu neće dobiti, jer je upravo juče doneta odluka da jugo-pasoši izdati u Sloveniji više ne važe“. Neko do putnika stavio je na kocku svoj život pitajući uniformisano lice da li je ta odluka negde objavljena. Prezrivi pogled carinika potvrdio nam je da mu je dosadno da objašnjava ono što je tako jasno: on je Vlast, on je Gospodar života i smrti, on je Odluka.

Dok izlazimo iz autobusa da čekamo presudu (osuđuje se vizom u trajanju od sedam dana), na sedištu broj 6 penzioner sve teže diše. „Infarkt“, opet kriknu ona ista žena koja je već „sahranila“ prvog Majstora. Uniformisani ne dozovljava da se iz njegove kancelarije telefonira Hitnoj pomoći; dva putnika trče u menjačnicu u kojoj je telefon; srpski biznismen nas gleda pogled-parolom „Šta sam vam rekao?“ Oko penzionera u hropcu gomila sveta koji daje originalne savete: „Otkopčajte mu košulju“, „Položite ga horizontalno“, „Ponesite mu dokumenta“.

Svevišnji nam po drugi put sa nebesa šalje kola Hitne pomoći. Iskustvo je naučilo novog Majstora da precizno ispita gde se nalazi bolnica: saznajemo da je bolnica u Murskoj Soboti, što po pravilima našeg putovanja znači da je nećemo zaobići. U međuvremenu, čekamo milost uniformisanog lica: svi dobijaju vizu (nezasluženo, naravno, ali je policajac meka srca), sem teškog sumnjivog Vukovića. Policija – objašnjava Vukoviću – nema ništa protiv što je on uredno pozvan u Ljubljanu na međunarodnu novinarsku konferenciju, ali policija želi faksiranu potvrdu od Ministarstva za unutrašnje poslove kojom se Vukoviću dozvoljava da uđe u Sloveniju.
Ne, sa njihovog se telefona ne može telefonirati. Da, oni će strpljivo čekati faks. Ne, zabranjeno je stajati na graničnoj međi. Da, oni poštuju propise. Ne, oni ne prave izuzetke. Iz menjačnice telefoniramo u Ljubljanu; s druge strane žice obećan je faks. Brzo.

„Brzo“ je jedinica vremena veća od 90 minuta, jer je upravo toliko izdržala dalmatinska Margarita koja je, odjednom, počela da nas gura u autobus: „Ne čekam ni Boga oca! Ko hoće u Ljubljanu, neka ulazi!“
Željko Vuković nam kaže da idemo i da ga ostavimo: snaći će se on, a možda i vratiti u Beograd.

Autobus kreće i srpski biznismen nastavlja tamo gde je stao: „Već mi je propao posao“, kaže. „Zašto smo čekali onog novinara, šta mi imamo da zovemo Hitnu pomoć kad se zna kako se to radi na Zapadu, koji mi (Srbija? Slovenija? Mađarska?) nikad nećemo stići“. Gledamo kroz prozor: biznismen je od granice našao novu zanimaciju – broji pored koliko grobalja prolazimo. “ ... Peto, šesto... šta je grobalja!“
Usuđujem se da ne poverujem u ono što svi vidimo: metalni znak se natpisom „Ljubljana“ je u jednom smeru, ali se mi krećemo u drugom!

Žagor i strah izmeđali su se do paranoje; niko ne sme da pita Majstora i Margaritu gde idemo. Srpski biznismen pantomimom mi pokazuje da je sve otišlo u pizdu materinu.

Slovenija pod suncem materijalizuje se u obliku velike bolnice na periferiji Murske Sobote; parkiramo ispred ulaza, već naučeni da strpljivo čekamo. Albanci, koji najednom više nisu servilni i ljubazni, odlaze u bife da tako oplaču tuđi infarkt. Ostatak autobusa razmileo se po polju i asfaltu, gladan, žedan i spreman za svaku sledeću tragediju.

Optimisti koji su se kladili da ćemo u Ljubljani biti već oko podne odjednom postaju pesimisti. Sve više verujem da ću ostatak svog život provesti u ovom ukletom autobusu na relaciji: bolnica-Murska Sobota-granica-bolnica-Murska Sobota-bolnica. „Živ je, jedva“, saopštava nam Majstor dok seda za volan. „Ali, neko iz Beograda mora da dođe po njega, da plati troškove. Besplatno ga lečiti neće.“

Zamišljam kako penzioneru u komi osoblje bolnice tajno, po mraku, isključuje aparate: uostalom, pokušava da bude duhovit srpski biznismen, šta će ti život kad nemaš vizu!

Do Ljubljane ne progovaramo ni reči: Majstor ne pali radio, valjda je i njemu muka. Margarita se uspavala; dobro je, nećemo dobiti batine.

Niko neće da veruje da stvarno ulazimo u Ljubljanu. Tek je pet popodne, samo smo dvadesetak sati putovali, zašto tako brzo, hoćemo još!

Srpski biznismen svodi poslovne rezultate: dvojica u bolnici od kojih jedan u smrtnoj opasnosti, novinar zadržan na granici, bar petoro putnika na ivici nervnog sloma, ostali mentalno i fizički poremćeni.

„Dragi putnici, ovo nije autobus firme ’Krstić i sin’ iz filma ’Ko to tamo peva’“, kaže nam devojčica koja se predstavlja kao vođa puta. „Uprkos svemu, opet vas pozivamo da putujete s nama. Hvala vam na razumevanju.“

Čitav se autobus histerično smeje. Devojčica se smeje, čak se i Margarita kezi. Majstor se presavio na volanu, oboren grohotom smeha.

Stvarno je smešno; došli smo u Ljubljanu!
***
EPILOG:
PRVI MAJSTOR: Još uvek u bolnici u Baji. Opravljaće se bar nekoliko meseci.
PENZIONER: 48 sati nakon našeg dolaska u Ljublajnu, saznali smo da je još živ. Porodica iz Beograda krenula je da ga obiđe. Poneli su i novac.
VUKOVIĆ: Novinar „Borbe“ pojavio se kao fantom u ljubljanskom hotelu „Union“, u sredu uveče, oko 21 sat. Do glavnog grada „male i mlade nezavisne države sa sunčane strane Alpa“ dovezao ga je Srbin, šofer u kamionu italijanske registracije.
SRPSKI BIZNISMEN: uzimajući torbu iza autobusa, procedio je: „Više nikad“, pogledao na sat i nestao.

*Tekst je objavljen u ljubljanskoj „Mladini“, 15. februara 1993.