Šta da radimo, treba živeti!

„Neka vrsta pritiska nam je neophodna“, govorio je Andrei Tarkovsky, „Umetnik postoji zbog toga što svet nije savršen, jer bi umetnost bila beskorisna da jeste – čovek ne bi tragao za harmonijom, već bi u savršenom svetu jednostavno živeo. Umetnost je rođena iz nesavršenstva, loše napravljenog sveta“.

Preplavljeni lošim vestima i strašnim prizorima, prinuđeni smo da se složimo s velikim rediteljem, mada nije spoljašnji svet jedino mesto na kojem bujaju mane – čovek je sposoban da i najlepšu fasadu pretvori u nakaradni oblik, dakle i kad u dvorištu cvete cveće, mrak je moguć unutra, negde iza ljudskog mesa. Na nama je da od te tame nešto napravimo.

Kao na primer Čehovljevi junaci – nezadovoljni žale za onim što je prošlo, a to nezadovoljstvo postaje zajedničko, prenosi se na grupu koja opet ostaje pasivna, ali samo spolja – unutra je bura, unutra se nešto misli i stvara. Film Doraibu mai kâ – Drive My Car (2021) se oslanja na to, između ostalog i zbog toga što je u centru filma adaptacija drame Ujka Vanja, pa se okolnosti u kojima se nađu filmski junaci, baš kao i kod Čehova, od samog početka uzdižu do nečega što je više od pukog života.

To nam nije odmah jasno – naslov Drive My Car asocira na nešto veselo, na primer farsu ili komediju, na filmove poput Dude, Where's My Car? (2000) ili The Hangover (2009). Dakle na bilo koju priču o pripitom vozaču koji upada u niz bizarnih situacija koje bi gledaocu trebalo da budu smešne, da bi se iz njih izvukao i dočekao srećan kraj. Reditelj Ryûsuke Hamaguchi nam ipak nudi nešto drugo – film koji ne samo što je dobio Oskara za najbolji strani film izvan engleskog govornog područja, već se našao i na mnogim listama omiljenih filmova, između ostalih i na našoj.

Od samog početka nam pažnju privlače plavičaste nijanse, koje su karakteristične za svetove s puno kiše. Usred te vlage postoje životi o kojima ne znamo ništa – Yûsuke Kafuku (Hidetoshi Nishijima) i Oto (Reika Kirishima) liče na obične strance – par koji pokušava, jede, spava, budi se, odlazi na posao, jednom rečju – živi, ili tako nešto. U prvi mah nam izgleda da je sve to jednostavno, da pripadaju privilegovanoj klasi, da im je lako. A unutra – bura.

Isprva se čini da nema uvodne špice, da je neko zaboravio da je zalepi u montaži. Pojaviće se tek nakon pola sata, pa bi taj deo filma slobodno mogao da se nazove prvim činom. U tih trideset minuta postavljeni su temelji za ceo jedan svet i nekoliko života. Oni koji su mislili da o ljubavi, odanosti i svakodnevnim obavezama znaju sve, ili bar dovoljno, ostaće zatečeni i ubeđeni da zapravo ne znaju ništa. Iza svake scene ostaje brisan prostor, a rečenice poput „Čovek planira, a život (bog, kosmos, idol – popuni prazninu) se smeje“ dobijaju puniji smisao.

Taj svemir se smeje i kad čovek ne planira ništa (ako je to uopšte moguće). I kad živi po pravilima, plaća račune i poštuje one s kojima mu se ukršta put, stigne ga nešto – na primer smrt, uglavnom tuđa (o sopstvenoj se valjda ne zna ništa). Yûsuke Kafuku sve to podnosi dostojanstveno – adaptira drame, uvežbava tekst, ide napred.

Dve godine posle prvog čina glavni junak odlazi u Hirošimu, na pozorišni festival na kojem će prikazati svoju verziju Ujka Vanje. U tom trenutku nam je već jasno da je prividna jednostavnost zapravo paravan iza kojeg se krije unutrašnji život. Unutra ne može da bude prazno, a čak i kad jeste, i to je nešto – zamislite dramu o junaku u čijoj je glavi apsolutna tišina. Yûsuke nije taj.

U drugom delu filma na scenu izlazi i Misaki (Toko Miura), devojka koja „ne ume ništa osim da vozi“. Odatle i naslov filma – vozi moj auto je ipak više od prostog okretanja volana, glavni junak s upravljačem prepušta još nešto – lozinku za ulazak u njegov unutrašnji svet. U duhu opojne jednostavnosti njih dvoje se polako zbližavaju, a razmena koja između njih postoji je toliko prirodna da bi slobodno mogla da siđe s ekrana i potraži svoje mesto u stvarnom svetu.

O filmu bi moglo mnogo da se piše, a da se opet ne završi – slojevi se ljušte onako i onoliko koliko im gledalac dopusti. Zbog te slojevitosti se i čini da su likovi prevazišli Čehovljeve junake, ali i za njih važi onaj deo koji pri kraju drame izgovara Sofija Aleksandrovna – Sonja:

Šta da radimo, treba živeti!

Pauza.

Živećemo, ujka Vanja. Proživećemo dugi, dugi niz dana, dugih večeri. Strpljivo ćemo podnositi iskušenje koja nam pošalje sudbina; radićemo za druge, i sad i u starosti, bez odmora i spokoja, a kad nam dođe sudnji čas umrećemo pokorno, i tamo, na onom svetu, kazaćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je život bio gorak, i bog će nas požaliti; i mi ćemo, ujko, mili moj, ugledati drugi život . . . radostan, divan, uzvišen, radovaćemo se, i naše sadašnje muke gledaćemo ganuti, s osmehom — i odmorićemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno, strasno . . . (klekne pred njim i nasloni mu glavu na ruke; umornim glasom.) Odmorićemo se!

Malo je onih koji ne misle, makar potajno, da mogu bolje, da ih je život prevario. Možda i nije – možda ih je mnogo. Upravo je u tome trik – ne možemo da ih prebrojimo, jer sve što misle ostaje unutra. Sve što znamo ostaje unutra.