Šta ima, Sarajeivou?

Dragi naši prijatelji, dođite nam 'amo da vidite kako se mi super zabavljamo Protest (Sarajevo Feeling)

Na koncertu u Budimpešti, 23. jula 1993. U2 su ozlojedili mnogobrojne Beograđane koji su prevalili velik put zarad velikog spektakla. Pored toga što je u toku cele turneje njihov poslednji veliki hit - pesmu One, Bono redovno posvećivao opkoljenom Sarajevu, na ovom nastupu vazda politički korektan frontmen uspostavio je i satelitski Iink s dvojicom izbezumljenih Sarajlija koji su bez ikakvih političkih optužbi apelovali da krvoproliće prestane. I pored toga što niko praktično nije pomenuo reč Srbin, prisutni Srbi su se redom našli uvređeni i uz psovke na račun promuslimanski opredeljenih rimokatolika vratili se u sankcijama tek načetu otadžbinu. Pri izlasku sa Nep stadiona neke od nas su obuzimala neka druga, manje patriotska osećanja; sasvim sigurno, bio je to najimpresivniji rock koncert kome sam ikad prisustvovala i u toj oceni ništa nije moglo da me pokoleba - taman i da je u pauzi pre bisa nastupilo masovno klanjanje.

Uprkos svemu zdravorazumskom, U2 su od tada u SR Jugoslaviji prokazani kao islamoljupci i vest o njihovom koncertu u Sarajevu nikog nije uspela da iznenadi - a do nekih nije ni doprla. Graničari RS na Drini su nekolicinu entuzijasta i fanova u autobusu za Srpsko Sarajevo propustili u svoju državu bez problema - zahvaljujući čistoj neinformisanosti, kako će se kasnije pokazati. Sama Republika Srpska je idilično mesto: većinu stanovništva (na prvi pogled) čine ovce srpske, koje spokojno brste travu srpsku, verovatno jedinu površinu koja je opravdano i neminovno zelene boje. Usput nas razveseljavaju kolor posteri vojvode Šešelja i Raše Karadžića iznad čije razbarušene frizure piše: „Don't Touch Him! He Means Peace!" što, po svoj prilici, nije još jedna poruka biračima, već simpatičnim SFOR-ovcima koji, iz nekog razloga, nameravaju da ga pipaju i sumnjaju u njegovo mirotvorstvo. Negde na pola planinskog puta između Vraca i Lukavice među zimzelenim krošnjama bljesne Sarajevo: kao da vam je neko podigao grad na dnu tanjira za supu. Gore levo vidi se Koševo i do pola podignut drečavi Pop Martluk. Do Sarajeva nas vozi drugi autobus, tzv. „federalac" pod zaštitom džipa Ujedinjenih nacija. Od prvog predgrađa na koje nailazimo ostali su samo izgaravljeni zidovi. Zgrada „Oslobođenja" je hrpa izlomljenog građevinskog materijala iz koga vire ogoljene žičane konstrukcije i podseća na prizor iz nekog kataklizmičnog SF horor filma. Osećaj jeze koji uliva ono što je od grada ostalo paradoksalno se meša sa sada već sasvim normalnim tempom života stanovnika. Sarajevo dočekuje veliki rock'n'roll bend s radošću i uzbuđenjem kakvi se retko sreću. Koncert U2 je udarna vest na svim lokalnim TV stanicama, dnevnoj štampi, radiju... Glavni organizator manifestacije je Alija Izetbegović lično koji dan ranije saziva sednicu Predsedništva na kojoj se utanačuju detalji u vezi sa obezbeđenjem. Zamišljam predsednika Miloševića kako se na čelu odbora za doček na Surčinu ljubi sa braćom Gallagher koje je u Beograd dovela vest da imamo veći stadion od sarajevskog!

Na dan koncerta sedimo u čuvenoj „Parkuši" i čekamo da prođe U2 tramvaj u kome se deli posluženje i pušta muzika. Ništa od toga. Saznajemo da su karte rasprodate (što je uspeh kojim su U2 retko mogli da se pohvale na tekućoj turneji), a da je u školama proglašen neradni dan. Na vratima Internet kafea piše „Zatvoreno zbog koncerta". Oko 14 sati, U2 avion sleće na sarajevski aerodrom do koga su uspele da se probiju uglavnom strane televizijske ekipe i fotografi – u najreprezentativnijoj tradiciji benda koji je toliko Mega da više ne mora da se bakće s novinarima, ne održavaju čak ni konferenciju za štampu. Ne zaboravimo da, i pored ovolike medijske pažnje, U2 nisu prvi strani bend koji se usudio da dođe u Bosnu. Setimo se britanske grupe Dodgy koja je još u toku rata obilazila sijaset gradića u više navrata. Ipak, Pop Mart je bliži gladijatorskom spektaklu, a to je vazda bilo zanimljivije od trojice lo-fi Engleza s gitarama.

Do stadiona nas vodi put kroz groblja, a s leve strane uzdiže se verovatno najstrašniji prizor: masa bezobličnog zarđalog gvožđa - nekada olimpijska dvorana „Zetra". Veče je hladno i maglovito, atmosfera suviše opora i potiskuje u drugi plan uzbuđenje vezano za koncert zbog koga smo i došli. Pored dva lokalna punk rock benda (Protest i Sikter) na Bonov izričit zahtev koncert otvara hor Gazi-Husretbegove medrese sa spletom ilahija i kasida - što nam je prevedeno kao pobožne i lirske pesme uz pratnju jednoličnog ritma. Ipak kud i kamo jači utisak ostavljaju Protest koji pred početak nastupa pozdravljaju i publiku iz Beograda i Banjaluke, a zatim i pripadnike SFOR-a koje domaća publika časti dugim zviždukom - verovatno zbog toga što zauzimaju najprivlačniji deo tribina. Njihova pesma Sarajevo Feeling govori o minulim danima s tipičnim punk senzibilitetom: „Struje nemamo svakog drugog dana/ Tad smo vrlo radosni, ne izlazimo iz stana/ Vodu više ne pijemo, već ližemo rosu/Više se ni ne kupamo, nit' peremo kosu".

Nešto posle devet javljaju se prvi znaci na džinovskom ekranu i Irci stupaju na scenu pred preko 45.000 ljudi. Bono je čovek koji je oduvek uspevao da svoja osećanja na najdirljiviji način pretoči u muziku i stihove što mu je donelo reputaciju jednog od najvećih pop pesnika današnjice. S obzirom da se pet godina zdušno zalagao za mir u Bosni i pet godina čekao da svira u Sarajevu, najmanje što smo mogli da očekujemo bilo je barem neko odstupanje od Pop Mart rutine i spontanije i nadahnutije obraćanje publici negoli u Rimu ili Kopenhagenu. Nažalost, sve se završilo na periodičnom ispaljivanju šablonskih parola tipa „Viva Sarajevo!" i „Fuck the past - kiss the future!", te Ijigavoj patetici koja je vrhunac dostigla u najpredvidljivijem trenutku kada se Bono rasplakao za vreme Pride (ln The Name Of Love). U2 su, uopšteno posmatrajući, zamenili brehtovski camp Zoo TV turneje nekomunikativnim pseudo pop-artom koji odiše nesposobnošću grupe da izrazi svoja trenutna osećanja i ideje ili možda hendikepiranošću zbog nedostatka istih. Očigledno kompromisna set lista (forsiranje Joshua Tree perioda na račun novog materijala) i neuverljivo ozvučenje bili su tehnički nedostaci koji su direktno štetili kvalitetu nastupa, kao i Bonov glas koji je odmah popustio pod navalom emocija.

Konačni negativni utisak upotpunjava podatak da, i pored sve svoje humanitarnosti, bend nije mogao da Sarajlijama pokloni ni ovaj jedan nastup. Suma od 20 DEM po karti (za dve trećine manja od uobičajene) sigurno nije mogla da pokrije troškove gostovanja, a očigledno je bila mnogo potrebnija džepu iz kog je izašla nego onom u kom je završila. Posle svega, koncert U2 u Sarajevu ipak je bio dobra stvar; te večeri na Koševu bujao je život, a to je ono najpotrebnije gradu koji je ostao bez više od polovine svojih žitelja. Za dokone jutuologe, koševski koncert je bitka koju su osvojile pristalice mišljenja da je karijera ovog benda trebalo da se okonča posle albuma Achtung Baby. Mada se lično nikad nisam ubrajala među takve, spremna sam da priznam da su ostarili - i oni i mi.

U srpsku svakodnevicu vratili su nas isti oni RS graničari sa prelaza na Drini koji su u međuvremenu saznali za „ne'kaki koncerat” i sve osumnjičene (čitaj: urbane tipove ispod trideset godina) u povratku priveli u baraku za informativne razgovore ne bi li nas lično ispitali šta smo imali da tražimo u Alijinoj državi, što ne idemo na koncert na Pale, kako to da ne volimo svoj narod, gde smo bili kad se ratovalo, i svima podelili ćuške za srećan put. Osim novinarima, doduše. Pretpostavljam da su oni vrsta zaštićena Dejtonskim sporazumom.

* Tekst objavljen u XZ magazinu No11, oktobra 1997. godine