Redakcijske XXZ ispovesti: Živeti bez kola i vozačke dozvole (3)
Auto-put Kosovo

Pogled u rikverc: Auto-put "Ibrahim Rugova", Kosovo

Photo: Sandra Dančetović/XXZ magazin

Šta fali Bajazi?

Odmalena nezainteresovana za vožnju: Sandra Dančetović na proslavi svog trećeg rođendanaSandra: Ja ne umem da vežem pertlu lepo, ja prvo napravim od jedne pertle jedno uvo, od druge drugo, pa onda vežem.

Bojan: A kako drugačije?

Dušan: Stvarno, kako drugačije?

Sandra: Pa, svi vezuju drugačije od nas! Šta je ovo, gde sam ja došla?!

Toma: Ti si ovde takoreći među svojima.

Tako je otprilike tekao razgovor e-kolega davne 2013. godine. Vremenom smo otkrivali sve više međusobnih sličnosti okupljenih uglavnom oko neznanja, mnogi bi rekli „osnovnih stvari“ i prezira prema tehničko-tehnološkim novotarijama sažetim u Lukovićevoj rečenici: „Smrt novom, živelo staro!“ Tako se, kako i dolikuje radnicima pri jednom internet portalu, ne razumemo previše u kompjutere (čast izuzetku Milanu), mobilne telefone, skenere i printere, elektronsko bankarstvo, kao i elektronsko bilo šta ili bilo šta u vezi s bankarstvom.

Na spisku veština koje ne posedujemo vožnja zauzima visoko prvo mesto, a naše magične vudu moći sežu dotle da i oni članovi redakcije koji (tvrde da) znaju da voze, poput nesrećnog bivšeg direktora – zaborave, odnosno voze loše (čast izuzetku Goranu Necinu). Osim ako u osobine dobrog vozača ne spadaju konstantno gledanje levo-desno, ispod-iznad, a nikako pravo, pribijanje uz vozilo koje se nalazi ispred, naglo kočenje, nepredvidivost, lupanje po volanu i nekontrolisano psovanje. Uz pregršt mana, čitaocima uglavnom dobro poznatih, taj oblik života krasilo je i potpuno neutemeljeno uverenje da je najbolji vozač ikad. Jer, kako drugačije?! U skladu s tim, od tako iskusnog vozača možete čuti i reči poput: „Eto, vozio sam vas i dovezao u jednom komadu, bez ikakvog problema! Koji bi to vozač mogao da kaže?“ Možda svi? Valjda se očekuje da vas onaj ko vozi i doveze u jednom komadu? Ili tražimo previše?

Uz uobičajene probleme koje svaki auto nosi sa sobom, stalno održavanje, popravke, dijagnostiku i obavezno „ne znam šta mu je“, danas je očigledno najteže biti vozač koji uspeva da bez po muke doveze saputnike „u jednom komadu“. Stanje kompatibilno sa životom izgleda da je postalo luksuz, a sve zbog parole koju, nažalost, zastupaju mnogi vozači – svako može i treba da vozi.

Zato ja ne vozim. Zato što ne znam, nisam prirodno talentovana za to, ne interesuje me i, u skladu s tim, smatram da ne bih bila dobra u tome. Razlog više da nikad ne sednem za volan daju mi upravo ljudi koji misle da svako može da vozi, pa i oni sami. Drumovi su puni vozača koji su ubeđeni da znaju da voze i da to može svako, a naročito oni.

Kuda idu ljudi kao ja: Tramvajsko stajalište, nepoznanica za vozače automobila

*Hor: Sandra, danas je takvo vreme, svako mora da zna da vozi, to je osnovno!

(*Hor je svojevrsni „kolektivni lik“, amalgam svih ljudi sablažnjenih činjenicom da ne znam i ne želim da vozim – interesovanje za moj vozački status po pravilu je obrnuto proporcionalno bliskosti između mene i zainteresovane strane)

Sandra: Nije tačno, evo, ja ne moram da vozim uopšte.

Hor: Kako ćeš da živiš tako?! Danas ništa ne možeš bez kola da uradiš.

Sandra: Mogu, idem peške ili prevozom, taksijem... Ne vidim problem.

Hor: U redu ako imaš para za taksi, taksi je preskup.

Sandra: A kola i benzin padaju s neba?

Hor: Ali, danas je vožnja osnovna stvar!

Sandra: Nisam talentovana za to.

Hor: Pa, nisam ni ja! Miliš da smo se svi rodili talentovani? Za to je potrebno iskustvo.

Sandra: Slažem se. Ali vi to volite, trudite se, oprezni ste, ja znam kakav bih užasan vozač bila. Gledala bih bilborde i pokosila prvog pešaka.

Hor: Ma, kakvi, to ti se samo čini.

Sandra: Ma, ne pada mi na pamet da polažem za vožnju, okani me se.

Hor: Mogla bi bar da položiš, pa da posle vidiš da li si za to.

Sandra: Da plaćam časove, vozim po gradu s nekim neurotičnim instruktorom, okružena vozačima koji misle da su bogomdani, da je vožnja osnovna životna veština i onda nikad više ne sednem da vozim?! Kako da ne! Pa, ja ne bih prošla ni lekarski pregled, ne vidim ništa!

Hor: Ma, opet preteruješ, svako prođe lekarski. Nije im u interesu da ne prođeš, oni hoće da uzmu pare.

Sandra: I ja treba da im dam te pare?

Hor: Auto-škola je formalnost, najbolje se uči kad se baciš u vatru.

Sandra: Super, ti se bacaj u vatru... I šta ako zgaziš nekog?

Hor: Ne možeš tako da razmišljaš...

Sandra: Mogu. Nemam nikakvu vezu u sudu ili policiji, zaglavila bih doživotnu robiju. S pravom!

Hor: Retko kome se to desi. Udesi, neke manje nezgode – da, ali čovek se navikne...

Sandra: Blago vama.

Poslednja vožnja međugradskim autobusom: Februar, 2020.

Hor: Kako, uostalom, možeš sutra sebe nazvati uspešnom osobom ako nemaš kola?

Sandra: Da sam taksista, da vozim trke, ili radim dostavu, a nemam kola, onda bih za sebe stvarno mogla da kažem da sam neuspešna.

Hor: Dobro, ti se zezaš. A ja ti pričam za tvoje dobro.

Sandra: Ili za svoje? Ne boj se, neću od tebe tražiti da me voziš. Mrzim i te što se stalno štekaju za prevoz, ne brini! Imam taksi, voz, autobus...

Autobus. Tužna misao koja se raspada. Dok traje epidemija, ne pada mi na pamet da se njime vozim, ali ga se rado sećam. Putovanje od sat-dva (najviše tri) mnogo je ugodnije u autobusu, među nepoznatim ljudima s kojima ne morate da razgovarate. Dovoljne su slušalice, omiljena muzika koja trešti iz njih (plejlista: Sandra autobus.mp3), pogled kroz prozor i osamljenost sa sopstvenim mislima. Jedino što remeti taj savršeni mir je pitanje: „Je l' slobodno“ na Autokomandi, ali kada se i ti putnici smeste, uživanje može da počne.

Naravno, taj mir i lepotu zevanja kroz prozor uz muziku ne bih cenila toliko da se u autobusima nisam nagledala i naslušala svačega – dečjeg plača, zapomaganja u srednjim godinama, svađa i prepirki koje ne mogu da sačekaju bolje vreme, životnih ispovesti nepoznatih osoba, rasprava s vozačima i kondukterima, radija S i Naxi u svim folk/ex yu oblicima (ne preporučujem), jednom čak i audio snimka sa šatorske svadbe (true story, zato od tad nikad ne zaboravljam slušalice), žalbi na nesnosnu vrućinu i hladnoću (sve u roku od 10 minuta), prokišnjavanje i sedište koje ne može da se spusti ili podigne, demonstriranja privilegija vojnika i policajaca koji mogu da se voze besplatno, rivalstava autobuskih prevoznika (spoiler - ne valja nijedan), prihvatanja putnika uprkos tome što su sva sedišta zauzeta, te u skladu s tim i tuđih zadnjica u mojoj auri, potpuno neželjenih... Ah, uspomene i duga sećanja! I to sve samo na relaciji Beograd – Kragujevac.

Bajagine sledbenice: Sandra i njena majka Mica, jedna ne zna da vozi, druga nećePutovanja autobusom duža od tri sata posebna su priča. I, koliko god da se posle vožnje od 10-15 sati raspadam i pomislim „nikad više“ – sve bih opet ponovo, što bi rekao Parni valjak. Jedino ne bih ponovila devetosatno čekanje na Horgošu krajem pretprošlog decembra, ali ni toga ne bi bilo da smo otišli na Kelebiju. Sve ostalo – vožnja, razgovori sa osobom sa kojom mi se razgovara, i ćutanje kad nam se ćuti, kafa na pumpama, suvi sendviči koje svi kolektivno mrvimo, tu i tamo smrad onih čuvenih grickalica iz '90-ih koji dopire iz nepoznatog dela busa... Sve je to za pamćenje! I, očigledno, neviđenu nostalgiju za koju je pre svega odgovorna ova trenutna situacija.

I dok autobuse, vozove i avione budna sanjam, vožnja automobila često me dočeka u pravim snovima. Ili u noćnim morama, preciznije rečeno. Možda zbog viševekovnog ispiranja mozga od strane nebitnih ljudi o neophodnosti vožnje, često sanjam kako sa suvozačevog mesta moram da uskočim na prazno mesto vozača jer su kola iz stanja mirovanja spontano krenula u nepoznato. O mojim sposobnostima dovoljno govori podatak da bih uvek počela da vozim potpuno unezverena umesto da lepo povučem ručnu. Metaforički, to je divno i pohvalno za mene; denotativno – nisam ja za vožnju. Ni u snu.

***

Sandra: Pera nam je zadao da svi pišemo o svom iskustvu bez dozvole i automobila. Znaš da niko od nas u redakciji ne zna da vozi?!

Sandrina majka: Pa šta? Šta će vam to u životu?! Evo, ni Bajaga ne vozi! I šta fali Bajagi?!

Sandra: Misliš – šta fali Bajazi, što bi rekla Cakana iz „Otvorenih vrata“? Ništa! Čak je i kola reklamirao, a ne zna da vozi – gospodin čovek!

Sandrina majka: Eto vidiš!

Oceni 5