Šta da gledate ako vam nedostaje serija "The Last of Us"

Toliko je knjiga, filmova i serija o živim mrtvacima, da retko ko može da ih nabroji. Uzročnik propasti sveta je obično virus, nevidljiva, ali moćna pošast koju je neko napravio u laboratoriji, a onda je pustio u divljinu da obriše čovečanstvo i restartuje planetu. Zombiji su po pravilu spori, bezumni i večito gladni. Omiljena hrana im je ljudsko meso, a potencijalne mete su sve do skoro imale dovoljno vremena da umaknu i pronađu sklonište. Svet se menja, a s njim i monstrumi, pa su i živi mrtvaci sve brži i sve inteligentniji.

Prvi zombi film

Priča o zombijima je bilo još u prastara vremena, pa neki naučnici veruju da su se grobovi još u kameno doba zatrpavali krupnim kamenjem kako bi se mrtvi sprečili da ustanu i dosađuju živima (drugi pak tvrde da se to činilo kako se divlje životinje ne bi gostile mesom pokojnika).  O mrtvima koji vaskrsavaju gladni se pričalo i u staroj Grčkoj (i tamo su pronađeni skeleti pritisnuti kamenjem), te u drugim starim kulturama. Odatle su se preselile u moderno doba, pa je bilo sasvim logično da se jednog dana pojave i na filmu.

Temelje za zombi filmske priče je postavio J'accuse! (1919), u kojem vojnici poginuli u Prvom svetskom ratu ustaju iz grobova. Nije reditelj to smislio da bi uplašio gledaoce, već da bi im približio ratne strahote (što je doduše strašno). Tako je ovo antiratni film, jer vojnici nisu pravi zombiji, već upozorenja za one koji vole da ratuju.

Prvi pravi film o živim mrtvacima je White Zombie iz 1932. godine, a zombiju je život udahnuo niko drugi do Bela Lugosi. Iako u film nije uloženo mnogo, pa je većina ostalih glumaca poprilično loša, jeziva atmosfera je napravila dobar uvod u ono što će devedeset godina kasnije postati jedan od omiljenih podžanrova ljubitelja strave i užasa.

Video igra The Last of Us

Kad se 2013. godine pojavila video igra The Last of Us (Naughty Dog), gejmeri koji vole horor su dobili priliku da urone u postapokaliptični svet krvoprolića, a sve je toliko dobro osmišljeno da privlači igrače i deset godina kasnije.

Onima koji odluče da je igraju nije lako, a muka je više psihološke nego stravične prirode. Nasilje u video igrama nije ništa novo, ali je The Last of Us sve promenio – pre nego što zapuca, glavni junak Joel se predomišlja, ruka mu se trese, a svaki nasilni čin je dobro začinjen patnjom. Nije dakle lako ubiti bližnjeg svog kao u skoro svim drugim sličnim sadržajima. Tu su i ozbiljne filmske scene, koje s onim delovima u kojima igrač učestvuje prave savršenu celinu, a loši ljudi i zaraženi nisu samo neprijatelji, već i tragedije.

Serija kao logičan korak

Niko se nije iznenadio kad se pronela vest da se popularna igra pretvara u seriju. Scenarista prvog dela video igre – Neil Druckmann se udružio s Craigom Mazinom koji je poznat po scenariju za seriju Chernobyl (2019), a zajedno su napravili priču o tome kakvi sve užasi mogu da nastanu iz ljubavi. Vodili su se igrom, ali su ponešto i promenili, jer je serija na kraju više od igre.

Prva sezona je počela i završila se. Preživeli smo, iako se kreatori nisu ustručavali da tamane junake i junakinje koje smo tek zavoleli (oni koji su igrali igru su bili spremni i na strašnije stvari). Serija je donela nešto novo u već dobro poznati žanr – nije kriv virus nego gljivica, a ta napast nije samo u zaraženom, već se proteže svuda. Tu su i druge razlike, pa serija nije samo jurnjava s mrtvima, već složena drama, priča o ljubavi i tome na kakve su sve strahote spremni oni koji vole.

Oni kojima serija nedostaje mogu da potraže slične sadržaje. Evo nekoliko predloga:

Station Eleven (2021)

Kirsten (Mackenzie Davis) je deo putujućeg pozorišta, trupe koja liči na one iz istorijskih udžbenika, samo što konji umesto drvenih kočija vuku stare automobile koji su ostali bez goriva. Putuju oko Velikih jezera Severne Amerike i izvode Šekspirove komade za druge preživele. Zamislite tu radost! Sasvim je sigurno da nema veće sreće nego kad u ugašeni svet uđe neka drama, posebno ako su glumci talentovani. A jesu. Više o seriji čitajte ovde.

Over the Garden Wall (2014)

Animirana serija prati braću koja su se izgubila u mračnoj šumi. Nema zombija, ali je atmosfera slična – junaci se drže zajedno, dok se probijaju kroz nepoznato okruženje, a sa svih strana vrebaju opasnosti. Odlična serija, a tu je i Melanie Lynskey (daje glas ptici Beatrice).

To the Lake – Epidemiya (2019-)

Ruska serija To the Lake je vrlo aktuelna, budući da se bavi jednim virusom i svetom kojim vlada pandemija. Istina, u pitanju je neki nepoznati soj, a najsvežije je to što svoje žrtve ne pretvara u zombije, kao što je to obično slučaj.

Serija se bavi bolešću, ali se više fokusira na to kako vanredno stanje utiče na ljude. Očajni građani opasniji su od svake bolesti, a strah je otrov koji teško nestaje kada se jednom pojavi. Iako atmosfera podseća na sada već kultnu seriju The Walking Dead, u pitanju je nešto drugo – snažna priča s elementima trilera, te dobro osmišljeni junaci koje igraju isto tako dobri glumci. Zbog toga se odvaja od drugih apokaliptičnih drama, i gledaoce ostavlja da s nestrpljenjem čekaju nastavak.

Chernobyl (2019)

Ova mini-serija je gora od svakog horora, između ostalog i zbog toga što je od početka jasno da sistem koji se raspada nije u stanju da se nosi s katastrofom tako velikih razmera. Iako nema previše informacija o samom događaju, jeza koja dolazi iz stvarnog je strašnija od svakog zombija. Sve je uokvireno plavim i sivim tonovima, koji odlično boje neznanje koje vlada među običnim građanima. Utisak da je potpuna propast moguća u svakom trenutku uteruje strah u kosti. Odlična serija, još bolja u paketu s dokumentarcima koji popunjavaju praznine.

The Leftovers (2014-2017)

Svi već dobro znaju o čemu se radi – svet je ostao bez 2% stanovništva. Na prvi pogled to ne zvuči strašno, bar dok se ne shvati da je u pitanju 140 miliona ljudi. Niko ne zna gde su, što je plodno tle za izmišljotine i teorije zavere. I za strah. Šta ako se sve ponovi? Iako je svet i dalje tu, oni koji su ostali žive svoju post-apokalipsu.

***

Iako nerado razmišljamo o kobnim predviđanjima i opomenama, priče o propasti sveta su sve popularnije. Možda ljude pomisao o propasti čovečanstva donekle opušta, jer su junaci u filmovima i serijama koji se bave ovom temom fokusirani na preživljavanja, pa ih ne muče one svakodnevne muke s kojima se gledaoci redovno hvataju u koštac. Možda ne želimo da svet stvarno propadne, ali se apokalipsi radujemo – bar na filmu.